Knjigu Ne ubiti pticu drozda čini feljtonistika pesnika Branislava Petrovića, objavljivana u štampi od kraja šezdesetih do početka novog milenijuma

Hronika iz košnice

Priređivač je živu, srčanu feljtonistiku podelio tematski, učinivši pravu stvar. Izdanje je opremio fotografijama, crtežima, bio-bibliografskom beleškom, indeksom imena i azbučnim sadržajem tekstova. Tri puta je Branislav Petrović pisao o jutru i knjigama; dvaput o proleću, dvaput o trešnjama („Imao sam i ja svoju trešnju, a to je bio dud“), ulici i šahu. O pesnicima, fudbalerima i slavi („Ono što je značajno za sve epohe stvarano je isključivo za slavu epohe u kojoj je nastalo“).

Arhivu sačinjenu od članaka štampanih najčešće u NIN-u (i cvetovi i puževi i Englezi znaju da je bio jedan od najvažnijih kolumnista našeg nedeljnika), ali i u Epohi, Ježu, Rukopisu, Kekecu, Dugi – nije poređao hronološki, olako, kako se najčešće čini, nego po „motivima“.

Tim potezom otvorio je novo gradilište i otkrio nam mnoge stvari, najpre, otkud pčele u celom opusu. „Moj otac je bio pčelar. Kad je on poginuo, pčele su ostale kao uspomena na njega.“ Dve stranice (ili dve decenije) kasnije opisao je kako omamljen korača ulicom, kao onog davnog jutra posle noći u kojoj je pročitao Evropsku trulež Mirka Kovača, „traktat-poemu pisanu po svetim principima pčelinjeg saća“.

U devetom fragmentu kolumne Tekst, izašle 1996, zapitao se: „Hoćeš li ući u košnicu da bi prepisao od pčela? Nije dovoljno. Nije dovoljno ući u košnicu. Nisi ti pčelar. Cicijaš. Da bi prepisivao od pčela, moraš biti pčela, moraš biti matica, bar jednu cvetnu sezonu u svom prepisivačkom životu. Tako je pisano piscu teksta.“

Saznali smo da je 1991. živeo u stanu u kojem se čula rika iz obližnjeg Zoološkog vrta. Govorio je o „Preseljenju“ u crtici iz poglavlja Živeću ispočetka. „I hijena mi se javlja, hoće u dnevnik.“

Slušajući najrazličitiju riku na početku devedesetih, poređao je u hroniku „užase novog veka“. Zato je Ludilo iz uvodne definicije žurnalistike važna reč. Fragmentarno, duhovito, slobodno, prgavo, ponekad nežnim glasom, češće nalik grmljavini, dnevnički je sabrao svakodnevna čudesa.

Od ideje lovaca da krenu na drozda, da „dvocevkama, snajperima, minobacačima i bacačima plamena, haubicama i kaćušama, napadnu strašnu zver našeg podneblja“, do izloga knjižare s čudnom reklamom („Nemam ja ništa protiv da se u knjižari prodaje stočno brašno. Takva su vremena“), te pohvale šporetu na drva. „Mene voli moj šporet. I ja volim njega.“

Može se dogoditi da se čak i čitalac koji površno prati politiku (na jedno uvo sluša Nedeljom u 2, perući sudove posle ručka) – uopšte ne složi s Petrovićevim stavovima. No, to ovde nije presudno. Rečeno je da se tomovima publicistike vraćamo najpre zbog izuzetnog stila autora, zbog njegovog umeća i prepoznatljivosti.

U delu Ne ubiti pticu drozda ukoričen je stil redak u novinarstvu; svedočanstvo od pet stotina strana o snazi jezika. I moći govora.

Moć govora posebna je i najveća moć

moć govora moć govora moć govora  

moć govora...

(NIN, 11. april 2019.)