Nin
Majkl Ondači, književnik: Jugoslavija na mapi slavnog pisca

Dobitnik Bukerove i Zlatne Bukerove nagrade, po čijem je romanu Engleski pacijent snimljen film nagrađen sa devet Oskara, govori za NIN

Najveće bitke biju se u prevojima topografskih mapa citat je kojim kanadski književnik Majkl Ondači otvara najnoviji roman Ratno svetlo. Kako razumeti tu rečenicu, pre priče o dečaku i devojčici čiji su roditelji napustili London 1945. i ostavili ih sumnjivim prijateljima na staranje? Četrnaestogodišnji Natanijel je svake nedelje crtao mapu koja se iz kraja širila prema svetu. Vrebao je svaku izmenu, plašeći se da će nezabeleženo biti ugroženo. Bila mu je potrebna bezbedna zona. Znao sam da će dve ručno izrađene mape, ako se stave jedna kraj druge, ličiti na one skrivalice iz novina gde treba da nađete deset razlika između naizgled dva istovetna crteža vreme koje pokazuje sat, raskopčan sako, sad ima mačke, sad je nema.

Zašto su karte važne Majklu Ondačiju? Otvaraju Porodično nasleđe, memoarsku prozu o povratku u Aziju (to je ime kao poslednji dah s umirućih usta), na Cejlon, gde je rođen 1943. Pripovedač Ratnog svetla (Laguna; prevod: Dijana Radinović) pravi precizan crtež kvarta da bi se osećao sigurnije. Da li je kartografski posao povezan sa samoćom i neizvesnošću? Glavni junak ubeđen je da će neucrtano prestati da postoji. Baš kao što sam često imao osećaj da sam zagubio majku i oca u nekom od onih nasumično razbacanih sela sa sličnim nazivima i bez pouzdane kilometraže. Asunta, u romanu Mačji sto, objavljenom 2011, zamišlja da je skicira, pa po njoj traži majku.

Pretpostavljam da nisam uvek svestan da se načini toliko mapa u mojim knjigama, kaže Majkl Ondači u razgovoru za NIN. Ali da bih pisao, treba mi predeo, mesto gde ću smestiti storiju da se razvija. Tako, na primer, crtam mapu Temze u Ratnom svetlu, a pacijent je pravi za Hanu u Engleskom pacijentu da bi objasnio gde se dogodila njegova priča.

Snažna je uvodna scena: još uvek prisutni otac uvodi Natanijela u kancelariju Junilevera, pustu preko vikenda, s reljefnom kartom na zidu. Označena su mesta sa ispostavama firme u inostranstvu (Mombasa, Kokosova ostrva, Indonezija, Trst, Heliopolis, Bengazi, Aleksandrija). Lampice na toj karti koje su označavale te gradove i luke bile su pogašene preko vikenda, u mraku, baš kao i te daleke ispostave.

Da li i pisanje kreće iz slične tame? Pitamo Majkla Ondačija koliko razmišlja o zapletu pre prve rečenice. Likovi možda daju odgovor: Slušali smo krimi-priče na radiju ostavljajući upaljena svetla jer smo želeli da jedni drugima gledamo lice. Međutim, majka ih nije obožavala, bile su joj dosadne. Od zvuka lomljenja prozorskog okna, roga za maglu i tihih koraka zločinaca, više je volela Sat s prirodnjakom na Bi-Bi-Siju. A tek razočarana Gospođica Lasketi, koja je preko ograde broda bacala krimiće u more. Nisu li zapleti pojasevi za spasavanje bačeni piscu žanr-romana, a istovremeno mišići za plivanje što dave plivače slobodnim stilom...

U mom slučaju, zaplet se razvija dok se knjiga piše, ne planira se unapred. Bilo bi mi dosadno pet godina, koliko mi je potrebno da napišem roman, ukoliko bih znao sve što će se dogoditi. Postoji uzbeđenje otkrića. Pišete i događaju se otkrića junaka, oni su neprekidno živi, zapravo uvek nešto iskrsne, rađa se. Možda su u kriminalističkom žanru stvari previše isplanirane, pa je dosadno. Život nema kormilara, zato Gospođica Lasketi baci krimić u more u Mačjem stolu.

Mačji sto govori o doživljajima jedanaestogodšnjeg dečaka na brodu dugolinijske plovidbe, od Cejlona do Velike Britanije. Okružen je drugarima, ali i špijunima, kockarima, avanturistima, krimnalcem u okovima, zagonetnim ženama, gospodinom Danijelsom što prenosi vrt s najrazličitijim biljkama u Evropu. Spušta se u utrobu broda: svetlost liči na zatvorsku. Pod plavom lampom u kabini, mutni tipovi igraju karte. Izgledaju kao da su u akvarijumu.

Svetlo, slabo svetlo, važan je motiv? Ne baš motiv, odgovara Majkl Ondači. Ipak, ono je u naslovu nove proze o maglovitoj atmosferi posle haosa Drugog svetskog rata. Prizori se neretko sagledaju zahvaljujući uličnoj svetiljki ili faru automobila u prolazu. Dok pišete, vi otkrivate, saznajete o čemu je priča, najpreciznije što možete. Nije sve jasno na početku. Radi se o senovitom svetu stvorenom do pola, u koji ste zakoračili.

Pali se šibica da bi se sagledao prostor. Polumrak je najbolja atmosfera za ekipu kojoj su roditelji ostavili Natanijela i Rejčel. Svi imaju fine nadimke. Leptirica, glavni staratelj, pobornik je brzog života, ne kuvanja, već jela s nogu, s tezge, na ulici, gde se večera s krojačem, tapetarom ili operskom pevačicom, uz prenošenje dnevnih vesti. Čovek s ritualom da lista časopis Život na selu i zuri u slike plemićkih zdanja; da decu zapitkuje o galeriji slika u školi, tražeći da nacrtaju tlocrt te zgrade.

Norman Maršal, nekada najbolji bokser velter-kategorije severno od reke, poznat kao Munja iz Pimlika. On je imao školjkar i preživljavao preuzimajući nekoliko puta nedeljno hrtove sa evropskih plovila. Prevartanska mreža krijumčara, veterinara i krivotvoritelja koji su svi bili upleteni u trke pasa u okruzima oko Londona.

Neodoljiva epizodistkinja Oliva Lorens, stručak za merenje dejstva prirodnih sila na obale. Na početku rata izgleda je radila za Admiralitet, merila morske struje i mene. U svakom slučaju, ona nije bila samo etnograf. Sećam se kako je jednom bila sa grupom meteorologa što su jedrilicama preletali Engleski kanal. Naučnici su cele nedelje beležili brzinu vetra i vazdušnih struja, a i Oliva je bila gore na nebu, prognozirajući vreme i hoće li pasti kiša kako bi se Dan De potvrdio ili odložio. Bila je uključena i u druge stvari. No ovo je dovoljno.

Majkl Ondači, autor desetak kolekcija poezije, sedam zapaženih romana, te memoara, eseja o filmu, i neobične poetsko-prozne bravure Sabrana dela Bilija Kida, čeka da se priča otvori, a potom, nagoveštavaju nam napomene na kraju, detaljno proučava građu vezanu za izmaštane ljude i mesta. (U Ratnom svetlu zahvaljuje se i Zbišeku Soleckom, čiji je otac možda kupio psa od Munje.) Majstorska igra, s pregršt sočnih epizoda, poput one o penjačima uz zgrade, inspirisane (stvarnim!) Vodičem za penjanje po krovovima Trinitija. Ili nagim pešacima, dotaknute u Mačjem stolu, entuzijastima s navikom da vikendom pođu u pešačenje, noseći samo čarape, visoke cipele i ranac na leđima.

Najnoviji roman otvara zagonetku o obaveštajcima, službama, arhivi. Prati životne sudbine špijuna i njihove dece posle rata. Primećujemo da je u Engleskom pacijentu junake smestio blizu Jadrana. A sada pominje Jugoslaviju. Bitna mesta na karti? Odgovara da je sasvim sigurno u Ratnom svetlu evropska politka trebalo da obuhvati i Jugoslaviju.

Pripovedaču donose dosijee ljudi sa zadacima da operišu između 1945. i 1947. Još su se vodili pregovori, nisu bila uspostavljena pravila, puškaralo se mimo znanja javnosti. Zanimale su ga gerilske snage i partizanski borci.

Glavni junak proučava skrivene istine o ratu i kaže: Nacisti su u Italiji uništili krematorijum u Rižarni San Saba u Trstu, nekadašnjoj ljuštionici pirinča koju su pretvorili u koncentracioni logor u kome je mučeno i pobijeno na hiljade Jevreja, Slovenaca, Hrvata i političkih zatvorenika antifašista. Slično tome, nema sačuvanih dokumenata o masovnim grobnicama u istarskim fojbama, gde su jugoslovenski partizani bacali leševe onih koji su se protivili komunističkom režimu...

Još je u U lavljoj koži, štampanoj 1987, pišući o doseljenicima u Toronto 1917, zaduženim za izgradnju mostova, pripovedao o Makedoncima. Proučavao makedonske recepte, okružio se, reći će u starom intervjuu, celim političkim rasponom Makedonaca, od levice do desnice.

Ratno svetlo opet nam je blizu, premda stvara udaljene i različite svetove. Uprkos tome, šta misli o tezi da pisac uvek piše istu knjigu? Pa pisac polednji može da zna odgovor. Očigledno je da postoji puno odjeka, ponavljanja. I smatram da to nije problem. Pretpostavljam da izbegavam da smeštam svoje priče u jako različite pejzaže.

Gde god bio na mapi, Ondačijev junak često traži roditelje. Podvlačimo rečenicu: Kažu da čovek večno traga za nekim izgubljenim delom života. I onu iz usta boksera Munje, trgovca hrtovima, što je s prezrenjem gledao na poreklo i pasa i ljudi: Porodica nikad nije problem, već prokleti rođaci. Ignoriši ih! Pronađi ko bi mogao biti dobar otac.

No, prošlost ispliva, a sa njom i teško pitanje. Šta takvo odrastanje uradi jednom dečaku...

(NIN, 5. septembar 2019)

понедељак, 30. јул 2018.

Autor Sećanja na ljubav otkriva NIN-u zašto je novo izdanje porodičnog romana zatvorio pogljavem
субота, 23. јун 2018.

Na predstavljanju dnevničkih beleški, u okviru naučne konferencije posvećene njegovom delu, poznat
понедељак, 4. јун 2018.

Poljska književnica otkriva NIN-u zašto je nagrađeni roman pisala u fragmentima
понедељак, 4. јун 2018.

Bio sam u zatvoru, nekoliko puta izbegao pokušaje ubistva. Naša borba bila je Davi