Nin (proza)
"Kao svest upregnuta u telo (Dnevnici i beleške 1964–1980)" Suzan Sontag

Pisati stežući zube

Oštroumna kritička zapažanja, ideje za budući roman, liste pročitanih knjiga i omiljenih filmova, imena ljubavnica, naziv jednog amfetamina... Šta još nalazimo u beležnicama čuvene spisateljice

Publicista Dejvid Rif, sin Suzan Sontag, priredio je knjigu Kao svest upregnuta u telo (Dnevnici i beleške 19641980), prepisujući i uređujući fragmente svoje majke, ostavljene u beležnicama. Izdanje od četiri stotine stranica, objavljeno u Službenom glasniku, u prevodu Alekse Golijanina, na petnaestogodišnjicu smrti književnice, rođene 1933. u Njujorku donosi mnoštvo misli i rečenica na najrazličitije teme.

Tu su saveti: Recept za ubijanje osećanja: izrazi ga u prenaglašenom obliku. Verovali ili ne podaci: Rob-Grije: biolog do svoje tridesete godine. Snažni instant putopisi: Varšava miriše kao neki engleski grad iz pedesetih. Ugalj. Delovi dnevnika kada se jednostavno zagledaš. Gledala Nurejeva na probi dva sata danas po podne.

Suzan Sontag najčešće je kratko beležila šta bi želela da pročita i napiše. Navodila je ideju za budući esej o naučnoj fantastici, a onda kratko skicirala osnovne teze, od kojih je prva pitanje zašto su filmovi ovog žanra bolji od knjiga. Često se radi o podsetnicima: navedeni citat iskoristiti za određeni tekst, ili na brzinu zabeleženoj ideji za roman.

Nije realizovala sve zamisli, ali danas, kada pred sobom imamo celokupnu bibliografiju jedne od najvažnijih savremenih kritičarki i esejistkinja, beleške nam pružaju mogućnost da vidimo kako su se razvijale njena misao i poetika. Govoreći o prvom tomu dnevnika Ponovo rođena, Dejvid Rif pominje bildungsroman. I nastavak poredi sa obrazovnim romanom, u kontekstu političkog sazrevanja. Naziva ga prozom o energičnim, uspešnim, zrelim godinama.

To ne znači da su lutanja Suzan Sontag manja. Ona guta knjige, filmove, odlazi na izložbe, preispituje se, polemiše i bori sa opakom bolešću. Razmišlja o fotografiji, o kempu, temama koje će činiti srž opusa. Zanima je fokus, zbog odnosa fotografije i slikarstva. Figure u pokretu (engleski fotograf iz 19. veka Edvard) Majbridž. Pre toga, sve figure su ili mirovale (kao da se odmaraju) ili bile na kraju nekog pokreta (to jest najdalje što su mogle da protegnu udove).

Uz kemp idu reči ironija, distanca, ambivalentnost, neretko sa znakom pitanja, i odlomak iz Prustovog pisma, poslatog 1920: S druge strane, od Ervea, Ermana itd, snobizam se toliko često opisivao kao nešto spoljašnje da sam hteo da ga pokažem unutar osobe, kao neku lepu vrstu mašte... Zaključuje nalik kempu.

Gde je dočekala novi milenijum? U Parizu, 7. avgusta 1978. maštala je o 31. decembru 1999. Volela bih da budem tamo. Biće to jedan od najvećih kič trenutaka u svetskoj istoriji.

Ne radimo ništa drugo nego rovarimo po delu Kao svest upregnuta u telo, kršeći načelo izloženo u eseju Protiv tumačenja. Kako uspeti u ključnom zahtevu: ukloniti sadržaj tako da se stvar uopšte može videti...

Dnevnici otkrivaju neprekidnu potragu za temom i oblikom budućeg rukopisa. Suzan Sontag se pita da li je tačno da stil nastaje samo kada otkrije svoju temu; podvlači koliko su važni, opominjući i potcenjeni Rilkeovi Zapisi Maltea Lauridsa Brigea, prvi roman u zapisima. Na istoj stranici, poručuje sebi: Piši aforistički, s podnaslovom za poglavlja (STRAST; INVAZIJA: SMRT itd.) u formi između Beleški o kempu i prvog eseja o fotografiji.

Svedočeći u notesima o potrazi za formom, ona u stvari pronalazi najbolju formu za delo koje će prirediti njen sin. Pisaće beleške svakog dana, napomenula je 20. februara 1977, po modelu Lihtenbergove Svaštare. Leto pre toga podvukla je rečenicu ispisanu na margini: Različite vrste teksta, kao izlomljena gradska panorama. Izlaz traži u slikarstvu. Pisanje kao pet cik-cak linija na nekoj slici Oskara Kokoške pisanje kao mnogobrojna išrafirana polja kod Gistava Dorea.

Margerit Diras je govorila o pronalasku najmanje škodljive forme. Stil je upravo ovde nastao otkrićem teme, uprkos tome što nije planirala ovakvu knjigu o planovima za buduće knjige; što je svaštaru oblikovao neko drugi. Okidač su verovatno bile brojne misli o aforizmu i fragmentu. Još je Šlegel rekao da je fragment dovršen u sebi poput ježa. Aforizam. Fragment sve to su `misli iz sveske`; proizvodi ih ideja o vođenju beleški.

Povremeno je ispisivala reči da bi ih isprobala. Žilav, jezgrovit, penušav. Ponavljala je: ljuštura, pitajući se koliko je zastrašujuće osetiti nečiju ljušturu (kožu) probušenom. Popisala je bogatu zalihu metafora pronađenu kod britanskog pisca i reditelja Džonatana Milera, iz kibernetike, hidraulike, fiziologije ljuskara.

Primeri Milerove upotrebe tih metafora: Kao startovan motor sada idem po svome.

Priznaćete da nije ugodno čak ni otvoriti orman roditelja. Zato se Dejvidu Rifu ne divimo isključivo zbog truda da dešifruje rečenice iz rokovnika, te fusnota datih u uglastim zagradama koje otvaraju i zatvaraju podatke o ljubavnicama Suzan Sontag, patnjama, usamljenosti, zavisnosti o vrsti amfetamina, sekvencama migrene (držanje za bolno mesto uvek je deo akutnog bola).

Bez obzira na sve, naročito upotrebu pojma ljuštura, neprekidno putuje po svetu, ide po filmskim festivalima i izlazi na večere. Nedavno smo, tokom priređivanja članka o skidanju s repertoara predstave Kad su cvetale tikve, u Ravnoteži Bore Draškovića, pronašli podatak da je sa Sontagovom ručao u San Francisku, gde ga je zatekla vest o zabrani. Prvi put je probao avokado. Zar je avokado gorak...

Aforizmi su joj sigurno otvarali apetit na večeri sa Sioranom. Zapisivala je misli, sakupljala mrvice: Otkrio sam da među levičarima nije dopušteno biti ciničan. U svaštarama se beskarajno uživa. Usput ne morate da otkrijete čija je sentencija zapisana ispod prethodne: O Italiji: Tamo je raj. Možeš ubiti nekog. Možeš napustiti zemlju.

Bitno je druženje sa Josifom Brodskim. Na pitanje od koga, od čega dobija podsticaj, jasno odgovara. Od jezika, pre svega, a među ljudima, od Brodskog. Zajedno su u Veneciji. Pesnik u egzilu šeta sam mokrim, pustim ulicama, u dva izjutra, jer ga pomalo podsećaju na rodni Lenjingrad.

Suzan Sontag volela je da pravi spiskove. Pročitano, odgledano. Lista poseta Veneciji, uključujući imena saputnika i saputnica. Vaskrsnuća u književnosti. Zapleti i situacije. Dvesta dvadeset osam omiljenih filmova: Breson: Džeparoš, Kjubrik: 2001, Vidor: Velika parada, Viskonti: Opsesija, Kurosava: Između neba i pakla...

U istom ritmu opisuje sebe. Visoka, nizak pritisak, potrebno joj mnogo sna, iznenadna žudnja za čistim šećerom (ali ne voli slatkiše nemaju dovoljno visoku koncentraciju), ne podnosi alkohol, težak pušač, sklonost ka anemiji, velika potreba za proteinima, astma, migrene, vrlo dobar želudac nema gorušice, zatvora itd, zanemarljivi menstrualni bolovi, lako se umara od stajanja, voli visinu, uživa u posmatranju deformisanih ljudi (voajerka), grize nokte, steže zube, kratkovida, zimogrožljiva.

Stvari koje joj se sviđaju: vatra, Venecija, tekila, zalasci sunca, bebe, nemi filmovi, visovi, krupna so, cilindri, veliki dugodlaki psi, makete brodova, cimet, perjani jorgani, džepni satovi, miris pokošene trave, lan, Bah, nameštaj Luj XIII, suši, mikroskopi, velike sobe, pošiljke, čizme, pijenje vode, slatkiši od javorovog sirupa.

Stvari koje joj se ne sviđaju: da spava sama u stanu, hladno vreme, parovi, fudbalske utakmice, plivanje, girice, brkovi, mačke, kišobran, da se fotografiše, ukus sladića, pranje kose (ili kada je oprana), nošenje ručnog sata, držanje predavanja, cigare, pisanje pisama, tuširanje, Robert Frost, nemačka hrana.

(NIN, 28. novembar 2019)

среда, 5. јун 2019.

Valjak za sećanja Sigurno ste nekada, na plaži, prisustvovali sceni kada jak vetar iznenada pod
среда, 24. април 2019.

Knjigu Ne ubiti pticu drozda čini feljtonistika pesnika Branislava Petrovića, objavljivana u štamp
петак, 8. март 2019.

Skinuto sa repertoaraMajka je otišla na pozorišnu turneju, sumnjivi otac-trgovac u Brazavil, a dva
четвртак, 8. новембар 2018.

Priča o Zlatnoj Bukerovoj nagradi, koja je naposletku, glasanjem na internetu, pripala Majklu Ondač