Nin
Norveški književnik Eugen Šuljgin govori za NIN o svom romanu koji dotiče najosetljivije tačke turske istorije

U okovima sopstvenog stvaralaštva

Samuel Samler, glavni lik romana S nekog drugog sveta (izdavač: Arhipelag), odlazi u Istanbul, na književni festival i, tražeći priču, silazi u podzemlje. Otkriva političku stvarnost Turske, sluša o opozicionim i kurdskim grupama, zloglasnim tamnicama... Eugen Šuljgin (Oslo, 1941.), autor šest romana i dve knjige pripovedaka, dugogodišnji sekretar međunarodnog PEN-a, vodi Samlera kroz skrivene uglove grada i turske istorije. Pušta ga da sluša tragične ispovesti, razapinje između prošlosti i sadašnjosti, zamišljenog i napisanog teksta.

Rođeni ste u Norveškoj, knjiga S nekog drugog sveta govori o Turskoj, ali prezime Šuljgin zvuči ruski...

Da, jeste rusko. Moj deda bio je Rus. Zvao se Eugen Aleksandrovič Šuljgin, baš kao i ja, ali je iz političkih razloga promenio ime u Eugen Šulc. Bio je profesor biologije mora, prvo na Sorboni, zatim u Berlinu, pa u Sankt Peterburgu. Na kraju je prihvatio posao upravnika tada čuvenog instituta za morsku biologiju u Harkovu, u Ukrajini, i postao šef katedre. Politički aktivan, prijatelj Kerenskog, želeo je da transformiše Rusiju u republiku po francuskom parlamentarnom modelu. Umro je 1917.

Vaš otac zadržao je prezime Šulc?

Moj otac bio je slikar. Rođen je 1901. Osamnaest godina kasnije došao je u Pariz i studirao umetnost u Matisovoj školi, s Otonom Friezom i Raulom Difijem, posle sa norveškim slikarima Henrikom Sorensenom i Helbergom. Oženio je Norvežanku, moju majku, 1929., i trajno se preselio u Norvešku 1939. Posle rata, porodica je uglavnom živela u Italiji (najviše u Firenci), ali takođe i u Parizu. Profesor na Umetničkoj akademiji u Oslu postao je 1956. godine. Umro je 1981. kao jedan od najvažnijih norveških slikara. Zadržao je prezime Šulc u znak poštovanja prema svom ocu, ali ga je njegova sestra, balerina u Ruskom baletu, vratila u Šuljgin. Ja sam studirao arheologiju, klasične jezike, istoriju i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Upsali, posle u Stohkolmu, ali pošto sam 1970. objavio prvi roman, posvetio sam se isključivo pisanju. Dobro, dobro, ovo već liči na novi roman...

Tako se otvara romaneskni svet?

Pisanje je, po mom mišljenju, kombinacija potrebe da kažete nešto što ste otkrili i želje da pokušate da razumete otkriće. Mogli bismo reći da je rad na prozi istovremeno i ekstrovertno i introvertno putovanje. S nekog drugog sveta rezultat je moje želje da kažem nešto o razlici između znanja i realizacije. U smislu da je znanje ono što učiš, a realizacija ono što živiš. Nakon što sam osam godina proveo u Turskoj, sakupljao sam znanja o zemlji, uviđajući da uvek ostaje puno stvari koje tek treba dokučiti. Međutim, ova priča je u isto vreme izgovor da kažete nešto o „zapadnjačkom umu“ i našoj eurocentričnosti. Apsurdno književno takmičenje za kratku priču iz romana bila je ideja kojom sam se dugo igrao i odlučio da bi bila odličan način približavanja suštini.

Dok traži zaplet, Samuel Samler dotiče najbolnije tačke turske istorije.

Od početka, moj je „junak“ zainteresovan isključivo da pronađe nešto što bi mogao da iskoristiti da napiše svoju storiju, ali od prve večeri u Istanbulu, on se sapliće o džunglu od sudbina kakvu Turska predstavlja. Po mom mišeljenju, postoji stanovište koje je ovde značajno: pošto je stavio na papir prvu dramatičnu i tragičnu ispovest koja mu je ispričana, misleći da je to tek slučajnost, postavio je sebi važno pitanje. Da li je moralno odbranjivo transformisati stvarni događaj u fikciju? Za mene je takođe bilo presudno napisati ovu priču kao akcionu priču, što bi moglo da znači da nema udubljivanja. Kada sretne žrtvu štrajka glađu, instinktivno shvata sopstvene nedostatke.

Snažni su opisi zatvora F-tipa.

O zatvorima F-tipa i tretmanu u tamnicama u Turskoj saznao sam sarađujući s piscima, članovima PEN-a, koji su bili zatvoreni, ali i iz brojnih svedočanstava ljudi s kojim sam se sretao. Imali su iskustvo iz prve ruke. 

Kada napišete ime Vasilikos Euklides – „ime klizi kroz istoriju kao kroz puter“. Malo kasnije, počinju da se pojavljuju imena istorijskih ličnosti i aktuelnih političara. Ataturk, Erdogan... Koliko je teško ubaciti u fikciju ljude koji stvarno postoje?

Nemam problema s tim. Moj roman stoji na više postolja. Jedno od njih je istorijsko. Sve opisano u romanu jeste se dogodilo ili je moglo da se dogodi. Zapamtite, veliki deo evropske kulturne istorije, i istorije uopšte, dolazi sa zapadne obale Anadolije; u ovu geografsku regiju – iz Mesopotamije.

Na pomen Herodotove istorije razmišljamo o odnosu između literature i povesti. Nije lako kretati se između ta dva sveta?

Možda to meni dolazi prirodno, jer na vreme gledam kao na nešto krajnje relativno. Osim toga, po obrazovanju sam klasični arheolog; antička povest oduvek je bila jedno od mojih najvećih intereseovanja.

U romanu pratimo Samlerove pokušaje da dođe do priče. Kako pišete?

Samler i ja imamo jednu zajedničku stvar: obojica verujemo da je nemoguće predvideti gde će završiti započeti tekst. Možemo da imamo koncept, ali stvaranje samo po sebi prati putanje koje i sam pisac teško prepoznaje. Pisati znači biti u neprekidnoj interakciji između ideja i života koji stavljate u tekst. Moj otac, slikar, znao je da kaže: „U trenutku kada povučete prvu liniju preko platna, više niste slobodni, vi ste zatvorenik sopstvenog stvaralaštva.“ 

Šta se događa u Turskoj? I Samuel primećuje da su poruke koje dobija zbunjujuće, da ne zna u šta da veruje...

Zapamtite: Samler je novajlija u Turskoj. Naravno, lako ga je zbuniti. Stranci koji stižu u Tursku s formiranim mišljenjima, neće biti sposobni da shvate ono što vide. Pošto sam se bavio Turskom više od dvadeset godina, na kraju sam shvatio koliko malo znam, ali posle svega – nešto razumem. Balans između orijentalizma (koji ne volim) i iskustva. Sadašnja situacija nije ništa drugo do katastrofalna. Razlog tragedije ne leži u tolikoj meri u Erdoganovom okretanju leđa „zapadnim vrednostima“ i Evropskoj uniji, koliko u tome što je njegova vizija izgrađena na ličnoj megalomaniji u kombinaciji s idejom da možete okrenuti točak istorije unazad. Koristi nasleđenu tursku inferiornost prema Evropi, što stvara mržnju i fanatični nacionalizam, a njegov zatucani antiintelektualizam vidi svet crno-belo. Mogao bih da nastavim i govorim u nedogled o tome, ali, na kraju krajeva, sve je to skretanje na sporedni kolosek.

Da li vam je nekada zamereno što pišete o Turskoj, a niste iz Turske. Podsećam vas da i glavni junak primećuju da se našao u drugom svetu, da su to drugačija iskustva.

Ne, niko se nije požalio na to. A zašto bi? Mislim da sam predočio u više navrata da sve što Samler otkriva – otkriva kao stranac. Nigde u knjizi ne tvrdim da sam iz Turske. Znatan deo svetske književnosti događa se u kulturama i regijama koja nisu mesta porekla njihovih autora. Zar nije tako?

Lik kaže da je Evropska unija izneverila obećanja. Slažete se?

Mislim da je u pravu. Verujem da je Evropska unija igrala dvostruku igru s Turskom. S druge strane, Turska je učinila isto. Nikada nisu zaista pokušali da naprave sistem za koji znaju da je neophodan kako bi bili prihvaćeni kao demokratija u svom najboljem izdanju. Tehnički da, ali mentalno – ne. Na polju slobode govora i ljudskih prava, pravosuđa… U Turskoj ste podanik, ne građanin. Niste slobodan čovek, vi ste u vlasništvu države. 

Vodili ste PEN-ovo komitet „Pisci u zatvoru“?

U PEN-u stalno pokušavamo da pomognemo piscima, izdavačima, novinarima, prevodiocima i akademicima koji su kažnjavani, mučeni, ugroženi, bačeni u zatvor, ubijani zbog svog pisanja i gledišta. Turska je od 1995. postala jedna od glavnih regija mog delovanja. Podržao sam hiljade hrabrih branitelja ljudskih prava, pojedinaca i organizacija, inicijativa i asocijacija. U početku sam posećivao zatvorenike legalno, poslednjih nekoliko godina ilegalno, preko kontakata, ali pre svega bio sam posamtrač u stotinama sudskih parnica gde se tursko sudstvo oglušilo o najelementarnija pravila onoga što je ispravno. Tursko sudstvo je danas potpuni skandal, izrugivanje ideji pravde.

Šta ste zaključili? Ima li obrasca? Robuju li svi književnici na isti način?

Ovo je u stvari filozofsko pitanje, ali moj odgovor je –  ne. Pisci se razlikuju kao i većina ljudi. Naravno, to ne znači da ne postoji velika sličnost među književnicima, širom sveta, u svim vremenima. Volim da mislim da sam deo onoga što Rusi zovu Mir iskustva, svet umetnosti, i iskreno verujem da je sloboda izražavanja ključna. Ne samo za nas koji živimo od nje, već za svako otvoreno društvo. Sloboda izražavanja je majka svih prava. Neki pominju materijalna prava, poput prava da nema gladi, ali meni se čini da sva ova važna prava na kraju zavise od prava na slobodu izražavanja.

Postoji stanovište da su društvene mreže ukinule cenzuru. S druge strane, nema nikakvog filtera.

Često je cenzura koju je najteže otkriti – samocenzura. Ona se može javiti u različitim oblicima i glavna je prepreka za stvaraoca. Takođe je složeno otkriti cenzuru u sopstvenom društvu, u komšiluku. Društvene mreže dale su nam novu vrstu slobode, ali istovremeno svet učinile mnogo komplikovanijim za razumevanje.

Mića Vujičić (NIN, 15. jun 2017.)

уторак, 31. октобар 2017.

Dobitnik prestižnog književnog priznanja govorio je za NIN o svom nagrađenom delu Lincoln in the Ba
понедељак, 23. октобар 2017.

Samo su na grobljima ljudi jednakiAustrijski književnik, koji je otvorio ovogodišnji Sajam knjiga,
понедељак, 9. октобар 2017.

Autorka dokumentarnog filma o Peteru Handkeu opisuje kako je ušla u tvrđavu samoće jednog od najbol
недеља, 3. септембар 2017.

Samo su jednom gubitnici pisali istoriju   Američko-vijetnamski književnik govori za NIN o