Prošlogodišnji dobitnik najprestižnijeg italijanskog priznanja „Strega“ govori za NIN o svom nagrađenom romanu Neukorenjeni, otkriva kako je od detinjstva sanjao da napiše knjigu sa ovakvim naslovom i zašto je važna baš ta reč

U romanu Neukorenjeni, objavljenom u izdavačkoj kući Geopoetika, u prevodu Mirele Radosavljević i Aleksandra Levija, Mario Dezijati piše da „Apulija, Martina i naše nebo imaju te proklete naoštrene kandže kojima te zgrabe i ne možeš ih napustiti bez ogrebotina“. Premda smeštena u divni krajolik mesta Martina Franka, gruba je to i zavodljiva priča o pokušaju da pronađeš sebe; o sazrevanju, slobodi, veri i ljubavi.

Glavni junaci su neodvojivi Frančesko i Klaudija. On spreman da prihvati stvari onakvim kakve jesu, ruku crvenih od nošenja krsta tokom crkvenih procesija; ona nezaustavljiva u otkrivanju novog i drugačijeg života, uprkos tome što joj majka još u detinjstvu kredom crta iskrivljeni kvadrat u dvorištu ne bi li ograničila njeno kretanje.

Razgovorali smo na ovogodišnjem Sajmu knjiga, na štandu Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu, posle čega je pisac potpisivao knjigu na štandu Geopoetike.

Intervju je prevela Radmila Pavlović.

Vaš pripovedač kaže: „Pre nego što sam upoznao Klaudiju, stvarnost je bila ono što su mi drugi pričali, a ne ono što sam video svojim očima.“ Kako ste počeli da pišete roman?

Krenuo sam od naslova. Ukoliko govorimo o piscima, to je možda poslednja stvar koja vam padne na pamet. No, za mene je bila – prva! Sanjao sam još od detinjstva da postanem pisac i maštao da napišem knjigu upravo s ovakvim naslovom. Neukorenjeni.

Zašto je važna ta reč?

Pomenuta reč u italijanskom jeziku ima dvostruko značenje. Znači: neko ko je otišao. Ali i neko ko je oteran... U dijalektu moje regije označava i neuklopljenog, ima jako negativnu konotaciju, uvredljiva je. Naravno, dijalektna reč, već u seocetu pored mog, ima pozitivnu konotaciju. Zanimljivo je sa dijalektom! Od porodice do porodice – da ne kažem u okviru iste – mogu da se menjaju njegove upotrebe pa dijalekat mnogo utiče na književnost. Prisutan je, utiče na izbor reči – deo je naše duše. Vezuje nas za familiju, za mesto iz koga potičemo, a ja sam ovakvim naslovom, pomalo uvredljivim u mom kraju, želeo da ga pretvorim u nešto pozitivno kroz dva glavna lika koja opisujem.

Piscu je uvek teško da premeri udeo autobiografskog.

Rekla je bolje Elza Morante: u svaki roman pobegne nešto malo autobiografskog, radilo se o istorijskom ili bilo kom drugom romanu. Postoji autobiografski momenat... Bio sam u Berlinu kada sam krenuo da radim na rukopisu; počeo sam tako što je Klaudija bila moj glas. Frančesko tada još nije postojao ni u imaginaciji. Stići će dosta kasnije. Fikcija nije samo puko pisanje...

Šta sve sadrži taj proces?

Treba pronaći glas, treba pronaći tišinu. Nekad se krene i napravi pauza od nekoliko godina. Stendal je napisao jedno svoje delo od tri stotine strana za osamnaest dana. Drugim piscima je potrebno tri ili četiri godine za osamdesetak. Neukorenjene sam završio za nekoliko godina. Najsloženije je bilo osmisliti ko će ispričati priču. Još teže: kako će to učiniti. Pitanje kako – pitanje je ritma; osnovno u književnom delu... Ritam je grčka reč, pesnici su učili tradiciju i sve prenosili kroz pesništvo. Ritam nosi iskustvo, priču, odnose. Ljudski odnosi su kao koncert. Imate bas i kontrabas. Možda jesu u suprotnosti, ali se savršeno uklapaju u harmoniju.

Ukoliko govorimo o ritmu, junaci slušaju tehno u Berlinu. Onda tačno na polovini knjige, kao da ste vagom sve prethodno izmerili, velikim slovima ispisujete reč sloboda.

U jeziku društvenih mreža velika slova predstavljaju urlik, povik, vrisak. U tom trenutku, Klaudija beleži stvari u svom dnevniku i hoće da zaurla tu reč. Književnost je uvek vezana za slobodu jer svaki književnik pokušava da na neki način napravi otklon od realnosti i samog sebe; često traži nešto čega nema, nešto nevidljivo. Grčki pesnici su istraživali sopstvenu unutrašnjost i smatrali da smo taoci našeg sopstvenog unutrašnjeg mraka. Klaudija je zatočena na takav način.

Ona traži izlaz u ritmu, u tehno muzici. Primetićete da tehno izobličava vreme svodeći ga na neprekidnu sadašnjost; da vraća ritam preistorijskih ljudi.

Oktavio Paz je rekao da će poezija spasiti svet. Kako? Zapravo govori o unutrašnjem svetu pojedinca. Treba da otkrijemo ono što ne poznajemo u sebi, treba da otkrijemo svoje traume, svoju bol, anksioznost. Poezija može da bude put ka osvetljavanju unutrašnjeg mraka. Isto tako, ritam jeste put. Dovoljno je da zamislite kako kuca naše srce. Ono ima svoj ritam.

U središtu priče nalaze se dve porodice sa suviše velikim tajnama za jedno „malo mesto“. Otac i majka razlikuju se čak i po načinu na koji upotrebljavaju glagolska vremena. Prošlo i buduće.

Prividno ostaju u braku, da ne bi talasali i pravili probleme u malom mestu. U romanu se lažna ravnoteža razotkriva. U svakoj porodici postoje tajne. Nisu to prave tajne, već nešto što svi prećutno znamo. Ovde imamo dve porodice sa po jednim roditeljem koji ima vanbračnu tajnu vezu. Ćutnja nas često dovodi do bolesti! Ono što se krije, vidljivo je na kraju naše budućnosti. Vidi se jer možemo da ponovimo greške naših roditelja, ili da se razbolimo. U Neukorenjenim, Klaudija neizrecivo pretvara u očigledno.

Posmatraju Tajnu večeru i vide različite stvari. Na početku krećete s tom igrom dva različita poimanja stvarnosti.

Spiritualno nas uvodi u nešto što je beskonačno. Religija je reč iz latinskog; nešto što nas spaja i drži na okupu. Kroz Klaudiju i Frančeska pokušao sam da na taj način posmatram religiju. Predstavio sam Tajnu večeru Domenika Karele iz 1804. Gledajući fresku, uvek sam video nešto na glavi apostola. Kao mali, stalno sam govorio: „Šta je ovo, nekakav NLO?“ Međutim, posle su mi rekli da je reč o Svetom duhu. Kroz umetnost imamo kontakt sa spiritualnošću. Umetnost je način prenošenja onog spiritualnog „običnom“ čoveku. Mesta gde u Italiji gledamo umetnička dela jesu jako religiozna mesta. Obradio sam te teme u Neukorenjenim, posmatrajući ipak stvari na drugačiji način, sa ovo dvoje ljudi iz generacije koja još uvek zna za analogno, živeći istovremeno u digitalnom svetu. Drugačije su im senzacije, odnosi. Drukčije se možda gleda na religiju. Opet – sve je isto.

Biblijsko „Ja sam koji jesam“ – ponavlja se nalik refrenu. Pokušaj da budeš ono što jesi... Da budeš slobodan. Da nema nepoverenja „koje uvek sadrži zrno nasilja“.

Niko nema odgovor na pitanje ko sam ja. Identitet je putovanje. Putovanje koje nas vodi kroz književnost, kroz pročitana dela; kroz ljubavi i raskide. I nove jezike. Dugo putovanje! 

(NIN, 14. decembar 2023)