Roman Miće Vujičića nalazi se na tragu pripovedačkog sveta koji je ovaj autor izgradio u prethodnim knjigama proze. Taj svet se konstantno nalazi na granici stvarnosti i fikcije i njegovi junaci ne prestaju da se pitaju o njegovom smislu, koji pokušavaju da dosegnu putem sećanja i različitih vidova rekonstrukcija. Pored sećanja i načina na koji vreme prolazi, kao opštepoznatih i opsesivnih Vujičićevih tema, roman tematizuje istorijski momenat nestanka socijalizma, kao i posledice ovog tektonskog dešavanja koje će s geografskih mapa izbrisati čitavu jednu zemlju. Posvećen tumačenju lokalnog kao sredine i lokalnog kao intimnog i porodičnog, Mića Vujičić deluje kao pravi baštinik tema i ideja svog slavnog prethodnika, Dušana Vasiljeva, onaj čije je delo izraz velikog stilističkog majstorstva, poetičke promišljenosti i obrazovanja, odlika koje svakom autoru garantuju sigurno mesto u budućnosti književnosti.

****

Razgovor s Tatjanom Gromačom za Lupiga.Com

Mića Vujičić pisac je i novinar, rođen 1979. godine u Mokrinu, u Vojvodini. Već je njegov prvi roman „Oštar start“ (2010.), zamijećen po specifičnosti rukopisa, tona kojim je oblikovan. Kasnije Vujičić objavljuje zbirku priča, „Ronjenje na dah“ (2014.), a koncem je prošle godine objavljen njegov drugi roman „Unutrašnjost“ (Geopoetika, Beograd). I ovdje Mića Vujičić progovara tonom smirene duševnosti, kojim nepogrješivo, a karakteristično za svoj pristup – diskretno i šarmantno, gotovo dječački neiskvareno, sagleda ljudske sudbine u njihovom unutrašnjem svjetlosnom rasteru. Roman je to koji u naznakama, i kroz svoju formalnu rascjepkanost, ocrtava jedno stanje – stanje jednog konkretnog geografskog prostora, skrivenog osjećanja života koji se nalazi negdje duboko u ljudima koji na tom prostoru žive u ovom, našem, aktualnom vremenu. 

No bol koja se kroz ovaj malen, osobenjački ispisan roman, otvara kao zajedničko, objedinjavajuće iskustvo, nije posljedica geografskih niti povijesnih definiranosti, već dubljeg, metafizičkog osjećanja postojanja. Roman „Unutrašnjost“ promatra nekoliko, moglo bi se kazati pomalo „izgubljenih“ ljudi, koji žive u atmosferi nekog vojvođanskog gradića punog praznih, napuštenih kuća, u jednoj atmosferi dezorijentiranosti koja ih prepušta njihovim opsesijama, sjećanjima, lutalaštvu … Nedavno je Mića Vujičić, za ovaj roman nagrađen i jednom književnom nagradom, koja se već dulji niz godina dodjeljuje u Vojvodini.

Kako je došlo do toga da napišete jednu ovakvu knjigu, koja je, ustvari, nadahnuta napuštenim kućama koje su prepuštene propadanju, u vojvođanskoj ravnici? Kulturološki, antropološki, sociološki, ili promatrano iz ugla arhitekture, čini se da je to tema koja zaslužuje da je se zabilježi. No vaš je pristup poetski, napisali ste roman nadahnut tom atmosferom, unutar koje, kao začarani, kruže junaci vaše neobične priče, što svakako znači da u tim kućama ima i naročite ljepote…

- Često izlazim u noćne šetnje. U Mokrinu, mom rodnom mestu, ima oko stotinu praznih kuća, na 6.000 stanovnika. Ukoliko redovno prolazite istim ulicama, ne osetite tu pustoš u velikoj meri. Ali, kad dugo niste kod kuće, prizor izazove šok, kao kada nekoga dugo ne vidite. Želeo sam da napišem nefikcijski tekst o tom fenomenu, ali sam ubrzo shvatio da mi se otvorio roman. Zanimao me je odnos mašte i stvarnosti; granica koja ih deli. Krenuo sam iz slepe ulice: u njoj biste se našli prilikom izlaska iz bioskopske sale. Umesto u gradski metež, još uvek opijeni svetlošću s platna, zakoračili biste u mrak i imali vremena da se naviknete na svakodnevicu, na realnost. Radnja je koncipirana kao rekonstrukcija televizijske emisije „Znanje, imanje“ iz sredine osamdesetih. Zaista je snimljena u Mokrinu, u saradnji sa stanovnicima dalmatinske Lumbarde. Bilo je to prijateljstvo za sva vremena ... Veselje, privreda koja cveta, radnici u plavim mantilima, a onda odjednom rat, propast. Posle tri decenije, ljudi iz Lumbarde nedavno su došli u Mokrin. Bilo je lepo! Ipak, mnogi su se tom prilikom osvrtali. Pitali su se gde su ljudi, gde su nestali. Kada je reč o arhitekturi, pisao sam o enterijeru iz koga nikne drvo. Nisam ulazio u detalje, premda sam u književnost ušao kroz odlomak „Stara porodična kuća“ Pavla Ugrinova. Ne znam da li bi bilo previše reći da me je inspirisalo slikarstvo Nicolasa de Staëla. Gusti nanosi boje. Pripovedač prozu radi „u špahtli“.

Junaci romana „Unutrašnjost“ – moglo bi ih se jednom riječi okarakterizirati kao „čudake“ – ljudi su kao iščupani iz svojih prošlosti, bez budućnosti ili naročitog cilja, perspektive, i ipak na jedan način zaogrnuti onim prošlim, u kojemu kao da iznalaze čvršćega tla pod nogama od sadašnjosti u kojoj se nalaze … Jesu li to ljudi kakve poznajete, susrećete?

- Zanimljivo je što ste upotrebili reč zaogrnuti. Ona je pokrenula priču. Akademski vajar Milan Perić Drakula pričao mi je pred izlogom ruiniranog lokala, u kome je nekada bila prodavnica metražne robe, o aranžeru izloga. Dolazio je u Mokrin s vremena na vreme i odevao lutke. Naravno, nije smeo da seče materijal, da ga troši, pa je uzimao velike „trube“, rolne, odvijao ih i onda spretno, vešto, ogrtao lutke. Spolja je izgledalo kao da su zaista odevene po poslednjoj modi. Očigledno, imao je vešte ruke, kao onaj Krležin Uzelac, koji je nekada uređivao izloge zagrebačkih prodavnica, i u tome bio nenadmašan. Sedeći u društvu, umeo je od šibica da napravi šta god biste poželeli. „Vojsku, Napoleona, kočije, konje, čudo jedno!“ Junaci su zaogrnuti prošlim, a kada se povuče štof, ostaju goli. Snalaze se u sadašnjosti kako znaju i umeju. Imao sam sreću da moje prve priče čitaju Mirko Kovač i Filip David. Govorili su: „Dobro, bizarno je.“ Bio sam očajan dok nisam shvatio šta znači reč bizarno. Corinna Belz, nemačka rediteljka dokumentaraca, kaže da mašta zgušnjava i obrađuje realnost. Kako drugačije nego lociranjem izvesne pomerenosti, bizarnosti, drugačijeg ... Da li biste mi poverovali da je moj prijatelj vajar, koji je uvek radio isključivo po porudžbini, napravio lopaticu mamuta od gipsa i žice? Da bi mogli da ga spoje i izlože, pošto je otkopan...

Dojam je da vaša priča koja namjerno, i u formalnom smislu, inzistira na otvorenosti, nedorečenosti, odražava ili sugerira duh vremena u kojemu je nastala, čovjekovu težnju da se sakrije pred strahovima, tjeskobama, slutnjama koje to vrijeme pred njega stavlja. 

- Bez obzira da li im se knjiga dopala ili ne, čitaoci gotovo uvek kažu da je „previše otvorena“, ili da je „previše zatvorena“. Nije lako slušati komentare, ali uživam u ovim rečenicama, jer roman, na planu forme, drži junak koji se igra švajcarskim vojničkim nožićem. Izvlači alatku po alatku. Veliko sečivo, manje sečivo, šrafciger za vijke do šest milimetara, šrafciger za vijke do tri milimetra. Metalni šiljak od trideset pet milimetara za obeležavanje i bušenje rupa. A onda sklapa alatku. Uz pitanje teskobe, na koju se narator vraća, zanimalo me je pitanje širenja i sužavanja prostora. Od sale napuštenog bioskopa u Mokrinu do programa Google Earth. 

Sjećanja na sigurnost djetinjstva, ali i prve susrete sa grubostima svijeta, jedna su vrsta zaštite od egzistencijalne jeze koja je dio svakodnevice, zasigurno još izraženije u politički, ekonomski, općenito društveno nestabilnim i kao poremećenim krajevima poput ovih na kojima prebivamo, gdje smo rođeni. Bela Hamvas kaže da je i poezija bijeg. Slažete li se? I, ukoliko jest, znači li to, po vama, da bi je se oni koji se njome bave, trebali odreći? Što bi potom preostalo?

- Nedavno sam sreo poznanika. Iznenada me je upitao: „Ti baš odbijaš da odrasteš?“ Nisam znao šta da odgovorim. Vaše pitanje podsetilo me je na slikara Ljubu Popovića. Njegov profesor, slikar Milo Milunović, video ga je navodno kako izvodi nekakve kerefeke u hodniku fakulteta. Popoviću je bilo neprijatno što ga je profesor gledao dok se izmotava, a ovaj ga je pozvao da priđe. „Ljubomire“, rekao je strogim glasom, „zadržiš li u sebi tu detinju infantilnost – biće od tebe veliki slikar“. Možda detinjstvo ima veze sa začuđenošću pred svetom, sa fascinacijom iz koje nastaje proza. Primetite nešto što niko oko vas nije zapazio i posmatrate to nalik detetu, prvi put suočenim s nekakvom stvari. Pritom, ni vi baš niste sigurni o čemu je reč. Pisanje, ukoliko se rukopis otvori, usput pruži odgovor.

Pripovjedni stil u romanu „Unutrašnjost“ posjeduje ono što ljudi, pa i pisci, danas s lakoćom i bez svijesti o tome, gube – autentičnost. Je li bilo teško graditi ovako neobičan pripovjedni prosede, koji djeluje kao rezultat složene slagalice u kojoj je autor, poput glavnog junaka vaše priče, puno radio sa škarama, isijecao i lijepio dijelove? 

- Važne su bile makaze i švajacarski vojnički nožić. Dugo sam razmišljao šta bi moglo da fragmentarnost, rascepkanost, drži na okupu. Slučajno sam pronašao rešenje. Postoji taj tip koji se igra nožićem. Izvlači čačkalicu, pincetu, turpiju, lupu, klešta. Svaki put dobije nekakav oblik i upita ostale junake na šta im liči „figura“. Postupak zatvori krug motiva, pa krene nova celina. Tokom intervjua, upitao sam Karl Ove Knausgårda ima li utisak da autor mora da sačeka budući oblik knjige, inače ništa ... Rekao je da forma mora da dođe, da ne može da se uzme. Ukoliko se uzme, misli, kao u krimiću, može da bude veoma zabavna, ali ako nije verna životu na bilo koji način – mrtva je. Kaže: „U slučaju kada sama dođe, ona živi, ali samo jednom: ukoliko ste je vi ili neko drugi pokupili – uzeta je, nema je više.“

Takav pristup za posljedicu ima, kako kaže i vaš urednik, ugledni srpski književnik i izdavač Vladislav Bajac, jedan „rasterećeniji“ pristup, no samo površinski. Iza prividne lakoće i nehaja pripovijedanja, iza lucidnih junaka i njihovih pripovijesti ili neobičnih sklonosti, akcija, stoji neprestano i snažno osjećanje tjeskobe, koje se čak ne tiče konkretnog prostora i vremena, već iskustva življenja na Zemlji općenito. Svijest o okrutnosti i apsurdu života zapravo je sveprisutna.

- Teskoba je jedna od ključnih reči. Imam praznu kuću, poznajem teren. Pitanje prostora uvek povlači problem vremena. Veče pred odlazak iz Beograda, Mirko Kovač je poželeo da vidi svoj dom, ispražnjen pred selidbu, pa je sa Bobom Matić, ušuškan pletenom kapom i šalom, maskiran da nikome ne bi morao ništa da objašnjava, otišao do starog kraja. „Veliki stan na dva nivoa, sada mi se učinio mnogo manji, a mislio sam da stvari skuče i oduzmu prostor, ispalo je pak drugačije – one zapravo daju pravu dimenziju prostoru“, piše Kovač. „Nisam mogao uza stube do svoje nekadašnje radne sobe, krenuo sam i vratio se. Idemo odavde, rekao sam.“

Gradić o kojemu pišete mogao bi biti vaš rodni Mokrin, u kojemu provodite dosta svoga životnoga vremena? Jedna je od dimenzija priče u romanu ta da se sve odvija u vrlo malenom mjestu, u kojemu se sve zna, pa je na jedan način potrebno, kako bi se nečim zaokupila imaginacija stanovnika, da se puno toga izmišlja, zamišlja, naknadno kreira, da se pričaju priče o malim, neobičnim, mističnim, stvarnim ili nestvarnim – kao da je manje bitno – zgodama … Pripovijedanje, kreiranje priča zapravo je jako bitno za čovjeka, i ne samo za pisca?

- Miroslav Antić, najslavniji Mokrinčanin, napisao je kako se Mokrin zove Mokrin zato što je reč o poplavi pameti, veselja i ludosti. Naravno, u romanima i pričama pišem o imaginarnom mestu M. Sve je fikcija. Na pojedinim mestima proza u sebe prima isključivo inicijal. Ili ne uspeva dok junaku ne promenite ime. Verovatno je stvar u ritmu. Mokrin je riznica priča, kao i svako drugo mesto. Imao sam prijatelja, s kojim sam izlazio u noćne šetnje. Bio je ljubitelj kriminalističkih filmova i čitav svet oko nas, čak i najobičnije prizore, posmatrao je kao da gleda krimić. Prihvatio sam njegove priče još u detinjstvu, i sad ih se sećam dok hodam. Ko zna šta je tu bilo tačno, a šta izmišljeno. Prevukao je preko stvarnosti svoju nijansu. Gust nanos boje.

Malenost, sićušnost, razmrvljenost, naoko nebitni, ponekad i trivijalni elementi stvarnosti i ljudskih opsesija, slabost, strah, kukavičluk, tragedije, težnja ka seksualnoj, ali i duhovnoj oslobođenosti, izdvojenost, ali ne i izoliranost od ostatka svijeta, neka su od obilježja vaših junaka. Okvir im daje, pa i početne taktove, upravo malena sredina u kojoj se nalaze. To nije tipično za dobar dio romaneskne proze općenito, koja najčešće uzima veliki grad sa svojim brujanjima za pozadinu svojih priča. Ovdje imamo zagasitu i u tišinu utonulu provinciju koja naočigled kopni …

- Radnju romana „Oštar start“ i „Unutrašnjost“ smestio sam u malo mesto u unutrašnjosti. A kada sam pisao priče u „Ronjenju na dah“, vrteo sam se po Petlovom brdu, delu Beograda. Međutim, i tada je pripovedač opisivao svet gledajući ga kroz špijunku na vratima. Prostor sam smanjivao zbog uverljivosti. Pišeš o stvarima za koje ti se čini da ih dobro poznaješ. Ili ih godinama izučavaš, pa baciš mrežu i čekaš da se u nju opet uhvati tvoj književni svet. Dobro je kada ga otkriješ. Neko je rekao, možda novinar Russell Baker, sumirajući karijeru, da je prvih dvadeset godina tražio sopstveni prepoznatljivi glas, a da je ostatak karijere proveo u muci da ga se reši. Već mesecima čitam Fulvia Tomizzu, istarsko-italijanskog književnika. Iz naslova u naslov njegova se poetika otkriva i slaže poput fine slagalica. Baš sam prošle noći ponovo tražio rečenicu koja mi se dopala: „Tumarao sam gradom u tijesnoj koži pomorca koji se tek iskrcao“. Grad ili selo, stoji misao junakinje iz romana „Srce zemlje“ J. M. Coetzeeja. „Živim u koži u kući.“

Puno ste pisali i pišete o književnosti kao novinar. Novinarstvo, kulturni segmenti novinarskih interesa, nešto je čime se bavite dobar niz godina, sa posvećenosti. Čini mi se da posebno volite formu intervjua, i to onaj nepredviđeni, spontani element koji iz njega može izbiti, i koji je često vezan uz anegdotalno. Toga u današnjem novinarstvu nedostaje, životnosti, priče, zapravo ljudskosti koja izbija iz nekih, možda i vrlo poznatih, slavnih osobnosti … Imali ste, ili imate, neke svoje uzore u pristupu tom poslu? Imate neke intervjue kojima ste posebno zadovoljni, neke rečenice kojih se rado sjećate, a koje su vam izgovorili određeni ljudi kada ste ih intervjuirali?

- Postoje brojni uzori. Mislim da je Tamara Nikčević najbolja intervjuerka na ovim prostorima. Puno vremena provodim u NIN-ovoj arhivi. Slučajno sam pronašao pismo Charlieja Chaplina, poslato NIN-u 1958. godine, odgovor na anketu o istoriji filma. Chaplin je pričao o „Modernim vremenima“: ideju je dobio posle razgovora sa poznanikom, psihijatrom. Psihijatar mu je ispričao da na klinici imaju sve više slučajeva nervnih poremećaja kod radnika koji rade u supermodernim tvornicama, gde je njihov intelekt sveden na ulogu najobičnije svesne poluge nad kojom vlada mašina. Učinilo mu se da je to problem modernog sveta i da će, ukoliko se tehnika bude dalje razvijala, postati sve akutniji. Eto, zašto je Chaplin velik! Poslednjih godinu dana proučavam spoljno-političku rubriku NIN-a, iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Na četrdesetogodišnjicu ubistva Alda Mora, otišao sam da vidim ko je pratio događaj. Mirko Klarin! Iz nedelje u nedelju. A sagovornik mu je u tim prilikama bio, zamislite, pre četiri decenije, Giorgio Napolitano, koji će postati predsednik Italije 2006. godine. Iznenadio sam se kada sam shvatio je Frane Barbieri bio glavni urednik NIN-a samo od 1970. do 1972. godine. A kakav je trag ostavio ... U dnevniku ga citira i Gustaw Herling-Grudziński.

Da li, po vama, postoji nešto što je obilježje, specifičnost pisaca koji djeluju, žive u Vojvodini? Da li se sami kao autor osjećate dijelom neke tradicije, naslijeđa nekog pisma, i ukoliko da, koji su to autori sa kojima intimno osjećate srodnost? Dobivaju li pisci u Vojvodini dovoljno stručne i javne pozornosti u Srbiji? 

- Sigurno postoji povezanost u krajolicima koje opisuju u romanu, ali to je fikcija, pa se ne računa. Ne osećam se delom tradicije, nasleđa, bar nisam toga svestan. Kada ste postavili pitanje, pomenuli Vojvodinu, najpre sam pomislio na Voju Despotova. Despotov je bio genijalan pisac. Umro je 2000. godine. Dve godine pre toga napisao je roman o performeru koji uzima vreću za spavanje i s konzervama jelenskog mesa kreće u Rusiju, u Sibir. Čuo je da tamo postoji Evropa broj 2 (tako glasi naslov dela) – Evropa koju su gradili kažnjenici. Zemlju po zemlju, grad po grad, planinu po planinu, fjord po fjord. No, zatiče poligon za kolege performere. Sećam se scene u kojoj grupa umetnika ruši Berlinski zid broj 2. Kada ljudi pričaju o Despotovu, najpre pomenu da je na kraju romana, godinu dana ranije, predvideo bombardovanje 1999. godine. Inače, pisci u Srbiji ne dobivaju dovoljno prostora u medijima, gde god živeli. Srećom, prošlo je vreme kada je bila moda da se u belešku o autoru stavi rečenica: živi (u svom mestu), pa obavezno doda – i u Beogradu. Internet je sve okrenuo naglavačke.

Tatjana Gromača

****

Unutrašnjost Miće Vujičića pristupa temi napuštenih kuća, usamljenih i oronulih, na poetski način Gastona Bašlara. Iz unutrašnjosti tih prostora otvaraju se uspomene, književne reminiscencije, kosmos iz knjiga Milivoja Jugina, ali i nedorečena vojvođanska ravnica. U okviru fragmentarne strukture romana smenjuju se slike doživaljaja dva brata, razgovora dvojice dečaka i njihovih prijatelja, teorija o napuštenim kućama. Susreti pripovedača sa stvaraocima poput Pavla Ugrinova i Lordana Zafranovića, deo su raznolikih sećanja koja bacaju posebnu svetlost na detalje neobičnog detinjstva.

Marina Vulićević, POLITIKA

Politika: Kako se u ovoj vašoj prozi uspostavljaju veze između najudaljenijih pojmova ograničenog i beskonačnog, intimnih detalja sa činjenicama kulture, prošlosti i budućnosti ljudskih života?

Mića Vujičić: Na početku sam znao šta želim: grupu junaka koji tokom noću izlaze u šetnje i razgovaraju o napuštenim kućama u unutrašnjosti, dok danju najčešće iznova premotavaju stari snimak emisije Znanje, imanje, iz sredine osamdesetih, pokušavajući da razumeju kada su i kako kulise veselog života počele da se ruše. No, zapeo sam pokušavajući da opišem nalet neraspoloženja, depresije... Moja majka je za to vreme šila. Upitao sam je da li se seća prodavnice štofova koja je danas takođe prazna. Odgovorila je da pamti kako je prodavac, pošto bi velikim lenjirom obeležio željenu metražu, presecao materijal uvijen u trubu. Sekao ga je ogromnim makazama, ali praveći najmanji mogući rez. Zatim bi štof naglo i brzo odvojio prstima, po savršeno pravoj liniji. Tako se otvorio rukopis, ali i motiv prostora u romanu. Miris štofa učinio je da se setim mirisa robne kuće. Ili mirisa kokica koje sam nosio kada sam opčinjeno, u korak, počeo da pratim inženjera Milivoja Jugina, popularizatora kosmičkih letova, koga sam slučajno ugledao u Kikindi, na trgu, izašavši s nastave u gimnaziji.

Na koji način se pripovedač odnosi prema samom pojmu starih domova? Može li se taj odnos nazvati moderno gotskim, gde je tajna presudnija od realnosti, i gde se prepliću fikcija i stvarnost?

Dobro ste primetili da se roman kreće po ivici mašte i dokumenta. Zato je važan stari bioskop iz koga se izlazilo u slepu ulicu. Kad izađete, još uvek opijeni svetom s platna, imali biste dovoljno vremena da se po mraku vratite u svakodnevicu. Znate taj osećaj sličan naglom buđenju? Kratak tren zbunjenosti u trenu izlaska iz sale direktno na ulicu, u gradski metež. Kada kuća ostane prazna, pamti se priča o ljudima koji su u njoj živeli. Ona se s godinama menja, sažima i sve više udaljava od istine. Nemačka rediteljka Korina Belc rekla mi je da mašta obrađuje i zgušnjava realnost.

Danas su na televiziji popularne emisije Zvezde zalagaonica i Borbe za skladišta: kopa se po đubretu razorenih klasa i vredne stvari prodaju se u bescenje. Zato me je u knjizi zanimao internet. Moj prijatelj, koji je dugo učestvovao u licitacijama na mreži, kupovao je, i na kućnu adresu, gotovo džabe, dobijao najrazličitije stvari. Rekao je da ukoliko pažljivo pratiš trag, tačno možeš da rekonstruišeš kome su predmeti pripadali, ko ih rasprodaje, zašto mu više nisu potrebni i kako se menja društvo. I ja sam preturao po internetu, pokušavajući da odgonetnem šta se događa sa stvarima iz napuštenih kuća.

Ne znam ništa o tim velikim idejama. Kada krene lavina, od jedne reči ili rečenice, trudim se da znam što više pojedinosti o likovima i da oni ne budu svedeni na funkcije. Zanimala me je priča o dva brata potpuno različitog karaktera. Oni kasnije otkrivaju zla iz devedesetih. Iz ere Hladnog rata pamte samo upozorenje da ne podižu predmete bačene po trotoaru, jer olovka može da bude bomba. Međutim, hemijska koju pronađu, čim je zavrte, otkriva naga tela nacrtanog muškarca i žene.

Napuštene kuće liče na reči iz žargona, mala mesta puna takvih kuća kriju nepravde, političke krivce i oportuniste, tipove koji nose oštre švajcarske vojničke noževe. U kakvom su odnosu u vašoj prozi pojmovi pravde i prestupa, uslovljenosti i slučaja?

Postoji junak koji se u romanu Unutrašnjost igra švajcarskim vojničkim nožićem i tako drži ritam priče. S vremena na vreme, izvlači alatke: veliko sečivo, manje sečivo, šrafciger za vijke do šest milimetara, šrafciger za vijke do tri milimetra, čačkalicu, pincetu, turpiju, lupu, klešta... Ukoliko bih morao da slikovito opišem kako izgledaju odnosi o kojima govorite, oni bi mogli da se uporede s neobičnim oblikom dobijenim otvaranjem svih alata pomenutog džepnog noža.

Pripovedač se seća upečatljivog susreta sa Lordanom Zafranovićem, Rovinj postaje zajednički prostor dela njihove biografije. Ali, mentalno uspostavlja odnos i sa univerzumima Kiša, Pavla Ugrinova i Mirka Kovača. U kojoj meri ovi uticaji formiraju određenu proznu liniju što je nastavlja i roman Unutrašnjost?

Slikarka Slobodana Matić Kovač pozvala me je pre dve godine da pogledam radnu sobu Mirka Kovača. Rekla je da sve stoji onako kako je on ostavio. Kasnije sam zamolio da pogledam njen atelje. Primetio sam nedovršenu sliku i skorene boje na slikarskoj paleti. Te boje su me podsetile na oljuštene fasade napuštenih kuća u mom zavičaju. Tako je s književnim uticajima. Ispod površine, kiša spira slojeve različitih nijansi. Za neke od njih uopšte niste znali.

Marina Vulićević