Časopis POLJA
"Peščana granica" i "Vetar sa kopna" Kristijana Ekera
Linija presecanja vrata i kičme

Kristijan Eker: Peščana granica, Arhipelag, Beograd, 2018.
Kristijan Eker: Vetar sa kopna, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2015.

U delu Rim na prvi pogled Hajnriha Bela, sačinjenom od pisama iz rata, razglednica s letovanja, reportaža, eseja, putopisa i scenarija za kratki dokumentarni film o Irskoj – pisac  pretura po kartonskim kutijama s krpenim igračkama 1952. godine, primećujući da su budzašto, od sedamdeset pfeninga do dve istočne marke, dok ih preko plaća tri zapadne marke. Tada mu starija žena do njega skreće pažnju da sve te životinje izgledaju tužno, da im glava stoji oboreno. „Stvarno, jedna linija preseca vrat i kičmu, tako da glave padaju nadole i iz njih izbija tuga.“ Trijumfalno izvlači jednu drugačiju. „Pa to je kamila“, odgovara gospođa, „sve kamile drže glavu uspravno.“ Bel počinje glasno da se smeje, preglasno, pa odjednom – prebledi. Oko njega su se okupili ljudi. „Kao da se stvorio led.“ Šta je učinio? „Smejao sam se glasno i slobodno što očigledno nije umesno, te treba otvoreno da priznam: nemam prava da se ovde smejem – bio je to glup smeh.“ Oprezno vraća igračku u kutiju i s nelagodnošću kreće da se probija kroz narod.

Kristijana Ekera, docenta za italijanski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, čija je knjiga Peščana granica, bez sumnje, jedan od najboljih nefikcijskih naslova štampanih tokom prošle godine –  zanima linija koja preseca vrat i kičmu među državama. Publicista, rođen u Bazelu 1977, s doktoratom odbranjenim na Univerzitetu La Sapienza u Rimu, svestan je da u današnjim prilikama samo zemlje na granicama mogu da poklone celom svetu novu tačku gledišta, u cilju „razumevanja i dešifrovanja sadašnjosti i njene složenosti.“ U predgovoru postavlja pitanje ko bolje od Kirgiza, Uzbeka, ili Italijana i Slovena iz Istre, naviknutih na Drugog, „može da nam pomogne da se snađemo u svetu koji postaje jedno veliko, globalizovano selo.“

Na internetu kažu da je pakovanje uvek stresan posao. Čini se da Eker pripada ljudima koji uredno i vešto slažu stvari: sadržaj je podeljen na pet celina, a svaku čini tri poglavlja. Centralna Azija donosi reportaže iz Južnog Kazahstana, Kazahstana i Kirgistana; Kavkaz govori o Jermeniji, gradovima Baku i Grozni; Druga Rusija sačinjena je od priče o Sibiru, Kalmikiji, Arhangelsku i Arktiku; Evropa se opisuje kroz storiju o Parku skulptura u Vupertalu, pozorišnoj predstavi s nilskim konjem odgledanoj u istom gradu, i teatarskoj postavci Tokvilove „Demokratije u Americi“ u Antverpenu. Pre povlačenja cibzara, čitamo Dijaloge: intervjue sa Rozom Otunbajevom, Klaudiom Ugusijem i Romeom Kastelučijem.

Ali, i bez čvrste sadržinske organizacije tekstova štampanih najpre u italijanskim i srpskim novinama od 2012. do 2017, teme i motivi ove proze čine da se redovi o geografski udaljenim mestima i ljudima organski spoje u celinu. Reportaže, kako će ih definisati autor, „vrsta književnosti koja se polako gubi“, jer je „zamenjuju brze (i često netačne) informacije“ s interneta, turistički izveštaji o putovanjima („ne samo novine i časopisi, nego i profili na Instagramu i Fejsbuku prepuni su ovakvih izveštaja koji pričaju više o onima koji putuju nego o onima koje putnik sreće“) – potvrdiće ono što je najavila autorova prva publicistička zbirka Vetar sa kopna iz 2015. Kristijan Eker darovit je pisac čija se poetika sada već da lako omeđiti. (Istraživač granica sigurno ne podnosi ovu reč!)

Otvaranje nečije druge knjige ponekad liči na uzbudljivi susret s čovekom na ulici koga odnekud znate, ali ne možete da se setite gde ste ga ranije videli. Čitalac koji se klackao transibirskom magistralom u Vetru sa kopna, išao do Vladivostioka, Tatarstana, Vajmara, drugog Rima i zaboravljenih obronaka Karpata, setiće se koliko su našem „reporteru“ bitni vetar, oblak, more, brod, stepa, magla. Čak i nilski konj. Može on da bez prtljaga pobegne na najudaljeniju tačku, ali u džepovima nosi svoj prepoznatljivi književni svet, sopstvenu ploču na leđima slona. Pre četiri leta, pisao je o brodovima usidrenim u zalivu Uliks, „gde, poput lenjih nilskih konja, napola potopljenih, plutaju teške podmornice ruske mornarice“. Izdanje je posvetio koreografkinji Pini Bauš. U Peščanoj granici ponovo će esejizirati o njenom pozorišnom radu, ali i novoj postavci Ariena u Vupertalu. „Predstava se nastavlja. Scene ponavljaju u beskraj opsednutost glumaca da se istaknu pojavom sve dok na scenu ne stupi On: elegantan, tih, nadmen, ravnodušan, i drag i nemilorsdan u isto vreme – nilski konj.“ Uprkos prostornim i vremenskim okvirima, piščeve fascinacije otkrivaju se do najsitnijeg epizodiste. Zato govorimo o autoru, sa snažnim i jedinstvenim pogledom, a ne samo o sakupljenim člancima, štampanim protiv zaborava.

Stranicu ranije donosi digresiju o filmu Verkmajsterove harmonije mađarskog reditelja Bele Tara. „Neki ljudi na turneji po Centralnoj Evropi voze kamionom mrtvog kita. Lešina unosi nemir i zbunjenost među stanovnike jednog panonskog gradića. Kit budi u ljudima nesigurnosti, strahove i izaziva haotičnu i nasilnu pobunu... Ogromni sisar postaje metafora nesvesnih nagona koji su gurnuli evropsko društvo u razne forme fašizma tokom XX veka.“ 

U Rimu na prvi pogled, Hajnrih Bel u Irskoj ne traži kitove, nego ajkule. Zbog oseke, u mulju, leže „harpunom probodene nalik na prevrnute čamce“. Oduševljeno piše ocu kako će propustiti da vidi prizor, jetru tešku dve tone, „ali kosti još uvek možemo pokazati Tili i Mari“. U luci gleda kako paraju džinovska stvorenja i vade im utrobu, pošto ih izvuku dizalicom. Ogromnim noževima, sličnim mačevima, rasecaju ih i rastvaraju. „Za decu – a i za nas – to je bilo veličanstveno, ujedno i zastrašujuće.“

Ipak, Kristijana Ekera više zanimaju „sovjetski dinosaurusi“. U Jerevanu će mu reći da „najveći deo kadrova čine stari, `sovjetski dinosaurusi` koji sede u vladi i koji nemaju pojma o sadašnjem svetu“. I da su najopasniji među njima oni preobučeni u  zapadna odela, što pričaju isti jezik kao zapadnjaci, ali rade protiv inovacija. Bivša kirgistanska predsednica Roza Otunbajeva pozitvnije će u intervjuu predstaviti sistem rada Centralnog komiteta i Politbiroa. „Tamo je bilo oko dvanaest, petnaest ljudi, ne sećam se najbolje. I svi su ti ljudi sad već umrli. Naravno, znate da nijedno pitanje nije mogao samo jedan čovek da reši. O svim pitanjima se raspravljalo...“

U Peščanoj granici važna je 1991. godina, kraj SSSR-a. Reporter luta po zemljama, nekadašnjim delovima Sovjetskog Saveza, opčinjen poput Bela koji na plaži razgleda rasute kosti ajkula; njihove zube i delove kičme. „Tu se mogu videti i propale zgrade napuštenih poljoprivrednih gazdinstava nakon raspada SSSR“, piše u Biškeku, u reportaži posvećenoj Nilskom konju. „S plaže, gvozdeni šiljci, zarđali dokovi i stare klupe gledaju ka otvorenom jezeru. Ovaj grad se zove Čolpon Ata. Ujutru, deca odlaze u školu tačni, poslušni i uredni. Dečaci nose sakoe i često kravate, a devojčice bele mašne u kosi. Tako i ćerke Ajgulj, koja živi nedaleko od obale jezera, izlaze iz niske kuće od armiranog betona.“

Sledi scena ponovljena u gotovo svim prozama: ljudi hodaju delom magistrale, čuvajući se brzih automobila. Klinci se u kazahstanskom gradu šetaju, držeći se za ruke, a pored njih, po autoputu, šipče ogromni kamioni. U Jermeniji, prodavci voća i povrća sede na ivici puta. Likovi govore melodično ne uspevajući da nadjačaju buku saobraćaja. Takve slike, u stepi, u pustoši, gde linija razdvaja države, ali i selo i grad, centar i periferiju – donose pred nas ljude koje kao da je pregazilo vreme.

Susret s njima kratak je i upečatljiv. Beleži rečenicu ili dve, kratko skicira nečiju sudbinu (linija tu neretko razdavaja vrat i kičmu), pa ide dalje. „Aziza ima dvadeset dve godine. Preselila se iz Taškenta u Almati s porodicom... Uveče pleše u nekom uzbekistanskom restoranu, a danju studira strane jezike na jednom od brojnih privatnih fakulteta u Almatiju. Svojom platom pomaže roditeljima da plaćaju kredit za stan. Sanja da živi u Evropi, i Engleskoj, jer je čula da su tamo oblaci niski, da plove nebom viseći nad morem, kao ogrmoni, sivo-beli brodovi.“

Duboko je zagledan u oči sagovornika, opisuje izraze lica, kosu, kožu. U prolazu esejizira o tačkama razdvajanja da bi ih ukinuo, ali govoreći o ljudima i prirodi učestalije koristi reč kontura. „Bleda i prozračna mesečina pretapa u neodređeni amalgam boje i obrise kuća i zgrada Šuvalana, sirotinjskog predgrađa na severnom obodu Bakua. Noću, čvrsti objekti, koji se po po dnevnom svetlu obično jasno ističu napram tirkiznog neba, gube svoju konkretnost i postaju vazduh...“ U kancelariji Ilhama, električara zaposlenog u centrali, upaljena lampa daje jasne i dobro definisane konture realnosti. „Međutim, na plaži, mesec pretapa i iskrivljuje ivice i linije okolnih objekata“. Važan je vazdušni pritisak; kretanje vazdušnih masa. Poput Peščane granice, one spajaju podeljene teritorije. 

Na terenu, zanima se za prošlost, sadašnjost, budućnost. Zapisaće: „Prošlost postane mit kada je sadašnjost nepodnošljiva, a budućnost neizvesna.“ Zainteresovan je za predeo, za pojedinca, za društveno-političke događaje, najsnažnije dočarane kroz kratke susrete s ljudima na putu, i proniciljivost poznavaoca geopolitičkih prilika čija je prozaičnost razbijena lirikom. Kratki izleti u istoriju pružaju priliku da nam se na malom prostoru sasvim približi zemlja o kojoj piše. A onda ide još dublje...

Naime, često poteže tektonske ploče (zanimljiva igra u priči o granicama). Na putu Tbilisi – Jerevan napominje da ono što je nekad davno bilo dno okeana, stoji na visini od 1800 do 5600 metara, „i nastavlja da se penje ka nebu noseći fosile riba i morskih životinja koji su ostali zarobljeni na dnu mora, među kamenjem i blatom; njihov oblik je tako ostao urezan u kamenu.“ Vraćamo se dvadeset pet miliona godina unazad: Arapska tektonska ploča skliznula je ispod Evroazijske. Koračamo po vulkanskom materijalu, tlu podložnom zemljotresima; po teatarskoj sceni.

Očigledno, pozorište je ogledalo stvarnosti i sažima ono što je prošlo. „Pozorište ne menja život, ali poklanja svest.“ U Antverpenu pažljivo prati adaptaciju Demokratije u Americi Aleksisa de Tokvila iz 1835, u rediteljskoj postavci Romea Kastelučija. Drugi deo predstave, saznajemo, zamagljuje providna tkanina; ublažene su konture predmeta i ljudi. Na tkanini se pojavljuju datumi glavnih događaja iz istorije Amerike. „Ispred zavese – istorija, iza nje – pretpolitički ples.“ Reč tkanina podseća nas na esej o Berluskoniju iz Vetra sa kopna: predstavljajući novoosnovanu stranku, „izgledao je mlađi, zahvaljujući ženskoj čarapi stavljenoj ispred kamere, koja je ublažila bore na njegovom licu“. Ali, ovde nas zanima tekstonski potres vezan za reči praiskonski ples.

Potežući pitanja vezana za život ljudi sa granice, interesuje se za savremeno društvo, društvo zalagaonica, pognutih glava, bez nade, s maglovitom idejom o odlasku na lepše mesto. Interesuju ga prethodne generacije za koje su građene hruščovke, petospratne zgrade iz ere Hruščova. No, centralni problem jeste susret s Drugim, obrazložen mislima Žaka Lakana, koga pominje više puta, kao i neoliberalnu globalizaciju, njene kontardikcije, probleme poput depersonalizacije, lažnog zadovoljstva... Taman kad pomislimo da je preterao s Lakanom, i poželimo da mu kažemo: Ako ga još jednom spomeneš, izbacićemo te iz kola i ići ćeš peške do Kikinde, Kristijan Eker pokazuje da je dobro ispekao zanat. Na pretposlednjoj stanici, Romeo Kasteluči saopšti: „Lakan je đavo koji je vrlo često prisutan.“

Mića Vujičić (Časopis POLJA, broj 516, mart / april 2019.)

недеља, 23. јун 2019.

Linija presecanja vrata i kičmeKristijan Eker: Peščana granica, Arhipelag, Beograd, 2018.Kristijan
уторак, 10. јул 2012.

Krčenje melanholije mačetomFaruk Šehić: Knjiga o Uni, BuybookA ko ne zaseče dovoljno duboko, ili se