Nin (Tekstovi)
Pre šezdeset godina, Čarli Čaplin poslao je pismo NIN-u: Zašto smo se uplašili zvuka

Na naslovnoj strani 415. broja, objavljenog 14. decembra 1958, nalaze se Josip Broz Tito i Gamal Abdel Naser: sreli su se „na putu za zemlju proleća na tri hiljade ostrva – Indoneziju“. U rubrici „Profil nedelje“ štampana je biografija Ibrahima Abuda, predsednika sudanske vlade. Spoljnopolitički feljton posvećen je Cejlonu, a putopis iz Holadnije predviđa da neće proći mnogo vremena pre nego što svaka kuća bude imala – tuš.

Dodatak Nedeljna panorama (nauka, sport, zabavnik, roman) otvara priča o beguncima iz Alkatraza („jedan osuđenik gnjura, more ga izbacuje, ostrvo čuva njegovu legendu“). Slede priče o holivudskim brakovima što se raspadaju čim glumci odu u Italiju i stubac „Iz životinjskog carstva“, s temom galebovi.

Uz vesti o uspešnoj ekranizaciji romana Normana Majlera (Goli i mrtvi) i obilje filmskih novosti, NIN štampa pismo Čarlija Čaplina (1889–1977), glumca, scenariste i reditelja, poslato na tadašnju adresu našeg nedeljnika.

Reč je prilogu slavnog sineaste za šesnaesti nastavak feljtona Dušana Pešića pod naslovom Šest decenija istorije filma, započetog poslednjeg dana avgusta 1958.

Smatrajući da „kod nas postoji velika praznina u dobroj filmskoj literaturi“, namenjena prosečnom gledaocu kome bi pomogla da sazna više o omiljenoj umetnosti, redakcija NIN-a „pripremila je seriju nastavaka o istoriji kinematografije, sa željom da u granicama novinskog prostora omogući ljubiteljima popularno upoznavanje osnovnih pravaca i zanimljive istorije najmlađe umetnosti“.

Prvi članak posvećen je Živim slikama Luja Limijera: „Jedne prohladne, kišovite večeri decembra 1895. godine veseli, boemski Pariz dobio je novu atrakciju – kinematograf… Elegantno odeveni prolaznici zastajkivali su za trenutak pred osvetljenom salom Gran Kafea na Bulevaru Kapucinusa i prezrivo odmahivali glavama poručujući kočijašima sa visokim cilindrima da voze u Operu. Samo nekolicina besposlenih i radoznalih poverovala je uzvicima grlatog portira u šarenoj livreji: Požuri narode, za nekoliko trenutaka počeće pred vašim očima najveća atrakcija modernog sveta: žive slike. Slike koje skaču, igraju!“

Pošiljalac: Čarli Čaplin

U toku objavljivanja materijala iz istorije kinematografije uputili smo pisma mnogima poznatim filmskim umetnicima sa molbom da nam odgovore i kažu nekoliko reči o vremenu i uslovima pod kojima su snimili svoja najznačajnija dela – piše Dušan Pešić u uvodu. Ovih dana dobili smo odgovor od Čarlija Čaplina. U njemu je reč o predratnom Holivudu, o vremenu o kome smo pisali u prošlim nastavcima, kada je zvuk već potpuno ovladao kinematogrfijom i kada su velike kompanije svojim sistemom rada sve više gušile individulanost i slobodu stvaranja umetnika. Najbolje su prolazili oni koji su „film shvatali kao unosan zanat kojim se mogu napraviti dobre pare“. Evo šta o tome kaže Čaplin u svome pismu:

Moderna vremena? Ideju mi je dao psihijatar

„… Ni sada, a ne verujem ni u buduće ne želim da odgovorim na pitanje koji od svojih filmova smatram najboljim. Uostalom, to ne bi imalo naročitog smisla.

Postavili ste pitanje o predratnom Holivudu? Ja ga poznajem od njegovih prvih dana. I ma koliko vas to čudilo ne mislim da se u njemu bilo šta neobično dogodilo. To je bio jedini mogući put filmske idustrije. Pioniri su odigrali svoju ulogu, pripremili teren velikim producentima koji su iz prikrajka oprezno posmatrali i kalkulisali. Kada je sve bilo uređeno doneli su i dolare i preuzeli inicijativu. Zvuk im je u tome naročito pomogao. I kada sada razmišljam o tome zašto smo bili protiv zvuka u početku, čini mi se da je jedan od razloga, a iako ne javan već potsvestan, činjenica da smo se bojali potpunog gubljenja individualnosti, bio nam je neprijatan osećaj da tehnika sve više dominira našom umetnošću i da mi, kao stvaraoci, postajemo nekako manji. Ali, to je bio neumoljivi hod vremena i ništa se nije moglo učiniti.

Ja sam već od svojih prvih filmova priželjkivao mogućnost da postanem nezavisan. Imao sam neke ideje i znao sam da ni jedan producent neće hteti da prihvati rizik i realizuje ih. Pored toga nisam ni najmanje bio spreman na ustupke i kompromise. Tvrdoglavo sam želeo da ostvarim ono što sam zamislio. Znači, postojalo je samo jedno rešenje: potpuna nezavisnost.

Kada mi se učinilo da je to moguće počeo sam da radim na Modernim vremenima. Ideju sam dobio posle razgovora sa jednim poznanikom, psihijatrom. Ispričao mi je, kako na klinici imaju sve više slučajeva nervnih poremećaja kod radnika koji rade u supermodernim tvornicama, gde je njihov intelekt sveden na ulogu najobičnije svesne poluge nad kojom vlada mašina. Učinilo mi se da je to problem modernog sveta i da će, ukoliko se tehnika bude dalje razvijala, on postati sve akutniji. Ne treba zaboraviti da je ovaj film snimljen i pod neposrednim impresijama velike ekonomske krize. Ja sam pokušao da filmom otkrijem paradoks: čovek je uložio napore generacije da vi usavršio tehniku i sebi omogućio lakši život i sada ga ta ista tehnika izbacuje na ulicu i ostavlja bez hleba. Umesto da on gospodari njome, postao je rob mašina.

Poslovni ljudi u Holivudu su se smejali ovome pokušaju. Rekli su: „Svetu je i inače dovoljno muka, to niko neće da gleda.“

A ja sam uvek mislio suprotno, bar onda kada sam razmišljao o svojoj umetnosti. Ja sam želeo da kažem istinu. Da ljudima otvoreno pokažem ono o čemu oni pričaju u barovima, na ulici, kod kuće.

Moderna vremena imala su pristojan uspeh i to me je ohrabrilo da radim dalje.

Prvi put sam shvatio da imam zvaničnu Ameriku protiv sebe kada sam počeo da snimam Diktatora. Rat je tada bio vrlo aktuelna tema. Međutim, kao da su ljudi svesno želeli sami sebe da obmanu, da dokažu jednu nemogućnost da se može ostati izvan toga sukoba, da ga je moguće izbeći ako se vodi „pametna politika“. To je u stvari i davalo podstreka izolacionistima i njihovim idejama…

Meni je sve to izgledalo kao apsurd. Svet je srljao u katastrofu i pred tim niko nije mogao ni imao prava da zatvori oči. Kada su napisani prvi prikazi o Diktatoru, nemačke trupe su već marširale ispod Trijumfalne kapije.

Primao sam preteća pisma. Vlasnici distributerskih kompanija odbijali su da stave film na repertoar. Tamo gde je probio na ekran sale su bile prepune. Publika je volela film i meni je to bilo dovoljno.

Razmišljao sam i o Gospodinu Verduu. Tražio sam u ovoj poznatoj priči neke nove, savremenije ideje o društvenim odnosima, ljudima, njihovim malim i velikim strastima.

Tada, naravno, nisam mogao ni da naslutim kakva će se hajka podići na mene posle premijere. Očekivao sam otpor ali ne beskompromisnu kampanju koja se na kraju, istina posle dosta godina, završila mojim odlaskom iz Amerike. Da, Holivud je već bio potpuno deformisan i zabluda je bila verovati da se bilo šta može promeniti…“

Čarli Čaplin

Priredio: Mića Vujičić (NIN, 3. maj 2018.)

недеља, 19. август 2018.

U knjigama eseja Tačka preokreta, Tren, Natprosečni, Šta vidi pas, Malkom Gledvel (1963) istražuje
недеља, 19. август 2018.

Zar „moderne“ spravice Džejmsa Bonda danas pomalo ne liče na izume Raše Pronalazača u emisiji Fazon
понедељак, 30. јул 2018.

Mičiko Kakutani, trideset i osam godina književna kritičarka Njujork tajmsa, objavila je knjigu
понедељак, 30. јул 2018.

Prethodnih godina na festivalu smo videli i Odiseja u kupaćim gaćicama, i Antigonu u dukserici