Nećemo nadugačko o skraćenicama!
Trebalo je da itd. u mikropričama
Lidije Dejvis nagovesti reči koje su u nastavku mogle da budu ispisane,
međutim, njeno „i tako dalje“ proizvodilo je suprotan efekat – takoreći „brisalo“
i ono dotle izrečeno.
Zbog toga smo nakratko zastali
svaki put kada bi naratorka knjige Danice Vukićević Unutrašnje more (izdavač: Nojzac) upotrebila tzv. Svejedno da li pripovedala o takozvanim kućnim poslovima,
takozvanoj narativnosti i radikalnoj praksi; takozvanoj humanističkoj slici
sveta i razvijenom svetu ili tzv. „kupljenoj diplomi“.
Navedenom skraćenicom govornik se
neretko ograđuje. U slučaju ovog dela, koje će nesumnjivo obeležiti ovogodišnju
proznu godinu i dr. – ograđivanje znači izdvajanje i potom preispitivanje
stvarnosti, slikovitim, britkim i oštroumnim sažimanjem.
Svaka od dve stotine strana
sadrži šest, sedam kratkih proznih zapisa, razdvojenih naslovima. Od prvog,
nazvanog Patetika, koji u celini
glasi: „Tolika grubost da prerasta u patetiku“ – čitamo „fragmente“ o
književnosti, književnim pravcima, piscima, sujetama, egu, ambiciji,
karijeristima, veri, odnosu istok – zapad, strahu od nepoznatog, strahu od
drugog, mizoginiji, nasilju, talentu, klasama, politici, feminizmu. O poznatom zvuku:
„Posle hiljadu godina ne samo da čujem već i vidim čudesan prizor tako čest u
detinjstvu: neko (stariji muškarac) praherom lupa tepih okačen na metalni
razboj ispred zgrade.“ O narkomanima: „Zapaža: Narkomani su nekada bili
gospoda...“
Nemoguće je nabrojati sve
obrađene teme. Unutrašnje more
sačinjeno je od najsitnijih čestica istresenih praherom iz sveobuhvatnosti
naših života. Premda na početku saznajemo za „veliki problem“ – junakinja
pokušava da složi dugo pisane priče na pravi način, čekajući rešenje u snu, dok
se odštampane stranice vuku po kući – šarolika građa ovde jeste potpuno
precizno organizovana.
Najpre, ona koja pripoveda,
govori o svom spisateljskom poslu, i svim nužnim usputnim poslovima. S njima
dolaze otkazi i problemi, nalik onom sa stambenim kreditom. „Svi smišljamo:
Kako da zaradimo nešto, kako da se iščupamo iz dugova, kako svoj biznis da
započnemo i da nam krene, kako da premostimo težak period... Jako dugo.“
Čvrst temelj Unutrašnjeg mora za priče o krizi, nesigurnosti, ili opis susreta s
Erikom Jong – predstavljaju naratorkina sećanja na oca i majku, te likovi što
se pojavljuju u jednakim intervalima: sestra, ćerka, Nebojša, Tišma...
Pušta da slike izrone iz
prošlosti, duboko zaranja u svakodnevicu, bilo da opisuje „tramvajske kao
krljušt bleskave izlizane šine“ u Nemanjinoj ulici, bilo da hvata trenutke
razgovora među prijateljima tokom kojih dolazi do iznenadnih promena u odnosima
– zagonetnih preobražaja ličnosti. S poetičkim stavom da je „ideje“ jednako
moguće tretirati kao likove.
Da li onda govorimo o romanu?
Unutrašnje more dosad je nazivano kratkom prozom, zbirkom pesničkih
slika, pasaža, iskaza... U elektronskom katalogu Biblioteke Matice srpske, u
rubrici „vrsta građe“, lepo stoji – knjiga.
Oberučke prihvatamo odrednice, podvlačeći
rečenicu sa 191. stranice: „Umetnost koja ne preobražava nije umetnost“ –
zapitani zašto fragmentarnu formu „intuitivno“ dovodimo u vezu s dnevničkim
beleškama. Jedan je naslov označen datumom (31. 7. 2019), ali dve mikroceline, Uvid i Potvrda romanesknosti, čine da se zamislimo.
Prva poručuje da život ima
romanesknu strukturu; da dan ima romanesknu strukturu. „Dnevni romani. Svaki
dan je – knjiga.“ Druga, list dalje, donosi otkriće: „Ona je otkrila kako život
ima strukturu romana (neprustovski, nabokovski) iz dana u dan, to jest, da je
svaki dan – roman i da on ne mora nužno biti deo ciklusa niti povezan s ostalim
danima-romanima (nebalzakovski) ili pak, nategnuto može (balzakovski). I upravo
taj dan kada je za televiziju izrekla to o romanu-danu završio se
spektakularno, provela je noć u policijskoj stanici.“
Zaplet?
Rasplet „najžanrovskijeg“ odlomka
vrti se oko cedulje s komšijskom pretnjom zbog curenja iz erkondišna.
U slučaju da čitalac ovu knjigu
ima u rukama zajedno s aktuelnim romanima Dženi Ofil Vreme ili Patriše Lokvud Ovo
niko ne pominje – čije domete Danica Vukićević na pojedinim mestima
prevazilazi – ne bi posumnjao da čita roman. I More dotiče probleme „razvaljenog sveta“, „interneta“ – tzv.
društvenih mreža – da se vratimo na skraćenice.
Preko majčinog fejsbuk-profila,
povremeno se prate fotografije iz nečijeg porodičnog života, fotke redovno
ispunjene srećom, harmonijom, ljubavlju... „Njihov život, beskrajni orgazam.“
Tada razmišljamo o maskama.
„Maska ko maska: Kada socijalna /
umetnička / biznis etc. maska sraste s pravim / biološkim licem i rastopi ga,
ostane samo ona, u ogledalu, oku Drugoga.“
Pored ograđivanja od realnosti,
sada se treba udaljiti i od njene verzije na internetu i naposletku vratiti –
sebi.
„Placebo: svako vraćanje sebi
bivalo je kao da sam ponovo rođena, svet bi mi se ukazivao iznova kao iznova
nov, nepoznat na neizlapeli način.“
(NIN, 8. septembar 2022)