Nin (proza)
Trilogija "Obris", "Tranzit" i "Pohvale" Rejčel Kask
Život je osveta štrebera: Glavna junakinja knjiga ove kanadske spisateljice luta i sakuplja šta joj ljudi usput govore. Izlomljene ispovesti slučajnih saputnika, bivših ljubavi, zidara, milionera, preduzimača ili pisaca razbijena su ogledala u kojima pokušava da ponovo sklopi sopstveni identitet

Pesnikinja Patriša Lokvud slikovito je opisala osećaj koji je imala čitajući dela Rejčel Kask: idete niz stepenice, očekujete još jedan stepenik ali ga zapravo nema, pa tako snažno spustite stopalo da stvarnost napukne. Književnica rođena 1967. u Kanadi, čiji su se roditelji preselili u Veliku Britaniju kad joj je bilo sedam godina, gde od tada živi i radi, posle niza zapaženih fikcijskih i memoarskih knjiga – predstavila je trilogiju, sačinjenu od naslova Obris, Tranzit i Pohvale.

U čemu je specifičnost njenog pripovedačkog postupka? Nakon razvoda, sa dva sina, naratorka-spisateljica po imenu Fej (što u svakom nastavku bude izgovoreno samo jednom), seli se u London, putuje po književnim festivalima i beleži šta joj usput pričaju.

„Odjednom, sve što su ljudi govorili oko mene konkretiziralo se i stavilo ispred predela i građevina koje sam gledao“, napisao je Rastko Petrović u uvodu klasika Ljudi govore. „Govore stvari proste, beznačajne, ali zato baš pretovarene onim što je život ljudi i univerzuma uopšte.“

Tri romana objavljena u izdavačkoj kući Booka, u prevodu Aleksandra Milajića, nemaju ritam sličan Rastkovom. „Dobru noć, gospodine!“ „Dobru noć. Izgleda mi šumno na vodi!“ „Tramontana malo, gospodine!“

Međutim, na nekim mestima, najpre zahvaljujući pripovedačkom umeću („Pazite kad vam ponovo priča, kako će se Englez ubiti. Čas skače sa zvonare, čas revolverom, čas se otruje; čak seče i žile. A niko ga nikad nije video“ – upozoriće junak proze Ljudi govore) – i Rejčel Kask uspeva da dođe do trena kada se živi „svojim ćelijicama, samo ćelijicama“, do „saznanja smrti mrava“.

Duže se zadržava u komunikaciji i pušta sagovornike da iznesu šta imaju, bili oni saputnici, bivše ljubavi, prijatelji, poznanici, ljubazne i neljubazne komšije, agenti za nekretnine, majstori, preduzimači ili kolege.

Profiliše ih kratko, majstorski. Na početku ciklusa, čovek do nje u avionu govori književnim, zvaničnim jezikom, ne zvučeći najprirodnije, „nego kao da je u nekom trenutku četkicom brižljivo nanesen na njega, poput boje“. Drugi se drži pomalo ukočeno, nalik glumcu što treba da izgovori reči koje su već ušle u legendu. Krupan muškarac širokog i nepokretnog lica podseća je na ogromni okrnjeni kip iz starorimskog doba.

Slično je i sa pejzažima. Na polasku za Grčku, gleda kroz prozor aviona: „Napolju je nabreklo letnje popodne učmalo poleglo po pisti.“ Parking je nalik polju prekrivenom blistavim komadima metala.

Deskripcije povlače reč koprena, ali je važniji odblesak. Fej, pripovedačica koja takoreći ne pripoveda već sluša, u hotelima i lokalima, a često i u barama na pločniku, primećuje reflektujuće površine.

Izlomljena ispovest stranca projektuje se na naš život, odblesak čini da se pogledamo u tuđem izlogu. „Često se setim onog poglavlja iz Orkanskih visova kad Hitklif i Keti iz mračnog vrta gledaju kroz prozor Lintonovih i posmatraju jarko osvetljen porodični prizor“, sluša Fej. „Značaj tog trenutka leži upravo u subjektivnosti doživljaja, jer svako vidi nešto drugo, Hitklif ono čega se plaši i što mrzi, A Keti ono za čime žudi... Ali nijedno ne vidi ono što stvarno jeste. Tako sam i ja počela svud oko sebe da vidim manifestacije svojih ličnih strahova i težnji, da tuđe živote posmatram, kao komentar sopstvenog.“

Druga proza u seriji donosi sliku zatvorene prodavnice. Veliki izlog postao je deo zajedničkog dnevnog boravka, i kada se svetla upale, celo prizemlje postaje velika pozornica, sa scenama ljubavi i mržnje.

Iz uličnog mraka, staklena vitrina u frizerskom salonu, sa preparatima za negu kosu, čudesno ispunjava prostor odblescima. Prilika da se odmaknemo i svet osmotrimo iz nove perspektive. Da načinimo distancu i dovedemo u pitanje viđenje sopstvenog identiteta.

U Tranzitu, epizodistkinja objašnjava kako je, vraćajući se iz škole, zakoračila sa pločnika na kolovoz i najednom osetila „kao da je nešto iskliznulo iz ležišta, kao da se izmestilo“, što je promenilo njen odnos prema porodičnom životu.

Doživela je potres svojstven likovima sva tri romana: imala je utisak kako život počinje da gleda sa strane, umesto da učestvuje u njemu. To ju je nagnalo da i snima ukućane kasetofonom, smeštenom na polici kraj kuhinjskog stola. Sa braćom i sestrama pomno je preslušavala snimke s kaseta, kasnije datih na digitalizaciju.

„Ponekad su je terali da nekoliko puta pusti određeni deo razgovora između oca i majke. Sve su pažljivo analizirali, razmatrali su svako moguće skriveno značenje njihovih reči. Sad joj je jasno da su zapravo pokušavali da proniknu u odnos svojih roditelja i da im to nikako nije polazilo za rukom zato što su svake večeri pravili novi snimak i počinjali sve iz početka.“

Nekoga je u Pohvalama umirivao zvuk svakodnevnih dijaloga oca i majke, ali ne Betsi, od najranijeg doba drugačiju od druge dece. Plahovita, nije podnosila dodir peska pod tabanima, vrištala je i poklapala uši šakama ako bi bile izgovorene određene stvari, zgrožena lažima i neiskrenošću odraslih. Roditelji su sada „preslušavali trake“: čim mlađi odu na spavanje, „pokušavali su da pobude u sebi tu njenu osetljivost, naprežući se da čuju neiskrenost u frazama koje ono drugo izgovara“. Razgovor je u tom slučaju predstavljao „minsko polje“, postojala je „tiranija u pogledu govora“.

Smenjuju se privid i stvarnost. Sinovi glavne junakinje čije poruke prekidaju odmotavanje svih usputnih priča u priči u priči, igrali su se od jutra do mraka, deleći isti trans, stvarajući izmaštane svetove, sve dok njihov zajednički izmaštani svet nije prestao da postoji „samo zato što je jedan prestao da u njega veruje.“

Snagu mašte dočaravaju i strastveni čitači, provučeni kroz trilogiju. Žena sa navikom da pročita šest-sedam knjiga nedeljno, sve izmeša u glavi i dugo raspravlja sa mužem da li je o putovanju u Kornvol samo čitala ili su zaista tamo bili.

Obris, Tranzit i Pohvale dotiču aktuelne teme, poput krize u Grčkoj, te kampanje za izlazak Velike Britanije iz Evropske unije, ali najpre period života kada se čoveku izmakne tlo pod nogama. Brak, razvod i usamljenost. Usamljenika do ivica suza gane iskrena zabrinutost snimljenih glasova u vozovima i autobusima da on ne propusti stanicu.

No, postoje dve stvari zbog kojih još jednom treba skrenuti pažnju na dar Rejčel Kask. Neverovatno je kako junaci menjaju teme i kako u obilju digresija sve životne sitnice imaju podjednaku težinu.

Takođe, njena Fej pažljivo upija izrečeno, i potom neretko odgovara jezgrovitom i oštroumnom rečenicom, sentencijom, za kojom vape veliki rečnici aforizama:

„Izgleda da uspeh čoveka otrgne od onog što mu je poznato, dok ga neuspeh osudi na to.“

„Sloboda je dom u koji kad ga jednom napustiš nikad više ne možeš da se vratiš.“

„Uvidela sam da veština leži u tome da se čovek dovoljno približi onome što je po svoj prilici istina a da ne podlegne svojim istinskim osećanjima u vezi s time.“

„Svaki dobar lažov zna da nema boljeg skrovišta od onog koje je najbliže istini.“

„Život je osveta štrebera.“

Bez sumnje zna koliko je opasno igrati se navedenim rečenicama. Ipak, skoro ni na jednom mestu takve misli nisu silom nakalemljene, već predstavljaju organski deo teksta i ne narušavaju uspostavljeni ritam.

Ukoliko bismo mi naokolo pametovali na sličan način, verovatno bismo sagovornicima ličili na starorimske kipove i ubrzo postali okrnjeni. Zato je pitanje kako njoj uspeva.

Jednostavno! Dostiže onaj nivo ćutanja i slušanja posle koga je moguće reći nešto pametno.


(NIN, 26. mart 2020)

уторак, 31. март 2020.

Život je osveta štrebera: Glavna junakinja knjiga ove kanadske spisateljice luta i sakuplja šta joj
среда, 12. фебруар 2020.

Bolest senzibiliše čovekov osećaj za opažanje, poput fotografske ploče – misao je Braće Gonkur, nav
петак, 29. новембар 2019.

Pisati stežući zube Oštroumna kritička zapažanja, ideje za budući roman, liste pročitanih knjig
субота, 31. август 2019.

Cipele za bespućeJunaci Popodneva pisca i Velikog pada“, „probuđeni“ zvonom na kapel