Tvoje levičarstvo se na jednom kraju spaja s desnicom. Zapravo, to je nesreća građanskih intelektualaca kao što si ti. Kada su rečju najviše levo, u praksi su najviše prišli desno... Ali, naravno, ne primećujući ni sami da su žrtve takve akrobatike – kaže majstor Nuri, glavni junak romana Krv ne govori Nazima Hikmeta, svome nekadašnjem učitelju Đauru Džemalu-hodži, zaljubljeniku u francusku književnost, ućutkanom i okrivljenom za bogohuljenje jer je đake „golih listova“ pustio da igraju fudbal, prethodno stavivši u usta sudijsku pištaljku.

Da li reč o delu savremenog pisca o našem dobu i aktuelnim političarima koji izgledaju kao da su napravili špagu i sada ne mogu da se usprave? Nazim Hikmet rođen je 1902. u Solunu, umro je 1963. u Moskvi. Potomak ugledne turske porodice (majka, poljsko-nemačkog porekla, bila je slikarka; otac – diplomata) prihvatio je marksističke poglede i otišao u Sovjetski Savez da studira, „očaran ruskim formalistima i konstruktivistima“. S dvadeset tri, postao je član Komunističke partije. Hapšen, osuđivan zbog širenja levičarskih ideja; oslobođen 1950, nakon višegodišnjeg tamnovanja, pošto je Demokratska partija došla na vlast, ali rešen da napusti domovinu.

Oduzeto mu je tursko državljanstvo, tri decenije nije mogao da objavljuje u svojoj zemlji. No, dve godine posle smrti, kada je prvi put štampan roman Krv ne govori, svet je otkrio klasika, jednog od najvećih pesnika XX veka, u čijoj prozi, pola veka docnije, pronalazimo i opis zametka one ekstremne političke akrobatike koja je danas prešla u način hoda.

Na prvi pogled, reč je o jednostavnom zapletu. Majstor Nuri uzima za ženu Gulizar, devojku trudnu s drugim muškarcem, bogatim Sejfi-begom, i docnije prihvata sina Omera. Niz kraćih poglavlja prati odrastanje dečaka, život mahale („mahala majstora Nurija ličila je na narodnu pesmu s iznenadnim tužnim krajem“) i dočarava kako veliki društveno-istorijski potresi utiču na čoveka udaljenog od cele te halabuke.

Postoji poglavlje posvećeno jedenju lubenice. Opis gradskih četvrti i njenih stanovnika sočan je poput voća, s oštrim nožem zarivenim u koru. Čitalac bi prozu Nazima Hikmeta mogao da uporedi s romanima Branka Ćopića, računajući na živ prikaz narodskog života, s tim da kod Hikmeta nema ćopićevskog humora i da se stranica završava bez šeretskog namigivanja. Mahalci, na jednom mestu, izlaze iz kafane, „kao da napuštaju pokojnikovu kuću“. Na sokaku je mesečina; „čovek pomisli da hoda po dnu osunčanog mora“.

More je važan motiv u Hikmetovoj poeziji. Nalazimo ga i na prvim stranicama romana Krv ne govori. Nebo liči na sliku mora nacrtanu ugljem i kredom na sivom papiru. Pod svetlošću meseca, izgleda prugasto i svetlucavo. Drugi put liči na čaršav. Blistavo.

Političke promene nose i dave likove poput velikog talasa. No, nalik epizodisti, s navikom da igrajući tavlu, na svako bacanje kocke, izgovori stih, narator složenog društvenog romana, ispripovedanog na najjednostavniji način, pravi kombinacije uspelih opisa i poređenja.

Oko mahale oslonjene na greben, spreda otvorene, vetrovi s mora huje ulicama poput nevidljivih reka. Strah obuzima junakinju slično kapljici mastila paloj na upijajuću hartiju.

Majstor Nuri ima nekoliko „učitelja“. Čitaju se Rusoove Ispovesti, roman Mati, Šekspir. Divi se „profesorima“, ali se postepeno udaljava od njih. Raspravlja se o Bogu, politici, pravdi, istoriji. Istim žarom polemiše o kafi ili odgoneta zašto je slabost misliti na dve stvari odjednom. „Majstoru Nuriju, `napajanom` kulturom Đaura Džemala, čiji se jedan kraj bazirao na anarhiji, a na čijem su drugom kraju bila uverenja enciklopedista i francuskih materijalista 18. veka, reči šejha Abdurahmana činile su se poput mračnog talasa iz koga nije bilo izlaza.“ Šejh Abdurahman, neobičan čovek, što se hvata zamršenih pitanja, misli je obavijao senkama „čija jedna obala dopire do mraka“.

U satima razgovora s učenjacima, Krv ne govori povlači snagu parabole. Međutim, i sažete lirske deskripcije, i duge pasuse s jezgrovitim poukama, razbijaju brzi i česti dijalozi. U društvu pisara, jorgandžija, doktora, zanatlija, stranaca –  stvara se vrtlog.

Država u previranju zahteva od pojedinca, skoncentrisanog na uski krug, da se izjasni. Da li pripada itihadistima (sledbenicima mladoturske partije Komitet ujedinjenja i progresa) ili opozicionim itilafistima (sledbenicima grupe Sloboda i savez).

„Ja, reče, nisam ni itihadista ni itilafista, ja sam metalostrugar. Metalostrugar majstor Nuri!“

Stranica na kojoj će se otvoriti pitanje o političkom određivanju ne sadrži slučajno reč smicalica. Proza detaljno prikazuje muku kakvu široki društveno-politički potresi prirede takozvanom običnom čoveku, ali i profiliše proračunatog pojedinca koji pokušava da iz svega izvuče živu glavu. Ponekad čak i korist. Gde je granica između iskrene vere u određenu ideologiju i proračunatosti?

„Ne znam na šta mislite pod tim proračunat. Ako je to da čovek na svakom koraku koji napravi računa sopstvene interese. Ne... Ja nisam proračunat... Ali ako vaše reči znače da čovek u nekoj velikoj stvari treba da bude proračunat radi te stvari, da treba da bude realista... Da... Proračunat sam...“

Na 140. stranici, u poglavlju Vest sa dvorskog banketa koje deli knjigu tačno po polovini, stiže novost iz Bosne. Ubijeni su austrougarski prestolonaslednik i supruga. U sledećem odeljku Fabrika materijalizuje se najveći strah majstora Nurija. Prodaje strug, tezgu, alat, opremu. U rukama mu ostaje samo turpija. Na radnom mestu, dobijenom ratnim rasporedom, teško mu je da napravi razliku između ljudi i mašina, kaiša i cilindara.

„Kao da su ljudi delovi mašina.“

I pre toga on se poverava „profesoru“ kako strahuje da će postati radnik. Neprekidno se plaši takvog ishoda, „jer je loše raditi za drugoga“. U najgorim košmarima sebe vidi pored vratanaca peći, znojavog čela, s licem u ugljenoj prašini. Navikao je da zarađuje u sopstvenom dućanu i da nikome ne mora da bude zahvalan. „Tvoja Deklaracija o pravima čoveka i građanina nije spasla ljude od toga da budu nadničari. Pričao si pre neki dan da su francuski radnici izašli na ulice Marselja. Kažeš da su uzvikivali `Hoćemo hleb!`“

Hronološko praćenje odrastanja sina Omera, za čiju je sudbinu čitalac vezan (viktorijanskim) trikom koincidencije (hoće li otkriti i prihvatiti da je dete bogataša) – otvara prostor za sagledavanje najrazličitijih aspekata socijalne mobilnosti.

Rano će upitati Nurija (možda i prerano, s tri godine) zašto radnici više ne pale svetiljke u kućama. „Zašto mi nismo bogati? Zašto mi nismo tamo gde gore obe velike, ogromne svetiljke?“ Objasniće mu da radnička deca ne jedu kolače. Čim odraste i prvi put se zaljubi, dobiće savet: „Nezreo si, Omere. Nisam mislio da si tolika ovca. Cura je sitna buržujka, a ti si radnički sin.“

Klasno raslojavanje izvedeno je do kraja. Počeće naivno, detetovim interesovanjem za raspored sedenja na parobrodu („ovo ovde je druga klasa, sine, ono tamo je prva“), nastaviti dečakovim ulaskom u salon prve klase i otimanjem fišeka s lešnicima, a vrhunac dostići otkrićem sopstvenog porekla. U verbalnoj igri s Nurijem, Omer će odgovoriti da ne želi vilu Sejfi-bega, takvu baštu, takvo grožđe; neće da spava u prostranim sobama.

Hoće li slučajno jedan od epizodista, na istoj stranici dobaciti: „Moja krv nije obamrla kao vaša“?

Pre nego što se povuče linija klasnog razgraničenja u zvonkoj rečenici: „Za nas ste jedan od onih poput vas“, iskrsnuće pitanje koliko se pisana istorija temelji na klasnoj borbi.

Roman Krv ne govori krcat je i policajcima i doušnicima. Glavni junaci, spremni za modernizaciju društva i moguće promene, brzo će osetiti umor radnika-revolucionara.

Da bi se izvela revolucija potrebno je baciti kamen. Lik Ahmet, koji je u školskim danima bio najveštiji u toj disciplini, izgubio je ruku u ratu. Nema kod Hikmeta čoveka sa svim ekstremitetima. Oni su nalik slomljenim lutkama. Glavnog junaka čelični je opiljak oslepeo na desno oko. Drugom su odsekli obe noge. (U ovoj prozi svi hramlju.) Naposletku, u prolazu prilazi nepoznati vojnik, s obe ruke i noge, ali iščupanog jezika.

„Patnja, umor, poluglad i polusitost imaju jednu liniju da kada te stvari padnu ispod te linije prestaju da bivaju kopča koja povezuje ljude. Čovek ispod te linije nije u stanju da pomisli ni da se pobuni, niti da postoji mnoštvo njemu sličnih ljudi. Samo sam-samcit tumara svojim klimavim nogama poput šumske životinje dospele u nepreglednu pustinju bez travke.“

Majstor Nuri zaključuje da čovek nije siguran u svoju budućnost. „Sve zlo je u tome. Svet je postao tako čudan. Niko ne može da pretpostavi šta će sutra biti.“

Skoro niko. Roman Nazima Hikmeta govori o našoj stvarnosti. Peva li se i danas uspavanka:

Nek spava i raste mašala,

Biće čovek inšala...

(Časopis BEHAR, broj 143/144, decembar 2018)