Nin (Tekstovi)
NIN-ova nagrada za najbolji roman: Sve slabosti jake godine

Šta članovi žirija misle o romanesknoj 2020? Pandemiju najpre treba preživeti pa tek onda pisati! Autori su shvatili da je preuveličana istorija zapravo neupotrebljiva. A stvarnost? Približe li joj se isuviše – spaliće im rukopis, ne priđu li joj dovoljno blizu – tekst neće oživeti. Produkcija se zaravnjuje i sve je manje mogućnosti istinske senzacije

Gradovi bez ljudi. Ljudi sa maskama. Više nego opasno pevanje u horu! Jesmo li mi to tokom 2020. živeli u distopijskom romanu? Stvarnost ove godine mogla bi da promeni pomenuti žanr. Zamislite samo nekakvu buduću priču o kataklizmi čiji junaci ne smeju da dohvate kvaku, već vrata otvaraju laktom ili stražnjicom, ko je kako veštiji. Čitalac razočarano sklapa korice. Sve je već preživeo!

S druge strane, hoćemo li posle svega drugačije upijati scene iz dela klasika? Aleksandar Tišma, dobitnik NIN-ove nagrade za Upotrebu čoveka, u svojoj proznoj knjizi Sečaj se večkrat na Vali, „izveštaju o mome životu“, opisuje kako se udvarao ženi koja ga je opčinila. „Na kraju sam je sasvim osvojio kada je, stupivši u moju kancelariju radi kartica za snabdevanje koje je delila, uznegodovala zbog nereda na mom stolu i naročito se okomila na jedan kliše sav prekriven prašinom, a ja, rekavši: „Šta? Prašnjav?“, zgrabio kliše i pred njom ga oblizao od vrha do dna. Napustila je sve ostale simultane udvarače, postali smo bliski.“

Iz današnje perspektive, potez naratora nije bio ništa drugo do stavljanje života na kocku zbog ljubavi.

Ipak, postoje stvari koje su 2020. funkcionisale takoreći normalno. Na NIN-ov konkurs za roman godine stiglo je 228 naslova. Od toga 212 romana i još 16 dela koja nisu ispunila uslove konkursa iz različitih razloga. Kad se sabere, 12 romana više nego lane, a 183 romana više nego 1976. kad je Aleksandar Tišma postao laureat.

Zato smo kratko razgovarali sa Marijom Nenezić, Ivanom Milenkovićem, Marjanom Čakarevićem, Brankom Kukićem i Teofilom Pančićem, članovima i predsednikom žirija, o rekordnoj romanesknoj 2020.

Treba napomenuti da smo sa svakim članom žirija razgovarali posebno, i to pre nekoliko nedelja, dok još nisu mogli da imaju uvid u sve knjige.

Širi izbor objavićemo u sledećem broju. Uži izbor u broju od 14. a najuži u broju od 21. januara. Dobitnik 67. prestižnog književnog priznanja biće obelodanjen u ponedeljak 25. januara oko podneva. Pokrovitelji NIN-ove nagrade su Sberbank, jedna domaća, kao i dve strane kompanije, koje žele da ostanu anonimne.

Virus korona bi odmah u roman. Traži li književna inkubacija više vremena?

Teofil Pančić: U iskušenju sam da pomislim da tu već postoji neka pravilnost: kad god je napolju neka „apokalipsa“, meni zapadne da žiriram za NIN-ovu nagradu. One 1999. u pitanju je bila NATO intervencija od milošte zvana „bombardovanje“, a ove 2020. u pitanju je globalna pošast koronarne pandemije. To je, dakle, sličnost. Moguća razlika je u tome što jesam, doduše, bio bombardovan, ali ne i izbombardovan tj. pogođen (druga je stvar što i vi i ja znamo da ni mene ni vas niko nije ni gađao, pa nam je bilo lako da budemo promašeni), dok me korona nije zaobišla: stigla me je baš u decembru kada mi je glava bez burureta bila najpotrebnija, ležao sam u polubunilu i rezignirano gledao svakodnevne mejlove, a u njima kako spisak romana pristiglih na konkurs pred njegovo zaključenje raste van svake kontrole, i kako ih je za pet dana stiglo četrdeset i četiri. Za pet dana!? Četrdeset i četiri? Ako koronu preživim, dumao sam malodušno, ovu navalu sigurno neću. A opet, preživi čovek i jedno i drugo... Od tada polako uzgajam antitela, bistrim glavu i razabirem se u pletivu. I eto nove razlike, koju primećujem ne bez zadovoljstva. U godini bombardovanja svi su pisali o bombardovanju. I to manje-više kao pouzdanom znaku Apokalipse, jer kad i gde je to pre nas, moliću lepo, još bilo da neko nekoga negde bombarduje?! I to „na pravdi boga“? Mi za tako nešto nismo čuli, a valjda bi javili da je bilo, rekao bi nam Komrakov, ne bi krio. E, po toj sam analogiji očekivao ove godine poplavu nadobudnih „koronskih“ romana o kraju sveta kakav smo poznavali (s poučitelnim zaključkom: nek’ propadne, nije šteta!), ali izgleda da je ona izostala. To mi vraća veru u život i ljude, a pomalo i u srpsku književnost.

Marija Nenezić: Život „pod opsadom“ virusa korona bez sumnje je uticao na onaj kreativni deo ličnosti svakoga od nas, a potreba da se globalni zastoj uzrokovan virusom, a čini mi se i izvesnom dozom straha od neizvesnosti, zabeleži, proizvela je i romane koji ili direktno ili indirektno tematizuju aktuelnu svakodnevicu.

Branko Kukić: Pominju se neke društvene pojave koje su prisutne poslednjih godinu dana, ali posledice tih promena još nisu vidljive na širokom planu. Očigledno je da nemamo „brze duhove“ koji mogu da predvide buduće događaje, jer nas uvek više privlači prošlost, ono od čega uglavnom nema koristi, nego želja i potreba da se proizvodi budućnost i tako upozori na moguće loše i dobre strane te budućnosti. A to je ono što je, između ostalih, uloga umetnosti.

Marjan Čakarević: Pandemijska stvarnost tekuće godine još uvek nije tematizovana u romanima, ukoliko izuzmemo poneki neuspešan pokušaj – valjda je ipak prvo treba preživeti – ali mi se čini da je i te kako uticala na sam stvaralački proces: osećam, iako naravno to nikako ne bih mogao da dokažem, da su ovogodišnji romani barem za nijansu ambiciozniji i barem za nekoliko desetina strana u proseku obimniji nego što bi to bio slučaj da je godina bila uobičajeno teška. Na to je, razume se, uticala puka činjenica da su ljudi veći deo godine bili prinuđeni da provedu u svojim kućama. Ovu tezu na kraju krajeva potvrđuje i broj pristiglih knjiga. A ako se zna da pisanje romana traje u proseku dve-tri godine, onda nema razloga da se sumnja kako će i sledeća godina biti ista ovakva.

Marija Nenezić: No, odmah moram reći da su tekstovi koji direktno referiraju na pandemiju virusa korona slabiji deo ovogodišnje produkcije. Ne bih sad ulazila u psihologiju stvaranja ali neposredna reakcija na konkretno pandemijsko okruženje svakako sužava vreme potrebno za temeljan pristup literarnom stvaralaštvu, pa cenim da ćemo tek za nekoliko godina, kada se postigne određena distanca, dobiti relevantan umetnički tekst na svakako prelomni svetski događaj 2020.

Članovi žirija su protekle decenije dobijali pakete romana čija je radnja bila smeštena u istoriju.

Branko Kukić: Izgleda da su srpski pisci ukapirali da je srpska istorija takoreći neupotrebljiva, jer je naduvana, napirlitana, preuveličana – dakle, ona je ravna kafanskom zanovetanju i razgovoru oko ognjišta. Broj takvih romana je ove godine manji nego prethodnih. Kriza, zablude i laži savremenog sveta sveobuhvatni su i naginju umnoj i fizičkoj katastrofi. I to će biti teme umetnosti uopšte (ako i ona ne propadne), ali i filozofije (ako još postoji). Ako i jedno i drugo bilo koga bude u vremenu koje dolazi interesovalo.

Ivan Milenković: Ako su prethodnih godina pisci tražili utočište u prošlosti – osim u slučajevima kada je okretanje prošlosti bilo nekom vrstom državnog projekta, pa se umelo tu ponešto i ućariti – protekle se godine značajan broj pisaca sklonio u sopstveno ja. Najčešće je reč o pukom bekstvu iz odvratne stvarnosti, ponekad o izrazu očaja, što teško ume da dovede do prihvatljivog teksta, te je, s obzirom na količinu romaneskne produkcije, srazmerno malo tumaranja po sopstvenoj duši uspelo da doživi „milost uobličenja“. Tamo gde su pisci odoleli zovu puke psihologije, tamo gde je njihovo ja shvatilo da, u stvari, beži, te od bekstva načinilo temu, tamo je stvarnost nahrupila u privatne odaje i pomogla književnoj supstanciji da očvrsne (uspeli su pisci, dakle, da ponude razlog postojanja svog romana, da se suoče s političkim i književnim posledicama bekstva iz stvarnosti). U jednom od upečatljivijih romana, pak, odvažno se služeći zebaldovskom tehnikom opisa nedogađanja, pisac baza po buvljim pijacama u potrazi za jeftinim knjigama, ispija kafe i čita, da bi tu naizgled vrlo intelektualnu postavku garnirao obespokojavajućim opisima bede i svakodnevnog poniženja. Najupečatljiviji romani utoliko su, i ovoga puta, iznikli iz suočavanja sa stvarnošću, što je tvrdnja koja uvek iznova provocira teoriju književnosti: ako je tačno da tema ne određuje kvalitet romana, ako je književnost uvek najpre forma, ako, najzad, istina književnosti ne prebiva u stvarnosti koja joj prethodi već u njoj samoj, u kom se postupku, na kojoj granici (granici čega?), susreću stvarnost i pisanje? U kom trenutku i zbog čega stvarnost dobija smisao zahvaljujući pisanju, a pisanje postaje stvarno? S druge strane nekoliko se romana frontalno suočilo sa stvarnošću i u tom, ako se tako može reći, čeonom susretu književna supstancija pretrpela je oštećenja: pisci, naprosto, nisu uspeli da naprave dovoljno ubedljiv odmak od stvarnosti – približe li joj se isuviše spaliće im rukopis, ne priđu li joj dovoljno blizu tekst neće oživeti.

Branko Kukić: U odnosu između „stvarnosti i fikcije“ nema ništa novo, jer je očigledno da u stvarnosti sve ćuti i čeka da se nešto dogodi. Ali ima nekoliko romana koji na ozbiljan i duboko umetnički način govore o pokušaju pisca da društvu dâ drugorazrednu ulogu, odnosno da ga prikaže u svetlu njegovog raspada i da prikaže nemogućnost društva da dostigne nivo vredan poštovanja pojedinca. Dakle, kako stvari stoje – sve je naopako.

Šta naposletku obeležava ovu godinu kada je o romanu reč?

Teofil Pančić: Za širi izbor biće, čini mi se, veća gužva nego lane, i neki neće proći kroz ta uska vrata, mada neće biti lošiji od mnogih koji se protnu unutra. Gužva je, ljudi, šta da se radi! Nema mesta! Ali, kako se izbor bude sužavao, gužve će kanda biti sve manje. Generalni spisateljski „standard“ raste, ali se i produkcija nekako zaravnjuje, sa sve manje mogućnosti istinske senzacije, nečega što će nas pomeriti iz zone komfora. Ali neka, tražim i dalje, ima još mnogo posla do kraja januara. Mrestim antitela i čitam, otvoren za sve opcije.

Marjan Čakarević: Ovogodišnje čitalačko iskustvo mogao bih da svedem na tri osnovna utiska: s jedne strane poetička i svaka druga raznovrsnost, potom ujednačenost kvaliteta, i na kraju, iako više kao kuriozitet – obim romana. Prvi utisak nameće se činjenicom da su ove godine zbilja brojni značajni i ugledni pisci – među kojima i oni koji su odavno prepoznati kao klasici – objavili dobre i odlične romane. Budući da je reč o piscima koje čitam i volim godinama unazad, onda njihovo prisustvo samo po sebi daje osnovni ton ukupnom čitalačkom utisku. Sa druge strane, pisci mlađe i srednje generacije, kao oni od kojih se prirodno najviše očekuje nešto novo, donose celu paletu različitih strategija, poetika i tema, od sadašnjosti i neposredne prošlosti, preko različitih formalno-žanrovskih eksperimenata, ali i priča i sudbina, koje nisu lako razvrstive, niti su nužno odredive aktuelnom poetičkom i književnoistorijskom terminologijom.

Branko Kukić: Mislim da je godina „jaka“ jer se pojavilo nekoliko „starih majstora“ sa novim romanima, a ono što bih posebno istakao jeste desetak mladih pisaca u koje sam stekao poverenje. Ali moram da kažem da prošle godine, po mom mišljenju, u uži izbor nije ušlo nekoliko odličnih knjiga među kojima sam ja video dobitnika nagrade (Vidosava Stevanovića, Rackovića, Jovice Aćina, Zorana Ćirića), pa se čini da je ona bila slabija od ove.

Marija Nenezić: Kao i prethodne, i ove godine primećujem frekvenciju „memorijske literature“, tako bih nazvala romane koji se bave ili temom odrastanja ili jednim introspektivnim uvidom u lično sazrevanje kroz vreme, i u kojima je sećanje centralna motivaciona alatka za proizvodnju priče. Od postupka, međutim, koji autori primenjuju i zavisi kreativni učinak. U nekim slučajevima, autori su dosledni klasičnom pripovednom postupku; u ređim, uspešnijim slučajevima, taj postupak je inovativan, ne nužno linearno usmeren ali dobar u predstavi polivalentne perspektive što doprinosi vibrantnosti teksta. Da li je godina bolja ili gora od prethodne? Prosečna literarna godina!

Marjan Čakarević: Ukupno uzev, mislim da je ova godina u najmanju ruku jednako kvalitetna kao i prošla, ako nije u proseku i kvalitetnija, iako – verovatno usled gore navedene činjenice da je ove godine nešto veći broj značajnih pisaca objavio knjige – nije lako izdvojiti romane koji upadljivo odskaču iznad proseka.

Ivan Milenković: Ipak, uz nekoliko izuzetnih tekstova ove se godine pojavio, barem prema mišljenju ovog člana žirija, i jedan veliki roman: jedva da smo znali da se na ovom jeziku tako uopšte može pisati, da se stvarnost može, kao eksplozivna smesa, sabiti u tako gust, nedozvoljen, prevratnički izraz koji nijedan mit kojeg se dohvatio nije ostavio netaknutim, nijednu svetinju neoskvrnavljenom, nijednu utvrđenu poziciju bezbednom. U trenutku nastanka teksta, a zbog ogromne količine romana pristiglih u poslednjem trenutku, pred ovim je članom žirija još mnogo sati čitanja i nije isključeno da bi ovaj tekst, posle zatvaranja čitalačkog kruga, bio drugačiji, ali opšti je utisak da ova godina nije slabija od vrlo dobre prošle, te da su pisci, barem oni koji, jasno je, pišu krvlju (a ne za prinčeve i izdavače), nastavili trend laganog izlaska srpske književnosti iz samoskrivljene beznačajnosti.

Marija Nenezić: I prošle i ove godine, tragala sam za tekstom koji ima snagu da iznese dinamiku zbivanja, izbegne statičnost, jednu tačku gledišta, prepuštanje monotonoj refleksiji. Ta fokusiranost na refleksiju, opsednutost samo jednom dimenzijom problema, bez razvoja odnosa unutar teksta, velika je cena koju ove godine plaćaju neki romani čija potencija upravo zbog ovih propusta nije mogla da dođe do punog izražaja. Moju pažnju privukli su i romani koje bih smestila, uslovno rečeno, u korpus filozofske književnosti i koji promišljaju, na prvi pogled, neka opšta mesta civilizacijskog razvoja, pojam slobode, straha, dobra i zla, umetnosti i na moje prijatno iznenađenje pronašla primere dobro vođene priče koja ima neki referentni odnos prema istoriji umetnosti i istoriji književnosti ali neopterećujući za čitaoca.

Da li digitalna stvarnost unosi novine u prozni izraz? Jedno ja stvara na internetu niz identiteta.

Marjan Čakarević: Za neko dugoročnije sagledavanje i procenu potreban je ipak makar mali vremenski odmak. Novina uvek ima, pa i onda kad podrazumevaju ponavljanje starih obrazaca. Ali ako nešto mora da se izdvoji, onda novine možda treba tražiti najpre u polju gde se preispituje odnos između stare, večne realnosti i novih, digitalnih stvarnosnih predela, kao i u nelagodi koju proizvodi neuskladivost brojnih (novih? nametnutih?) identiteta koji danas oblikuju jednu ličnost.

Marija Nenezić: Primetna je takođe i usmerenost, u nekim romanima, ka problematici informatičkom tehnologijom posredovane stvarnosti i mislim da vreme za ovakvu tematiku tek sledi.

(NIN, 31. decembar 2020)

субота, 16. јануар 2021.

Prvi seks padne tek u četvrtoj epizodi treće sezone, a prva ekshumacija tek u drugoj epizodi četvrt
субота, 16. јануар 2021.

Vestern filmovi nude nam predivne pejzaže u koje bismo mogli da se preselimo i na tren zaboravimo s
четвртак, 7. јануар 2021.

Šta članovi žirija misle o romanesknoj 2020? Pandemiju najpre treba preživeti pa tek onda pisati!
четвртак, 7. јануар 2021.

Šta se događa na kastinzima? Magazin Tajm uvrstio je među deset najboljih potkasta i radio-serijal