U novoj knjizi Darka Tuševljakovića, koja mu je upravo donela „Evropsku nagradu za književnost“, ima puno komaraca. Penzionisanim vojnim licima iz prvog dela sećanja se vraćaju kao eksplozije, dok druga celina opisuje studentski život njihovih potomaka sa željom da umaknu vojničkoj disciplini.

Darko Tuševljaković rođen je u Zenici 1978. godine. Objavio je romane Senka naše želje (2010) i Jaz (2016), kao i knjigu priča Ljudske vibracije (2013), koja se našla u najužem krugu za književnu nagradu „Zlatni suncokret“. Dobitnik je priznanja „Lazar Komarčić“ za najbolju novelu 2004. godine. Živi u Beogradu.

Mesto dešavanja je često nešto od čega počinjem. Nije to svesna namera, naprosto se priča sama gradi oko lokacije, a važno je da tu lokaciju koliko toliko poznajem. Teže mi je da smestim priču na mesto koje nikad nisam video, tada ume sve da deluje neuverljivo, likovi, njihovi odnosi, drama. Na Krfu postoji planina, zapravo se može reći da je celo ostrvo vrh te planine koja seže u dubine mora, i njeno ime me je, tokom letovanja pre nekoliko godina, odmah inspirisalo. Pantokrator. Pomislio sam da su turisti tu došli da se odmore, da smetnu s uma probleme i živote koje žive, ali iznad njih ipak sve vreme bdi oko koje im ne dopušta blaženi zaborav. Likovi su polako počeli da se kristališu u toj slici, radnja se materijalizovala iz pejzaža. Krf nosi dodatno značenje u kontekstu naše istorije i poslužio je, u tom smislu, kao izvrsna podloga za produbljivanje nijansi i odnosa između likova.  

Ima nečeg vrlo ciničnog u ideji godišnjeg odmora. Ciničnog i besmislenog. Ta ideja podrazumeva da u nama postoji dugme koje možemo da isključimo kada odemo na odmor, i onda da ga uključimo pri povratku u stvarnost. Želeo sam da pokažem koliko je to zapravo nemoguće. Vreme predviđeno za dokolicu najčešće provedemo još se više opterećujući brigama koje nas inače more, a letovanje, na kojem smo doslovce goli pred svetom, na kojem se lagano pržimo na suncu i hladimo u vodi, svesno produžavajući agoniju, savršeno je vreme za preispitivanje. Ta paklena atmosfera, prejako dnevno svetlo na kojem nosimo naočare za sunce da bismo nešto videli, iz nas izvlači mrak koji nas prati kud god da pođemo. Čovek se često zatrpava obavezama kako ne bi ostao sam sa sobom. Ali šta se dešava kada mu na deset dana godišnje oduzmemo te igračke? Letovališta su savršena mučilišta koja suptilnim oruđima izvlače istinu iz nas.

Ta kratka reč nosi mnogo toga u sebi i savršeno odgovara vrsti prepreke pred kojom se većina likova u romanu nalazi. Knjiga je sastavljena iz dva dela, između kojih stoji jaz, ali i u svakom od tih delova se provlače razni jazovi, sitni ili krupni konflikti, površna ili suštinska nerazumevanja koja otežavaju, a često i onemogućuju komunikaciju između junaka. Možemo pričati o generacijskom jazu, sukobu između oca i sina, ali i o jazu unutar porodice, o dugogodišnjem nerazumevanju između muža i žene, o jazu između dva prijatelja, o jazu između dve ili više nacija, i o još nekim nesporazumima opisanim u Jazu, mada smatram da jedan od najvećih ponora obitava upravo u nama: s jedne strane stoji ono što mislimo o sebi, s druge ono što zapravo jesmo. S jedne strane se nalazi ono što smo spremni da prikažemo drugima, a s druge prava, često nedovoljno otkrivena ličnost, nepoznanica čak i za njenog vlasnika. 

Većina sukoba u Jazu proizlazi iz nemogućnosti ili nespremnosti da istražimo mračne uglove svog bića. Kako onda možemo očekivati da komunikacija sa drugima bude kvalitetna i iskrena? Ni Bogdan, penzionisani oficir, ni njegov sin Damir, student, nisu u stanju da smelo zavire u sebe, s tim što mlađoj generaciji ipak dajem prednost, tako da Damir, na kraju, ima više izgleda da prevaziđe strah, da sazri, možda nauči neku lekciju i nastavi dalje izmenjen, zadovoljniji. 

Priča o tajnim vojnim postrojenjima i „subjektima“, koji u njima doživljavaju traumatične fizičke promene na granici verovatnog, ispovest je jednog od likova, njegova mračna tajna koju odlučuje da podeli sa turistima koje je upoznao na letovanju. Ona istovremeno pogađa pravo u bolno mesto te publike, koja u njoj vidi odgovore na svoja nepostavljena pitanja. Kada smo u velikoj nevolji, kada smo suočeni s nečim što odbijamo ili ne možemo da razumemo, katkad posežemo za bizarnim rešenjima i skloni smo da nešto objasnimo na složeniji način od onog koji se prirodno nameće, ali s kojim se teško mirimo. Prisećanje endokrinologa sa VMA, koje u sebi nosi tragove misterije, tragedije, pa možda čak i horora, potpuno je nepouzdano, mi ga dobijamo kao njegovu ispovest u koju možemo, ali i ne moramo da poverujemo. Iako je istina vrlo relativizovana, protagonisti romana se prema njoj precizno određuju, jer im je to potrebno. Tako im je lakše da prevaziđu svoje muke. 

Pravila žanra su odavno izneverena, a možda ih najviše izneveravaju upravo žanrovski pisci, umorni od formula koje on, bilo koji od njih, nameće. S druge strane, i kod pisaca glavnog toka oseća se zamor materijala, i njima kao da je postao dosadan obrazac u okviru kojeg se kreću, tako da mnogi posežu za elementima žanra, koristeći ih u većoj ili manjoj meri, kao začin ili zapravo mehanizam koji pokreće radnju. Meni je ta vrsta igre zanimljiva, stavljanje u poziciju koja nije ni žanrovska, ni čisto glavnotokovska, ili zapravo jeste i jedno i drugo. Mislim da izmiče tlo pod nogama čitaoca i u Jazu doprinosi osećanju da ne znamo čemu da verujemo, čija je istina ona prava, na čije se sećanje ili pogled na svet možemo osloniti. Takva zamućena perspektiva nam govori da stvarnost nije egzaktna, već da se sastoji od bezbroj verzija i ličnih uglova, koji ponekad mogu biti ekstremni, ali to ne umanjuje njihovu snagu i potencijalni uticaj na druge. 

Ne volim da svoje priče posmatram kao otvorene i direktne komentare na društveno-politička dešavanja, kao ni na skoriju ili dalju istoriju. Taj kontekst ipak treba da ostane u pozadini, inače će se književnost pretvoriti u pamfletizam i propovedništvo, što se neretko dešava, a čega se grozim. Naravno da je svaka priča smeštena u određeni prostor i određeno vreme, prirodno je da u nekoj meri zavisi od okvira, ali ja ne dozvoljavam da to bude priča o kontekstu. Tako da tranzicija devedesetih služi kao podloga za dramu koju opisujem, vrlo kamernu i ličnu dramu, ali to nije priča o tranziciji. Proveo sam nekoliko godina u Kragujevcu, u vreme kada je zaista opravdavao svoj neveseli nadimak, i utisci su uglavnom lični, opet se vraćam na to da lokacija prosto traži da dobije svoj glas. Pomenute godine su zaista bile otužne, siromašne i materijalno i duhovno, ali izazov je bio pronaći u tom opštem sivilu klicu iz koje će se razviti priča živopisnija od one koja nam se tada, u stvarnom životu, nudila. 

Mislim da pripadam generaciji za koju se devedesete nikada neće završiti. Nažalost. Čak i ako se nekim čarobnim štapićem situacija oko nas promeni, ako se tonus naših života čudesno poboljša, devedesete će ostati godine tokom kojih smo odrastali i sazrevali, godine koje su nas formirale. To me uvek podseti na priču o životinjama koje, posle dugogodišnjeg boravka u zoološkom vrtu, budu puštene iz kaveza, pa onda na slobodi nastave da prate obrasce ponašanja koje su razvile u zatočeništvu: medvedi histerično otresaju njuškama i tigrovi šetaju uz i niz nepostojeće rešetke. I to sve pod uslovom da tu slobodu, mentalnu i fizičku, dočekamo. 

Satkani smo od prošlosti. Sadašnjost je trenutak kojeg nismo svesni, u budućnost ne možemo da proniknemo. Sve što imamo je ono što se desilo i sasvim je prirodno da se saplićemo o sećanja i uspomene. Nisam siguran da znam šta podrazumeva to nastavljanje puta bez prošlosti. Čini mi se da je to naš nedostižan cilj, ideal ka kojem individualno i kolektivno težimo, kao da će nas nešto takvo, nekakvo odvajanje od iskustva, od svega kroz šta smo prošli, bilo to dobro ili loše, unaprediti i ubrzati na putu – ka čemu tačno? U kakvu mi to budućnost mislimo da stignemo bez tereta? Vrlo je neozbiljno i nezrelo očekivati da nastavimo život bez odgovornosti prema sebi i drugima. Možda samo tu prošlost ne treba doživljavati kao teret, već kao saputnika. 

O Evropskoj uniji razmišljam samo u okvirima neke prirodne nauke, recimo fizike. Gravitacija velikog tela uvek privlači manja tela, i ako se to manje telo nalazi dovoljno blizu velikog, ono će, po zakonima fizike, biti asimilovano s njim. Ja tu ne vidim nikakav problem. Stvari tako funkcionišu i tragedije nema, treba samo shvatiti proces. Situacija nigde nije idealna, ali je na mnogim mestima bolja nego ovde. Možda to treba da nam bude dovoljno. 

Vreme u kojem živimo je toliko turbulentno da mi se čini da su sve generacije delom izgubljene. Na našim prostorima je to tako odavno, ali svet nas nesumnjivo sustiže. Mnoge stvari koje su se u savremenom društvu podrazumevale dovedene su u pitanje ili prestaju da postoje, a sistem koji nastaje na tim temeljima ne nudi nikakvu bezbednost, ustaljen pravac, dugoročnu perspektivu. Ceo svet sve više živi od danas do sutra, sve je postalo neizvesno, čak i to šta će vam se desiti tokom obične šetnje parkom ili šopinga u tržnom centru. U takvoj atmosferi svi postaju izgubljeni.

Ja odavno ne umem da ocenim kvalitet svog života ovde, jer prosto ne znam sa čime da ga uporedim. Ne poznajem lično pisce iz drugih zemalja, odnosno, oni koje poznajem su iz neposrednog komšiluka gde nije bogzna kako drugačije nego ovde, a premalo sam se kretao po inostranstvu da bih ocenio kako je u belom svetu. Ne živim od pisanja, ali po tome se ne razlikujem od većine. Zaposlen sam, radim od kuće, neki bi rekli da je to privilegija, tako da se ne žalim mnogo. Sa druge strane, potrebe su uvek veće od mogućnosti, tako da se ipak žalim. A onda sretnem ljude koji rade više i napornije od mene, za manje nadnice. Stoje po ceo dan. Rade prekovremeno. Rade u noćnim smenama. Ne mogu da uzmu taj famozni godišnji odmor. I onda opet ćutim. I tako u krug.

O odlaženju iz zemlje razmišljam isključivo u okvirima neke prirodne nauke, recimo biologije. Ako su granice polupropusne membrane, telo iz okruženja sa većom koncentracijom gluposti teži ka tome da pređe u okruženje sa manjom koncentracijom gluposti. 

Jedan sam od onih koji sebi ne dozvoljavaju prevelike pauze u pisanju. Mnogi pisci će vam reći da su rutina i utreniranost od ključnog značaja i ja se slažem s njima. Čovek se ne može osloniti na inspiraciju, šta god to bilo, kao ni na slobodno vreme, šta god da je, zapravo, i to. Meni je potrebno da pišem i kad mi nije dan, a vreme za to mora da se ukrade. Upravo sam bacio poslednji pogled na priče koje će ući u novu zbirku, za koju se nadam da će izaći do jeseni, a pišem i novi roman, koji je tokom poslednjih meseci trpeo zbog tih priča. Ono što važi za pisanje, još više važi za čitanje. Trenutno završavam rani roman jednog od meni omiljenih britanskih fantastičara, Grejema Džojsa, a zavirio sam i u tekst novog romana Srđana V. Tešina, Gori gori gori. A kad smo već pominjali spregu između žanra i glavnog toka, podatak da veliki „mejnstrimaš“ Lorens Darel ima napisan krimić, koji je uz to smešten u Srbiju, govori više od hiljadu reči.