Dejan Mak, autor romana „Pariska menažerija“

Život mladih u Parizu

Književna opština Vršac predstavila je roman “Pariska menažerija” Dejana Maka. Mak je rođen 1974. godine u Vršcu. Studirao je na Američkom institutu za menadžmentu Parizu, a 1997. godine magistrirao međunarodni marketing. Uporedo je usavršavao francuski jezik i književnost na katedri za strane studente Univerziteta Sorbona.

U svom romanu predosetili ste nerede u Francuskoj koje smo do skoro gledali u udarnim vestima. Kako vam je to pošlo za rukom?

U susretima i razgovorima sa malim običnim ljudima, različitih nacionalnosti i različitog porekla, čovek brzo shvati da je Francuska prepuna razlika i da se priče ljudi čije se mišljenje inače ne čuje u mnogome razlikuje od onoga kako se stvarnost predstavlja na kanalima nacionalne televizije, da je daleko od sveta u kome je sve ružičasto i sve vrvi od ljubavi  i tolerancije. Kao strancu u Francuskoj bilo mi je lako da osetim puls autentičnog Pariza, naročito njegovog predgrađa,  jer se prema vama ljudi tada drugačije postavljaju. Za ljude iz Magreb zemalja vi ste stranac i samim tim smatraju da ćete ih mnogo bolje razumeti od Francuza, dok vas ovi drugi smatraju evropljaninom koji gaji ista osećanja prema arapskom svetu kao i oni, ili bar neki od njih. U tom Melting Potu lako je predvideti da će problemi o kojima se javno ne govori pre ili kasnije isplivati na površinu. Nedavni događaji u Francuskoj su upravo zbog toga mnogo više od obične tinejdž revolucije kako to opet neki tamošnji mediji pokušavaju da predstave.  

Na početku knjige kažete da ste želeli da napišete neku vrstu miroar romana, romana ogledala. Šta to zapravo znači?

Ideja mi je bila da prikažem život mladih ljudi u jednoj evropskoj metropoli krajem devedesetih godina. Pisanje u prvom licu vam upravo daje mogućnost da kroz reči glavnog junaka upoznate ljude koje je sretao onako kako ih je on doživeo. Njegov susret sa novim svetom je istovremeno i vaš susret sa galerijom likova, možda samo na izgled različitih. Vi ih vidite njegovim očima i oni vam postaju bliski.     

Da li bi se moglo reći da je „Pariska menažerija“ zapravo vaše autobiografsko iskustvo?

Ja sam u Parizu bio student. Moj život tamo nije bio toliko uzbudljiv kao život mog glavnog junaka. Roman je fikcija i mnogo je zanimljiviji ako se samo donekle zasniva na stvarnom životu. Mislim da reći: ovo je u romanu istina, ovo se stvarno dogodilo, a ovo nije, na izvestan način demistifikuje priču i čitaocu oduzima pravo da je doživi onako kako on želi.

Ipak, drago mi je kad čujem komentar tipa: Pozdravi Orlanda ili da li se čuješ sa Lili. Nekad je linija koja razdvaja fikciju od stvarnosti zaista tanka. 

Pojedini pisci zastupaju tezu da se na početku trećeg milenijuma moraju pisati kratki romani koji se čitaju u jednom dahu. Drugi opet kažu da su upravo obimne knjige ona mesta gde se možemo sakriti od površnosti istog tog milenijuma. Vaš roman ima četiri stotine stranica. Kakav je vaš stav po ovom pitanju?

Novi milenijum nam je nametnuo brzi ritam života. U svetu koji nas je preopteretio informacijama uglavnom neupotrebljivim i nebitnim postajemo konzumenti instant knjiga, koje pišu instant pisci i koje počinjemo da čitamo u gradskom prevozu do posla i završavamo u istom autobusu, ili vozu osam sati kasnije po povratku kući. One na nas ostavljaju isti utisak kao i espreso kafa iz aparata, uvek nam se čini da nismo dobili onoliko koliko smo želeli. Sladunjava topla voda boje čokolade na dnu plastične čaše i to je sve. Ali nekad je i to dovoljno u zemlji u kojoj se malo čita izuzimajući redovnu dnevnu dozu omiljenog tabloida. Dopada mi se ideja da roman mora da pruži više od života. Da bi se likovi oživeli neophodno je sa njima provesti određeno vreme, dovoditi ih u različite situacije, naterati čitaoca da ih zavoli i da mu bude žao kada se na poslednjoj stranici od njih rastaje.     

Mića Vujičić