Knjiga Proza o prozi: fragmenti o kratkoj priči – pisana je makazama. Priređivač Dragan Babić izvukao je iz Albaharijevih intervjua, predgovora, proza,  autopoetičkih tekstova – sve što je pisac rekao i zabeležio o sažetim storijama, i fragmentima iz kojih su nastali njegovi romani.

Izdanje somborske Gradske biblioteke Karlo Bijelicki i „Veljkovih dana“ zapravo je skup misli o istoriji, granicama, različitim pojavnim oblicima, mogućnostima i dometima kratke priče.

Saznali smo mnogo toga! Na primer, da je Albahari nekoliko godina radio s filmskim rediteljem Purišom Đorđevićem i tako otkrio sobu za montažu, „u kojoj se, u stvari, odigrava celokupna čarolija filma“. Autor Porodičnog vremena, Frasa u šupi, Jednostavnosti, Neobičnih priča – zaključio je da ispitivanje krajnosti forme znači ispitivanje krajnosti svoga bića.

U montažnoj sobi, s Purišom Đorđevićem, video je kako film nastaje od kadrova, snimljenih nekim redom, nikada onim kojim ulaze u konačnu verziju. Fragment je zato najvažnija reč: okrenuo mu se pod uticajem američke metaproze, i kada mu se rodio sin, pa se zbog plakanja bebe često vraćao na početak rukopisa. Cink je nastao iz takve forme: „I priča na trista strana samo je fragment naspram duže strukture vremena i istorije.“

Otkrio je rituale. „Kada pišem romane, pišem svakog dana samo jednu stranu. Iz dana u dan, tvrdoglavo kao kakav magarac, najčešće ujutru, ponekad i tokom popodneva.“ Kratke priče ispisuje u dahu. Najčešće sve pokreće jedna rečenica što dolazi u nepredvidivim trenucima. Beleži je na listiću papira (uvek nosi blokčić).

Navodi primer: „Leto se gasi kao fenjer.“ Premda je dobro zazvučala, nije se otvorila, kaže, ostala je čvrsto zatvorena poput školjke s biserom. Pošto nije htela u priču, pokušao je da joj ponudi pesmu. Ni to nije išlo. „Na kraju sam je ubacio u poruku koju sam napisao svojoj prijateljici M. B. Lepo se uklopila u tu poruku, videlo se da se oseća kao kod kuće. Uostalom, i poruke su priče, zar ne?“

(NIN, 28. jun 2018.)