Vežite se, polećemo

Dule Nedeljković: AFRIKA, VBZ, Beograd, 2009.

Roman „Afrika“ pun je komaraca, hašiša, insekata, strasti, papagaja, aviona, jastoga i vakcina protiv tropskih bolesti. Naravno, i erkondišna koji ne uspeva da rastera užasnu vrućinu. Glavni junaci, sakupljeni sa različitih delova planete, čine avionsku posadu koja leti po Africi, doživljavajući usput svakojake avanture. Nešto kao Mister No, ali na urnebesan, zabavan i podjedanko lak način. Naravno, nema slavnog Mister Noovog aviona pajpera koga je strip tako dobro brendirao da bih odmah seo u njega, i to na prednje sedište, bez pojasa, taman da znam da No padne barem jedanput u svakoj epizodi stripa i da mu krilatica pušta na iberlauf.

Avion u kome lete Nedeljkovićevi tipovi nije, dakle, pajper, ali je podjedanko jak brend - u Evropi rashodovani i moćni Boing 727 koji je u Africi tih godina pronalazio poslove na zapadnoj obali. Tako su počele uvrnute avanture sa letenjem, komarcima, fri-šopovim, ženskama, fudbalerima i oružanim grupama koje na sebi imaju: 1) kalašnjikove, 2) duboke vojničke čizme i 3) kupaće gaćice marke „Speedo“.

Posmatramo glavnog junaka u ogledalu. Nanosi penu na brijanje. „Dve-tri plastične operacije dovele bi ga do savršenstva. Ovako se sve više približavao Kitu Ričardsu iz Stonsa. U stvari, on je materijalizovani rolingstoun. Pije kao Ron Vud. Drogira se kao Kit. Kara kao Džeger. Čak je i pritajeni tigar, kao Vots. Maj nejm iz Bond, Džejms Din, nasmejao se sam sebi.“

Dok ga gledam u ogledalu, pokušavam da u njemu prepoznam Duleta Nedeljkovića. Dule je bio stjuard. (Kad pročitaju knjigu, kad upamte afričke avanture i poneki citat, npr.: „Šomi se dohvatio tam-tama i ludovao s dve crnkinje pored šanka“ – mnogi će folirati da su radili u JAT-u i da su face!). Ali, mislim u sebi, da li je moguće da su sve ove uvrnute avanture stvarne? Ipak, odolevam da ga ne nazovem i upitam. Međutim, naš glavni junak tada sreće slavnog fudbalera Kameruna Rožea Milu. U šorcu i majici, kamerunski reprezentativac čeka ortake, da s njima opali fudbal na male golove. Odlazi po autogram. Malo potom – igraju fudbalicu sa Rožeom Milom. Uzimam telefon!

„Da“, potvrđuje mi Dule Nedeljković, „taj deo sa Rožeom Milom je autentičan, ja sam igrao fudbal na male golove sa njim.“ Zato ga je ubacio u knjigu. Da se nije odigrao taj meč na hotelskom terenu (Kamerun-Srbija 3:2), kaže da Rožea Mile ne bi bilo u romanu, „nisam toliko maštovit“.

Tako je ispalo da je život maštovitiji od literature. Sećam se koliko sam obožavao Rožea Milu! Uvek kada bih postigao gol na seoskom stadionu, što se jako retko dešavalo, trčao sam do korner zastavice i uvijao se oko nje, igrajući strastveno, kao Kamerunac posle gola lično. No, iako su se ubrzo srušili moji fudbaslki snovi, ples se isplatio. Čim mi je fudbalski trener saopštio da sam slobodan i da će me pozvati ako im budem potreban, pozvao me je koreograf iz folklora. Seoski Rože je odmah uzeo belu maramicu. I uhvatio Desu za ruku. Kolo vodi Vasa, ala se talasa...

Mića Vujičić (Blic, 28. novembar 2009.)