Nin
Dženi Ofil, američka književnica: Neka od tebe ne ostane ništa, ni perce, ni paperje

Autorka Zavoda za nagađanje govori za NIN o svom zapaženom romanu i objašnjava zašto piše u fragmentima

Usvojoj radnoj sobi, Dženi Ofil drži jednu tablu. Poput detektiva u filmovima, autorka romana Zavod za nagađanje, objavljenog u izdavačkoj kući Booka, u prevodu Aleksandra Milajića – na nju lepi izrezane delove rukopisa u nastajanju. Kao da rešava zagonetno ubistvo.

„Koristim je vrlo retko, najčešće kada se zaglavim u odeljku i ne mogu da shvatim kako se delovi međusobno uklapaju“, kaže za NIN. „Tada je korisno prebaciti se na mehanički sistem rada, na sečenje i lepljenje, pa videti da li će to osloboditi moj um da uvidi raspored budućih povezanih delova.“

Na takvu ideju došla je posmatrajući prijatelje, vizuelne umetnike. Shvatila je u kojoj meri uključuju element slučajnosti u kompoziciju. „Zato odaberem generalnu temu, recimo, misticizam, komšiluk, brak, a onda nasumično postavljam fragmente. Nadam se da ću kada se odmaknem primetiti nove stvari što bi trebalo da budu uparene.“ Misli da je reč o smešno neefikasnom načinu pisanja, ali da je mnogo zabavnije nego da buljiš u kompjuter i osećaš se izgubljeno.

Roman govori o devojci i mladiću: najpre zaljubljenosti, potom braku, trenu kada su dobili dete, pa porodičnom životu i problemima. Naposletku, o sumnji, žalu za izgubljenim ambicijama i pucanju veze. Naratorka, sa planom da se nikada ne uda već postane umetničko čudovište, pokušava da ustanovi kako je došlo do „kraha ljubavi“. U igri isecanja i lepljenja ispisuje prepoznatljivu prozu u fragmentima:

„Neka druga noć. Moj stari stan u Bruklinu. Bilo je kasno, ali, naravno, nisam mogla da zaspim. Iznad mene su neke budale na spidu s najvećim zadovoljstvom uništavale nešto. Lupkanje lišća o prozor. Odjednom mi je postalo hladno i navukla sam ćebe preko glave. Setila sam se da tako izvode konje iz požara. Ako ne vide, neće se uspaničiti. Pokušavala sam da utvrdim osećam li se spokojnije s ćebetom preko glave. Odgovor je glasio: ne, ne osećam se spokojnije.“

Kolaž nadopunjuju parčići različitih upitnika, saveta, testova, čak vic, komadić indeksa pojmova. Uspavanka, vradžbina, rečenica pokupljena usput. Verovali ili ne naučne zanimljivosti dok proverava podatke za naučni časopis.

Oslanja li se na Šlegelov stav da fragment mora da bude sasvim odvojen od okolnog sveta, poput malog umetničkog dela, i dovršen sam u sebi, kao jež?

„Volim ovu definiciju“, odgovara. „Mislim da su fragmenti korisna forma jer mogu da uhvate podzemne trenutke života, duboke emocije koje protiču ispod površine stvari.“ Dopada joj se kako beli prostor između sažetih zapisa otvara mogućnost čitaocu da ostvari interakciju sa tekstom. „Mesto da napravite pauzu i unesete voz sopstvenih asocijacija. Uvek sam volela rečenicu T. S. Eliota: `Tim sam odlomcima podupro svoje ruševine`. Lepo je. A i dobar je odgovor na pitanje – zašto pišemo.“

Junakinja naglašava da se ponaša kao da u pisanju nema pravila. Brzo nam postaje jasan sistem povezivanja tema na tabli: „Svi mi stalno savetuju da radim jogu. Otišla sam jednom u joga centar u našoj ulici. Jedino što mi se dopalo bilo je ono na kraju, kad te instruktorka pokrije ćebetom i onda moraš deset minuta da se praviš mrtav.“

Uspeva da ne naruši ritam pripovedanja, iako neprekidno ubacuje navode iz Ficdžeralda, Kanta, Cvajga... Isto u odvojenom pasusu, uvek počinjući rečima What (Fitzgerald) said... Prevodilac fino rešava naizgled laku zamku konstrukcijom što reče.

„Što reče Džon Beriman: Pusti da cveće svene kao žurka.“

Zato Zavod za nagađanje liči na Zlatnu ploču sa Vojadžera: kapsulu sa inventarom našeg doba. Ploča je 1977. otišla u kosmos, noseći pozdrave vanzemaljcima na pedeset pet jezika i najrazličitije zvuke sa Zemlje: muzika sfera, zvukovi vulkana, zemljotresa, grmljavine. Vetar, kiša, talasi, cvrčak, žaba. Ptica, hijena, slon, kit, šimpanza. Huk vetra. Divlji pas, nečiji koraci, otkucaj srca, ovca, kovač, testera. Traktor, konj, brodska sirena. Majka i dete.

Priznajem da sam pokušao da je celu odslušam, ali da mi je zamalo pozlilo. Zna li da uz obilje pozdrava postoji i onaj na kineskom dijalektu, rečenicu dužu od ostalih: „Kako ste nam, svi vi prijatelji iz svemira? Jeste li već ručali? Dođite i posetite nas ako imate vremena.“

Dženi Ofil smatra da je cela ploča tako suluda mešavina stvari. „Takvo je bilo vreme. Utopijska vizija iz sedamdesetih godina prošlog veka: šta bi vanzemaljska životna sila možda volela da čuje, svi oni naduveni pozdravi na različitim jezicima i nekoliko rokenrol pesama. Ali to je čini tako interesantnom, mešavinom optimizma i opreznosti, uključenim u njenu izradu. Nema slika golih ljudi jer je neko u Nasi bio preterano čedan. I naravno, ne prikazuju crkve, sinagoge i džamije da slučajno ne bi sugerisali kako svi zemljani slede ove ideje. Umesto toga, uvrstili su Tadž Mahal, spomenik ljubavi. Fascinantno je da nisu stavili nijednu poznatu grčku `ruševinu`, jer su se plašili da bi ruševine signalizirale kako planiramo da napadnemo domove svemiraca.“

Pripovedačica postaje pisac iz senke knjige o svemirskom programu, ali se mi brzo izvlačimo iz priča o dalekim svetovima. Roman otvara Sokratova misao: „Oni što nagađaju o svemiru... nisu ništa bolji od budala.“ Skrećemo pažnju da više puta ispisuje reč vreme, naslov njenog novog dela.

Oseća izvesnu nelagodnost. Pretpostavlja da su se počeci filtrirali još tada, ali toga nije bila svesna. Ipak, voli da razmišlja o vremenu, stvarnom ili emotivnom, jer se uvek kovitla oko nas.

Lizi Benson, o kojoj govori knjiga Vreme, bibliotekarka bez diplome, izigrava psihijatra majci i bratu-zavisniku. Umesto da slobodno vreme provodi sa suprugom i sinom, dobija ponudu od stare mentorke, voditeljke potkasta, slušane radio-emisije na internetu, da umesto nje odgovara na mejlove. Poštu joj šalju levičari, zabrinuti zbog klimatskih promena, i desničari zabrinuti za budućnost zapadne civilizacije. Mami nas tekst sa korice: zaranjajući u polarizovani svet, pita se šta znači čuvati sopstveni vrt pošto ugledate plamen iznad njegovih zidova.

Zavod za nagađanje objavljen je 2014. Na istoj stranici na kojoj čitamo da je ruska kontrola leta imala tradicionalan način odjavljivanja posle razgovora sa astronautima (Neka od tebe ne ostane ništa, ni perce, ni paperje), saznajemo da ljudi uglavnom nisu u stanju da mirno žive i rade zajedno tokom dužeg vremenskog razdoblja, naročito u izolaciji. U ograničenim prostorima najednom bukne netrpeljivost.

Da li usred pandemije obraćamo veću pažnju na rečenice preko kojih bismo inače olako preleteli? „Čoveku je dom potreban kako bi mogao da drži podalje određene ljude i ostatak sveta. Dom je predstavljao granicu. Ali tu granicu su ponekad prelazile komšije, mlade izviđačice, Jehovini svedoci. Nisam volela da čujem zvono na ulaznim vratima. Nikad nije najavilo dolazak nikog od ljudi koje sam volela.“

Zamolili smo da u fragmentu opiše vreme virusa.

„Užas. Monotonija. Užas. Monotonija. Zum, zum, zum.“

(NIN, 29. oktobar 2020)

петак, 20. март 2020.

Romanopisac, esejista, urednik i antologičar, koji je kao šesnaestogodišnjak čitao čuvenom oslepelo
среда, 12. фебруар 2020.

Doktorka Johana Harer objavila je tridesetih godina vodič za roditelje, koji se dopao Hitleru. Novi
петак, 24. јануар 2020.

Imao sam tu nevolju u životu da se 1991. kao regrut nađem na jednom od brodova Jugoslovenske ratne
петак, 24. јануар 2020.

Stevo Grabovac, MULAT ALBINO KOMARAC Mlad za rat, star za mir Posmatram okolne zgrade. Podsje