Roman "Unutrašnjost" (2018)
Izdavačka kuća Geopoetika objavila je roman "Unutrašnjost" (2018; format: 20 cm; broj strana: 146; povez: meki...)

****
Disciplinovani lirski dokumentarizam. Mikrosvet. Banatska fuga.

Laslo Vegel, književnik

****

Kroz fragmente naratorovih sećanja, mozaički se rekonstruišu poslednje decenije 20. i početak 21. veka. Od unutrašnjosti napuštenih kuća, predmeta, tela, do unutrašnjosti kao provincije, i unutrašnjosti kao sećanja koje se pisanjem ospoljava, pokreću se pitanja odlazaka, napuštenih mesta, odnosa stvarnosti i fikcije, građenja umetničkog dela.

Sonja Milovanović, Radio Beograd

****

Tematski trijumvirat Unutrašnjosti čine: rekonstrukcija televizijske emisije Znanje imanje, uspon i propast poljoprivrednog kombinata u mestu M. i Vojadžerova Zlatna ploča. A razmera, gotovo apotekarskom vagom izmerena, između narativnog, primarnog teksta i umetnutih nenarativnih fragmenata, jednaka je razmeri između fikcije i fakcije u ovom romanu, koji započinje rečenicom: Napuštene kuće u unutrašnjosti otvaraju se kao švajcarski vojnički nož. (Epigraf: Živim u koži u kući, Dž. M. Kuci.) Vujičić majstorski žonglira metaforama, metonimijama i sinegdohama, a ova gotovo lirska rečenica jeste slikovit primer njegove literarne veštine i izučenog književnog zanata. Narator, neambiciozni, depresivni, plašljivi, večiti student, unutrašnji emigrant, besciljno luta napuštenim kućama u mestu M. Luta i po svojoj "kući od kože".

Srđan V. Tešin, POLJA

****

Tekst Unutrašnjosti prati sopstvenu duboko utemeljenu logiku, ne obazirući se na restlove koje oko sebe nesebično rasipa. I taman kada posumnjate u ispravnost ovakvog prosedea, postane vam jasno da je knjiga i napisana na dobro promišljenim zakonima pačvork-sećanja koja od života, naknadno, tvore međusobno nezavisne slike, majušne celine, iskopane iz priličnih dubina, a koje opet, na kraju, utiču u zajedničku reku. Na isti način su (ne)zavisni od realnosti i likovi i njihova imena – neka vrlo znana (Kiš, Zafranović…), nepoznata, izmišljena i ona autoru najomiljenija – obeležena inicijalima. Kao i mesta dečaštva. I čitav život se odjednom učini kao jedan inicijal, koji nudi neizmernu slobodu poigravanja sobom i junacima.

M. V. i dalje hoda vojvođanskom ravnicom, i dalje lokalno prenosi u univerzalno, ?kciju u stvarnost, detinjstvo u sadašnjost. Porodično sećanje postaje priča o napuštenim kućama i čitavim mestima, o kućama–grobovima, o odlascima bez povratka, preseljenjem na ovaj ili onaj svet.

Luk od M(okrina) i K(ikinde) do njujorških Kula bliznakinja izgrađen je od sete koja povezuje unutrašnjost duše sa unutrašnjošću svoga kraja. 

Roman se zapravo kreće između dve bine na kojima se život naizmenično otvara i zatvara, između dva slikovita autorova citata: "Napuštene kuće u unutrašnjosti otvaraju se kao švajcarski vojnički nož" i "Romani napisani u jednoj rečenici ponekad se otvaraju poput sardina…"

Sva sreća, znamo; da bi se nešto otvorilo, prethodno mora biti zatvoreno. Kao knjiga. Tako se, uostalom, rađa radost čitanja.

Vladislav Bajac, GEOPOETIKA

****

Unutrašnjost Miće Vujičića pristupa temi napuštenih kuća, usamljenih i oronulih, na poetski način Gastona Bašlara. Iz unutrašnjosti tih prostora otvaraju se uspomene, književne reminiscencije, kosmos iz knjiga Milivoja Jugina, ali i nedorečena vojvođanska ravnica. U okviru fragmentarne strukture romana smenjuju se slike doživaljaja dva brata, razgovora dvojice dečaka i njihovih prijatelja, teorija o napuštenim kućama. Susreti pripovedača sa stvaraocima poput Pavla Ugrinova i Lordana Zafranovića, deo su raznolikih sećanja koja bacaju posebnu svetlost na detalje neobičnog detinjstva.

Marina Vulićević, POLITIKA

****

Politika: Kako se u ovoj vašoj prozi uspostavljaju veze između najudaljenijih pojmova ograničenog i beskonačnog, intimnih detalja sa činjenicama kulture, prošlosti i budućnosti ljudskih života?

Mića Vujičić: Na početku sam znao šta želim: grupu junaka koji tokom noću izlaze u šetnje i razgovaraju o napuštenim kućama u unutrašnjosti, dok danju najčešće iznova premotavaju stari snimak emisije Znanje, imanje, iz sredine osamdesetih, pokušavajući da razumeju kada su i kako kulise veselog života počele da se ruše. No, zapeo sam pokušavajući da opišem nalet neraspoloženja, depresije... Moja majka je za to vreme šila. Upitao sam je da li se seća prodavnice štofova koja je danas takođe prazna. Odgovorila je da pamti kako je prodavac, pošto bi velikim lenjirom obeležio željenu metražu, presecao materijal uvijen u trubu. Sekao ga je ogromnim makazama, ali praveći najmanji mogući rez. Zatim bi štof naglo i brzo odvojio prstima, po savršeno pravoj liniji. Tako se otvorio rukopis, ali i motiv prostora u romanu. Miris štofa učinio je da se setim mirisa robne kuće. Ili mirisa kokica koje sam nosio kada sam opčinjeno, u korak, počeo da pratim inženjera Milivoja Jugina, popularizatora kosmičkih letova, koga sam slučajno ugledao u Kikindi, na trgu, izašavši s nastave u gimnaziji.

Na koji način se pripovedač odnosi prema samom pojmu starih domova? Može li se taj odnos nazvati moderno gotskim, gde je tajna presudnija od realnosti, i gde se prepliću fikcija i stvarnost?

Dobro ste primetili da se roman kreće po ivici mašte i dokumenta. Zato je važan stari bioskop iz koga se izlazilo u slepu ulicu. Kad izađete, još uvek opijeni svetom s platna, imali biste dovoljno vremena da se po mraku vratite u svakodnevicu. Znate taj osećaj sličan naglom buđenju? Kratak tren zbunjenosti u trenu izlaska iz sale direktno na ulicu, u gradski metež. Kada kuća ostane prazna, pamti se priča o ljudima koji su u njoj živeli. Ona se s godinama menja, sažima i sve više udaljava od istine. Nemačka rediteljka Korina Belc rekla mi je da mašta obrađuje i zgušnjava realnost.

U kakvom su ovde odnosu svetovi koje otvaraju napuštene kuće i imaginarni prostor interneta, gde ljudi prepričavaju i svoje snove?

Danas su na televiziji popularne emisije Zvezde zalagaonica i Borbe za skladišta: kopa se po đubretu razorenih klasa i vredne stvari prodaju se u bescenje. Zato me je u knjizi zanimao internet. Moj prijatelj, koji je dugo učestvovao u licitacijama na mreži, kupovao je, i na kućnu adresu, gotovo džabe, dobijao najrazličitije stvari. Rekao je da ukoliko pažljivo pratiš trag, tačno možeš da rekonstruišeš kome su predmeti pripadali, ko ih rasprodaje, zašto mu više nisu potrebni i kako se menja društvo. I ja sam preturao po internetu, pokušavajući da odgonetnem šta se događa sa stvarima iz napuštenih kuća.

Dva dečaka, dva brata, odrastaju bez roditelja u poslednjoj deceniji Hladnog rata, i nalaze se na prelazu ka novom dobu, ali će zapamtiti učmalost i nepravde starog sistema. Koje ideje oličava onaj brat koji ostaje, a kakve onaj koji odlazi u Ameriku?

Ne znam ništa o tim velikim idejama. Kada krene lavina, od jedne reči ili rečenice, trudim se da znam što više pojedinosti o likovima i da oni ne budu svedeni na funkcije. Zanimala me je priča o dva brata potpuno različitog karaktera. Oni kasnije otkrivaju zla iz devedesetih. Iz ere Hladnog rata pamte samo upozorenje da ne podižu predmete bačene po trotoaru, jer olovka može da bude bomba. Međutim, hemijska koju pronađu, čim je zavrte, otkriva naga tela nacrtanog muškarca i žene.

Napuštene kuće liče na reči iz žargona, mala mesta puna takvih kuća kriju nepravde, političke krivce i oportuniste, tipove koji nose oštre švajcarske vojničke noževe. U kakvom su odnosu u vašoj prozi pojmovi pravde i prestupa, uslovljenosti i slučaja?

Postoji junak koji se u romanu Unutrašnjost igra švajcarskim vojničkim nožićem i tako drži ritam priče. S vremena na vreme, izvlači alatke: veliko sečivo, manje sečivo, šrafciger za vijke do šest milimetara, šrafciger za vijke do tri milimetra, čačkalicu, pincetu, turpiju, lupu, klešta... Ukoliko bih morao da slikovito opišem kako izgledaju odnosi o kojima govorite, oni bi mogli da se uporede s neobičnim oblikom dobijenim otvaranjem svih alata pomenutog džepnog noža.

Pripovedač se seća upečatljivog susreta sa Lordanom Zafranovićem, Rovinj postaje zajednički prostor dela njihove biografije. Ali, mentalno uspostavlja odnos i sa univerzumima Kiša, Pavla Ugrinova i Mirka Kovača. U kojoj meri ovi uticaji formiraju određenu proznu liniju što je nastavlja i roman Unutrašnjost?

Slikarka Slobodana Matić Kovač pozvala me je pre dve godine da pogledam radnu sobu Mirka Kovača. Rekla je da sve stoji onako kako je on ostavio. Kasnije sam zamolio da pogledam njen atelje. Primetio sam nedovršenu sliku i skorene boje na slikarskoj paleti. Te boje su me podsetile na oljuštene fasade napuštenih kuća u mom zavičaju. Tako je s književnim uticajima. Ispod površine, kiša spira slojeve različitih nijansi. Za neke od njih uopšte niste znali.

Marina Vulićević


понедељак, 28. мај 2018.

Izdavačka kuća Geopoetika objavila je roman "Unutrašnjost" (2018; format: 20 cm; broj strana: 146;