Roman Obris Rejčel Kask, u izdanju Booke, možda
se ne spušta do dubina dela Rastka Petrovića Ljudi govore („samo ćelijicama, samo ćelijicama“), ali ima ponešto od tog dobrog ritma („Izgleda mi šumno na vodi! Tramontana
malo, gospodine“).
Glavna junakinja
i naratorka Fej jednostavno beleži šta čuje usput, na putu u Grčku. Posle razvoda,
izgovara i upija jezgrovite zaključke o ljubavi, braku ili pisanju, pokrivajući
njihovu moguću banalnost živim opisima („Napolju je nabreklo letnje popodne
učmalo poleglo po pisti“) i zapitanošću o granici između privida i stvarnosti.
U prvom romanu iz
ciklusa o Fej, kratko i vešto skicira junake („Držao
se pomalo ukočeno, nesigurno, kao glumac kad treba da izgovori reči koje su već
ušle u legendu“). A da ispisivanje velikih misli sebi mogu da
priušte samo književni znalci s okom za naizgled male priče, Rejčel Kask potvrđuje
dok likovi Obrisa razgovaraju o Elpenoru
iz Odiseje. Ushićen, kod Kirke, zaboravi da siđe merdevinama, pa ga Odisej kasnije
sretne u Hadu i upita „zašto je pobogu tako
glupo nastradao“.
(NIN, 26. april 2018.)