Nin
Saša Ilić, književnik: Ovo je moja Oktobarska revolucija

Imao sam tu nevolju u životu da se 1991. kao regrut nađem na jednom od brodova Jugoslovenske ratne mornarice. Traumatično iskustvo iz tog perioda postalo je lajtmotiv svih mojih priča, pa i u romanu „Pas i kontrabas“, kaže 66. dobitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman godine

Zima je bila sa puno leda koji je na leđima ukroćenog Dunava, nakon prolaska mađarskih ledolomaca, podsećao na skidanje prljavog svlaka: duž pukotina je izbijala tamnozelena voda, zapenušana pored boka patrolnog čamca sa čije smo palube, moj pratilac Brdar i ja, ćutke posmatrali otvaranje utrobe reke u širokoj brazdi. Po njenim obodima plutale su gomile ledenih krljušti.

Tim rečenicama počinje roman Pas i kontrabas Saše Ilića, upravo nagrađen NIN-ovom nagradom, objavljen u izdavačkoj kući Orfelin, u novoj ediciji „Noć republike“, čije se naslovnice otkrivaju slično starim enigmatskim „pletenicama“.

Delo o džez kontrabasisti Filipu Isakoviću, shodno nazivu njegove muzičke grupe F-kvartet, sadrži četiri celine, a radnja se grana sa odeljenja za rehabilitaciju psihijatrijske ustanove u Kovinu.

Međutim, likovi pokušavaju da ovladaju vremenom i prostorom, da poglede „prožimaju bezvremenski“. Slomljeni ratnim traumama, zarobljeni stresom, kroz priču o grehu iz prošlosti i praštanju, putuju – „talasima zvuka“. Klubovi u Splitu, Budimpešti, Mariboru, Gracu, Krakovu...

Kakve geografske karte koriste? „Ležao sam na istanjenom vojničkom madracu i zurio i plafon koji je podsećao na mapu nepoznatog mora. Vlaga je tokom vremena tamo iscrtala izobate različitih dubina propasti ovog bolničkog sveta.“

Kako hodaju? „Zapravo, hodanje po palubi i sviranje džeza imaju mnogo zajedničkog. Nikada istim putem i nikada u istom tonalitetu.“

Od ledenih krljušti na početku, ljudi iz Ilićeve proze sa čijom integracijom u društvo po dolasku sa ratišta sistem eksperimentiše, neprestano su među „krhotinama ledenih zuba“, u „ledu sobe“, na ledu koji puca slično staklu na prozorima i koži na dlanu. Pod maskama na grupnoj terapiji, zagledani su u svoje modre žile.

Rez postoji čak i na kontrabasu!

„Svi smo mi nešto bili u prošlom životu, zar ne?“, reći će doktor Marko Julius novom cimeru u bolnici, Filipu Isakoviću, ne ispuštajući Danteovu knjigu iz ruku. Pojava neobičnog starca učiniće Pas i kontrabas romanom o celom prošlom veku. Vanbračni sin milosrdne sestre Flavijane Betice iz reda Svetog Vinka Paulskog i dr Dezidera Juliusa, upravnika institucije osnovane 1924. u kompleksu nekadašnje kasarne Austrougarske monarhije – ispričaće istoriju toga lečilišta, u širokom rasponu od lečenja elektricitetom do otvaranja virtuelnog lavirinta.

Na prvim stranicama knjige, ordinacije podsećaju junake na biblioteku, na starinski arhiv. Otkuda zanimanje za istoriju Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti u Kovinu?

Kovin je nekada bio važna dodirna tačka između dve države, dok je Specijalna bolnica, kao exterritorium sačuvala sećanje na taj spoj jer je nastala procesom adaptacije austrougarske kasarne, koja je u Kraljevini SHS pretvorena u psihijatrijsku kliniku. Radilo se, naime, o transformaciji jednog zatvorenog sistema u drugi, što mi se učinilo kao odlična platforma za razvijanje priče o radu represivnih institucija – militarističke i psihijatrijske. Posegao sam za ovom temom da bih mogao da opišem ono što se u Srbiji događalo nakon 2003. Naime, posmatrajući društveni i politički život prestonice ustanovio sam smenu pomenutih mehanizama, jer je radikalnu militarizaciju iz devedesetih, koja se ogledala u svim segmentima društva, smenjivala psihijatrizacija pri čemu se nastojalo da se represivnim političkim sredstvima, sprovedenim duboko kroz institucije izvrši brisanje sećanja na period ratova. Ova dva procesa moguće je pratiti i tokom devedesetih, kada su išli naporedo pod higijenskim floskulama „ratom zahvaćenih područja“ ili onima o „neučestvovanju u ratu“, da bi se tokom dvehiljaditih napravila jasnija razlika među njima. U ovome sam uočio institucionalnu logiku, koja je utemeljena najpre Ustavom, potom zakonima, statutima i dokumentima niže. Ova logika, iako represivna, zapravo je normalizovana nekim „višim ciljem“ – reformom, EU integracijama, modernizacijom, normalizacijom, dokapitalizacijom ili nečim desetim.

Na kakvu institucionalu represiju mislite?

Svako ko u ovakvom društvu živi i radi neminovno je osetio nemilosrdnost institucionalne logike na svojoj koži, bilo da se našao u poziciji spoljnog korisnika, obavljajući svakodnevne poslove na šalterima, bilo da se lečio ili radio u nekoj od institucija. U takvim uslovima, suspenduje se bazična sigurnost građana jer institucije, usled inverzije funkcija, zapravo više ne rade za njih, pa se često događa da policija nelegalno ruši stambene objekte, automobil direktora Koridora ubija građanku na naplatnoj rampi, socijalne ustanove postaju poligoni za ubijanje žena, poljoprivredna dobra proizvode marihuanu… Ovakve stvari navode na pomisao da je tu došlo do nekog ozbiljnog iščašenja, a pre svega do toga da glavni korisnici institucija više nisu građanke i građani već partijske elite, koje upravljaju institucijama kao represivnim mehanizmima za političku manipulaciju. To se na neki način dogodilo i sa književnošću za poslednjih tridesetak godina, čemu sam posvetio svoj višegodišnji rad u podlistku Beton, što je naišlo na veoma loš prijem u javnosti. O tome svedoče i protesti ovih dana oko NIN-ove nagrade. S druge strane, ti protesti mogli bi se protumačiti i preko represivne logike koja je postala imanentna instituciji književnosti u Srbiji, naročito onoj koju bismo danas mogli okarakterisati kao korporativna literatura.

Pominjete psihijatra Franka Bazalju. Pripovedač se vrti oko njegovih ideja. Međutim, čini se da roman Pas i kontrabas u širem zahvatu „negira institucije“?

Bazaljina knjiga Negacija institucija iz 1968. zapravo je pokretačka ideja mog književnog junaka dr Marka Juliusa, psihijatra koji je hospitalizovan u Kovinu tokom Miloševićevog režima. Naime, on je taj koji detektuje krizu psihijatrije kao Institucije i Znanja koje se praktikuje unutar zidina Kovinske bolnice. Naravno, ovo treba čitati u mnogo širem kontekstu koji se putem književnog teksta prenosi na čitavo društvo. Poznate su činjenice da je dr Franko Bazalja od kasnih šezdesetih do kraja svog života izveo zaista revolucionarne poduhvate u Gorici i Trstu, tokom procesa „negiranja institucija“. Ovu sintagmu, naravno, treba shvatiti u svetlu njihove strukturne transformacije, čime bi se suspendovao represivni aparat institucija i vratila im se izvorna humana funkcija. Smatrao sam da je tako nešto neophodno uraditi u postmiloševićevskoj Srbiji, gde je nakon ubistva premijera došlo do rapidnog pojačavanja represije prema građanima, a naposletku i prema golom životu. To stanje golog života, izloženog „terapiji“ duboka je tema romana Pas i kontrabas. I zato je peripatetika dr Juliusa važna, jer se zapravo tokom hodanja i razgovora razvija čitava ideja deinstitucionalizacije Kovinske psihijatrije.

Kroz roman provlačite i Dantea…

Dante u mom tekstu funkcioniše kao kulturno-politički kod, s jedne strane vezuje priču za italijansko kulturno i političko nasleđe (posebno ono nakon 1968), a s druge predstavlja put za razvijanje još jedne važne teme: odnos prema opresivnosti institucije crkvi, o čemu svedoči priča o Flavijani Betici, bivšoj časnoj sestri iz Reda Sv. Vinka Paulskog, koja nakon dodira sa avangardom, pre svega nadrealizmom, čije ideje u Kovin donosi dr Dezider Julius, prolazi kroz proces ličnog oslobađanja u pronalaženju jasnih pozicija za nastavak svoje borbe, naročito u godinama preživljavanja s detetom, kada je bila izložena pogubnom delovanju fašizma u usponu, pri čemu je ona do samog kraja, kao jedna od retkih doslednih likova u romanu, ostala odana slobodarskim idejama. Uostalom, naziv njene beležnice, nekadašnjeg Molitvenika koji se tokom godina pretvorio u prvorazredni avangardni multimedijalni antifašistički tekst, pronaći će svoj put do naziva budućeg džez albuma Filipa Isakovića, o čemu se daju naznake u džez altertake-u romana: La vita impossibile.

Na koji ste način istraživali i prikupljali dokumentarnu građu pre početka pisanja?

Kao i za sve svoje prethodne knjige, prilično sam istraživao i taj put se kretao od rada u Narodnoj biblioteci Srbije, gde sam pronašao izvanredne tekstove o antipsihijatrijskom pokretu i nadrealizmu, ili u Arhivu grada Pančeva, gde se nalazi kompletna dokumentacija Psihijatrijske klinike u Kovinu. Pre svega, onaj opšti i ekonomski deo, koji mi je bio dragocen, jer sam tamo mogao da nađem podatke o zaposlenima, platama, tenderima, procesu reforme bolnice, kopanju bunara, kao i životinjama koje su ostale upamćene kao važni akteri jedne epohe. Otuda su došle i mnoge epizode koje se mogu pročitati u mom romanu, bilo da je reč o bunarima i nadrealističkoj poeziji, ili o kraju epohe konja, koji su bili upregnuti u rad institucije onako kako će i moji junaci to biti u današnje vreme. Jedan od tih konja, stari Bandi, koji je godinama služio za izvlačenje otpadne vode i smeća iz bolnice, uginuo je nakon pneumonije. Kada sam ga otkrio u arhivskoj građi, istog časa sam shvatio da će on doživeti transformaciju u neku vrstu plavog konja, simbola antipsihijatrijske revolucije koju je dr Julius izveo u Kovinu, jašući na plavoj četki za krečenje, pocupkujući i pevušeći stihove Jovana Jovanovića Zmaja iz Malog konjanika. Tako je Bandi, jedna istorijska životinja, umorena institucijskom radnom prisilom, ponovo oživeo u mom tekstu, odnosno u tezama dr Juliusa o slobodi i deinstitucionalizaciji, koji će otvoriti puteve jednoj grupici pacijenata da se otisnu putevima kojima su se u to doba po Vojvodini rasuo migrantski svet sa Bliskog istoka.

Otkuda u celom vašem opusu toliko zanimanje za brodove?

Imao sam tu nevolju u životu da se 1991. kao regrut nađem na jednom od brodova Jugoslovenske ratne mornarice. Traumatično iskustvo iz tog perioda postalo je lajtmotiv svih mojih priča, pa i u romanu Pas i kontrabas. Stigao sam u Kumbor 17. septembra 1991, nekoliko dana pre početka pomorske blokade Hrvatske, dok je s druge strane uveliko trajala agresija na Vukovar. Moj prolazak kroz tu tešku godinu ostavio je dubok talog u meni, iz kog sam iskopao sve te likove koji defiluju i mojim romanom: komandanta broda Savića, potporučnika Bursaća, zastavnika Nikolića, ili mornara Terzića, kome je zapala jedna izuzetna uloga u priči.

Ritam romanu daje džez! Pripovedač kaže da hodanje po palubi i sviranje džeza imaju mnogo toga zajedničkog. „Džez je umetnost propuštenih prilika...“

Džez je osnova mog teksta, njegov oslonac, ritam i put do slobode. Budući da je glavni junak i narator džez kontrabasista Filip Isaković, koji je zbog traumatičnih događaja prestao da svira, priča o njemu se razvija u sinkopama i vremenskim skokovima, koji imaju veoma snažan uticaj na kompoziciju romana. Vodiči na tom putu bili su mnogi džez muzičari, čije sam kompozicije uronio u pripovedanje. Roman je komponovan na tragu četvorodelnog albuma Džona Koltrejna A Love Supreme, s tim da kod mene te tematske i muzičke celine prate put deinstitucionalizacije i lične revolucije dr Juliusa i njegovih prijatelja. Dakle, poglavlja se nižu od Februarske revolucije, prve i neuspele pobune pacijenata, preko Blata i zvezda – osvrta na istorijsko vreme između dva rata, zatim Karnevala pacova – početka razgradnje zatvorenog sistema, pa sve do završnog poglavlja Libertad, koje kompoziciono, tematski, idejno, metaforično i doslovno vodi u slobodu. Presudan uticaj na moje pisanje imao je način sviranja džez basiste Pola Čembersa, poznatog i po njegovom eksprimentisanju sa tempom, odnosno sa vremenom, ili ako hoćete s Vremenom, što će dobiti posebnu pažnju na kraju romana. Zato se i naracija tako razvija, ona ide napred na taj način što se neprestano vraća nazad, odakle zahvata nove motive, izbacuje ih na površinu, rasklapa i ponovo se vraća nazad, kao neka luda elipsa čijim se ubrzanjem i na nivou mikroteksta dolazi do pucanja leda kojim je okovan svet romana Pas i kontrabas. Naravno, za ovo čitanje potrebna je najfinija čitalačka aparatura, ili još bolje sluh, jer su ove deonice još intenzivnije kada se slušaju.

Ritam najčešće otvori rukopis i dovede ga do kraja.

Svakako. Ritmovi slobode uticali su na komponovanje samog naslova koji sadrži dva simbola, ritmična i značenjski nesvodiva: to su ujedno Pas rata i ideja Slobode, Kerber i Orfej, Ništa i Vatra, Smrt i Derviš, Diktator i Umetnik, Institucija i Pobuna, Vuk i Aska, Ožiljci i Lauta, Izgnanstvo i Kraljevstvo, Blues and Roots. Naravno, tu je i čitava mreža mingusovskih ritmova iz života ispod razine šugavog psa. Takođe, tragajući za slobodom, otisnuo sam se od proklamovanog pravopisa srpskog jezika, odbacio sam fonetsku transkripciju, promenio sintaksu, okrenuo se ka polifoniji drugih, susednih jezika, osobito romskom, koji je romanu dao posebnu boju. Mislim da je sve to jasno i da se čita bez problema, na svim jugoslovenskim meridijanima. Mogao bih da kažem da je Pas i kontrabas napisan po Jugoslovenskom standardu, nekada poznatom JUS-u. To je, valjda očigledno od prvog rifa. Stoga je ova priča iz Jugoslavije, posredovana kroz prizmu od ledenih kristala tokom duge zime 2016, koja je potrajala sve do jeseni, zapravo moja Oktobarska književna revolucija.

Velika naracija

Žiri u sastavu Teofil Pančić (predsednik), Marija Nenezić, Branko Kukić, Ivan Milenković i Marjan Čakarević, na završnoj sednici održanoj 20. januara 2020, odlučio je da NIN-ovu nagradu kritike za najbolji roman na srpskom jeziku, objavljen u 2019. godini, dodeli romanu Pas i kontrabas Saše Ilića, u izdanju Orfelina. Za nagrađeni roman glasali su Marija Nenezić, Branko Kukić i Marjan Čakarević. Za roman Po šumama i gorama Milenka Bodirogića (izdavač Orfelin) glasali su Teofil Pančić i Ivan Milenković.

U najužem izboru bili su još i Mulat Albino Komarac Steva Grabovca (Imprimatur), Grozota ili… Slobodana Tišme (Čarobna knjiga) i Yugoslav Ane Vučković (Partizanska knjiga).

„Roman Saše Ilića Pas i kontrabas kompleksna je priča o prožimanju prošlosti i sadašnjosti, sukobu pojedinca i društva, života i umetnosti, ispričana postupkom koji ukršta mnoštvo pripovednih perspektiva i nudi zaokruženu sliku savremenog, razglobljenog sveta“, navodi se u saopštenju žirija. „Pas i kontrabas znači povratak velikoj naraciji i hrabro se suočava sa svim nacionalnim i socijalnim traumama koje oblikuju naše društvo i sugestivno dočarava različite, međusobno suprotstavljene vizije naše epohe.“

BIOGRAFIJA

Saša Ilić rođen je 1972. u Jagodini. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige priča Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015) i Lov na ježeve (2015), kao i romane Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do 2013. Sa Alidom Bremer osnovao je Beton International koji periodično izlazi na nemačkom jeziku. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Piše za Peščanik i ELit. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, engleski, francuski, makedonski i nemački jezik. Živi u Beogradu.

(NIN, 23. januar 2020)

петак, 20. март 2020.

Devedesetih sam bio spreman da se pridružim demokratskom bloku, ali me niko nije zvao. Verovatno su
среда, 12. фебруар 2020.

Doktorka Johana Harer objavila je tridesetih godina vodič za roditelje, koji se dopao Hitleru. Novi
петак, 24. јануар 2020.

Stevo Grabovac, MULAT ALBINO KOMARAC Mlad za rat, star za mir Posmatram okolne zgrade. Podsje
петак, 24. јануар 2020.

Imao sam tu nevolju u životu da se 1991. kao regrut nađem na jednom od brodova Jugoslovenske ratne