Američki profesor Danijel Moris objavio je pre četrnaest godina delo The Poetry of Louise Glück: A Thematic Introduction, studiju na tri stotine strana o opusu pesnikinje Luiz Glik, kojoj je prošlog četvrtka dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Brzo smo saznali da je reč o spisateljici dvanaest knjiga poezije i dve zbirke eseja, rođenoj 1943. u Njujorku, dobitnici svih najznačajnijih priznanja, uključujući Pulicera. Njujork tajms skrenuo je pažnju i na činjenicu da je njen otac uzeo učešća u izumu X Acto skalpela. „To je kosmički uzvišen detalj“, zaključio je Dvajt Garner. „Nijedan drugi pesnik ne seče sa takvom preciznošću i ubojitošću.“
Pitali smo profesora Danijela Morisa o čemu piše Luiz Glik. „Želja, trauma, glad i opstanak, to su teme koje je opsedaju“, odgovara za NIN. „Ona je tipični primer lirskog pesnika koji se u svojoj najznačajnijoj knjizi, The Triumph of Achilles, objavljenoj 1985, suočava sa krhkošću i rizikom, neminovnim ako dopustite sebi da volite ono što je prolazno. Premda je o svom životu pisala koristeći čitav niz mitskih predložaka, svaka knjiga bavi se traumatičnim događajima ili zatvaranjem životnog kruga, najčešće u vezi s autorkinim duboko ambivalentnim odnosom prema članovima porodice, ljubavnicima ili prirodnom okruženju.“
Posle nekoliko pročitanih pesama jasno je da su u stihovima podjednako važni i Kirka i Frenk što se juče okliznuo na ledu. Dok nam tumači kako mitsko ugrađuje u izraz, Danijel Moris ističe da je Luiz Glik lirska pesnikinja, ali da je najbolje pojedinačne pesme čitati u kontekstu cele zbirke, izgovorene glasovima koji se nadmeću u otvorenom, dijaloškom odnosu, ili u nizu koji im daje narativnu dimenziju.
„U delu Meadowlands iz 1996, na primer, preoblači se u Penelopu iz Odiseje, ali se njen narator kreće kroz klimave banalnosti ustajalog braka koji se gasi u okruženju američke popularne kulture i dvorišnih zabava u predgrađu. Glikova nam pruža mogućnost da pojavu Odiseja sagledamo sa dve suprotne tačke gledišta. Jedna je spoljašnja u odnosu na način na koji lirski subjekti doživljavaju Homera kao smisleni svet iz mašte, carstvo gde im je Homer jako važan. Istovremeno, mitski obrazac omogućava naratorima da zadrže strastvenu auru subjektivnog pogleda na Homera, gde Odiseja pruža priliku njenim govornicima da primene sopstvene moći tumačenja.“
U poemi Letnja bašta opisuje beleške na marginama knjige među čijim je stranicama našla prašnjavu fotografiju majke: čitalac je ostavio mrlje nalik modricama. Koliki je udeo autobiografskog?
Objašnjava da je počela da objavljuje kasnih šezdesetih godina 20. veka, po gašenju pokreta takozvanih ispovednih pesnika u Novoj Engleskoj s kraja pedesetih. „Robert Lovel i Silvija Plat dva su čuvena stvaraoca te epohe. I Lovel i Platova, kao predstavnici `ispovedne` poezije, bili su zainteresovani da povežu lične životne bitke sa mitskim likovima i arhetipskim temama... U isto vreme, rekao bih da je Glikova, zajedno sa savremenikom Frenkom Bidartom, uspostavila novu ravnotežu između ličnog i mitskog ili impersonalnog materijala, stavljajući veći naglasak na impersonalne likove, za razliku od klasičnih `ispovednih` pesnika.“
Napominje da ona može da piše vrlo autobiografske stihove o trudu da zadobije majčinu naklonost, koju majka iskazuje samo prema njenoj sestri što je umrla pre rođenja naše pesnikinje, na primer, ali to će učiniti u okviru pesme A Fable, gde tematizuje dobro poznatu priču o kralju Solomonu iz jevrejske Biblije.
(NIN, 15. oktobar 2020)