Ubojiti prah
U knjizi memoarske proze pod naslovom Ili ne (izdavač: Kulturni centar Novog Sada), Draginja Ramadanski razbila je u najfinije čestice „mumificirana“, „okovana“, „materijalizovana“ sećanja na detinjstvo, majku, oca, mladalačka putovanja i život kraj Tise. Profesorka ruske književnosti i prevodilac sa ruskog i mađarskog jezika svojevremeno se zamalo nije otrovala prevodeći dnevnik Marije Baškirceve, koji je stigao u Sentu sa talasom ruske bele emigracije. Višedecenijska ustajalost knjige pretvorila se u otrovnu memlu, u ubojiti prah.
„Ja neću da to bude slikarstvo, hoću da to bude prava koža, da to sve živi pred mojim očima“, piše 1883. Marija Baškirceva, mlada slikarka pomenuta u prvoj celini dela Ili ne, u tekstu o Juditi Šalgo.
Draginja Ramadanski na prošlo gleda kao u staroj igri kada bi u kući gospođe Kirjaković stala u veliki otvoreni prozor, okrenula leđa ulici i pod povoljnim uglom posmatrala odraz. I za nju su sećanja – prava koža!
U minijaturama, „tragom puža golaća“, čudesno se spajaju telo i priroda.
Posle kupanja u limenom koritu, ostrugani epitel pluta obgrljen sa česticama masnoće, dok voda ne bude prosuta sred dvorišta. „Okolno tle je zapatilo zelenkastu, glatku ćelu.“ Opis bazena u Narodnoj bašti: „Rošava, namreškana koža vode, porinuće nalik rastvaranju glatke utrobe.“
Podseća nas da je u hemijskim čistionicama bila važna rubrika poreklo fleke. Takođe, koliko je prisna navlake od kuće, a još prisniji dodir sa tuđim u radnjama polovne odeće. Ulazimo li tu drugom pod kožu, uprkos vidljivim mrljama, tragovima saobraćajki...
Uspomene su ubojite, ali spisateljica svakako zna da se igra njihovim skrivenim otrovom. Zato sme da otvori mapu sa odloženim crtežima svoje majke. Preko autoportreta nacrtanog na vratima, moler je prešao bezbojnim lakom i „za sva vremena okovao negdanju praškastu mekotu“.
Protivotrov je, naravno, jezik. Svaka reč, govorio joj je otac, predstavlja susret.
Jezik će sada očvrsnuti ovaj memoar, pisan sve dok i sama grafitna olovka ne postane prah.
(NIN, 30. april 2020)