Dvadeset tri proze, napisane
„po porudžbini“, na temu „komšiluka“, otvaraju brojna pitanja i daju različite
odgovore, problematizujući i zajednički identitet, jugoslovenstvo, te našu
aktuelnu stvarnost
Na naslovnoj strani knjige Komšije
(izdavač: Vukotić media) navedena su njena dvadeset tri autora. Imena pisaca i
književnica svedena su na početno slovo: Lj. Arsić, D. Atanacković, M. Bazdulj,
G. Božović, D. Dedović, L. Dimkovska, M. Durutović, Z. Ferić, R. Grlić, D.
Jančar, Dr N. Karajlić. N. Malović, J. Marković, S. Mehmedinović.
Premda ni inicijal nije bio neophodan.
Pantić, Popović, Samardžić, Stupar Trifunović, Šerbedžija, Tešin,
Tomić, Uzunović, Velikić – bilo bi to kao da čitate prezimena sa pločica na
vratima stanova, dok se stepenicu po stepenicu sigurno penjete do svog doma, do
sopstvenog života.
Ratko Božović ne uvodi slučajno u igru reč identitet u predgovoru, otvarajući pitanje individualnog i
zajedničkog identiteta vezanog za komšijske susrete i druženja. Od prve do
poslednje stranice, potraga za susedima ide tragom zajedničke prošlosti.
„Danas mi je potreban pasoš da bih otišao tamo gde sam odrastao i
poneo deo identiteta“, piše Dragan Velikić. „Živim već skoro pola veka u Beogradu,
u svom bivšem komšiluku. Sâm sebi komšija. Inostranstva su se uvećala. Komšiluk
je sve manji.“
U „Traktatu o dobroj volji“, pored ostalog, Mihajlo Pantić poimence
doziva osobe iz najboljih, mladalačkih godina. Odjek tih pitanja ispunjava
prazninu nastalu nestankom države: „Gde je ona Lahorka iz Zadra, gde Vesna iz
Tolmina, gde li je Biljana iz Velesa koju sam upoznao kao nesuđeni učesnik
sleta o Danu mladosti na stadionu JNA (otpao sam, iako vitak, zbog naočara s
velikom dioptrijom) i kakvi su im bili životi, to ne mogu znati.“
Slet?
Zbornik nastao „po porudžbini“, što je uvek uzbudljiv „poziv na igru“
– kako esejizira Judita Šalgo – „prijateljska igra“ tokom koje se oko zadatog
stranog tela „uhvati moja priča“ i „jedna spoljašnja slučajnost postane
unutrašnja nužnost“, te se „od puke slučajnosti stvori nešto obavezujuće“ –
govori o prohujalim vremenima.
Ne samo da se pre nove ere „kućna vrata nisu zaključavala“, a komšije
bile „rod rođeni“ – da se vratimo predgovoru – već bi sused iz storije „Najpristojniji
čovjek na svijetu“ Zorana Ferića dolazio da ih upozori da sklone veš i zatvore
prozore svaki put pre nego što zapali roštilj. Tu su i oldtajmeri, svakako
fića. Jurnjava 80 kilometara na sat.
„Tada se još uvek telefoniralo iz pošte. Odlazilo se u kabine,
uobičajeno predveče ili nedeljom ujutru, kao u ispovedaonice“ – rečenica je
Dejana Atanackovića.
Hoće li nove generacije pomenute pojmove tražiti u fusnotama?
Pritom, stvari se nisu promenile isključivo u gradu. „Alo, domaćine!
Oćel` kera?“ – povik je iz pripovesti Srđana V. Tešina „Zemljo moja – Studija
slučaja, avgust 1979“, pisca među čijim rođacima i komšijama, za stolom, u
trenu veselja, „ima više predstavnika naroda i narodnosti nego u Ujedinjenim
nacijama“.
Doista se ranije ovako vikalo pred tuđom kapijom na selu, dok se gazda
napokon ne pojavi. Onda su okačena ilustrovana upozorenja tipa „Pas ujeda“.
U nekadašnjim varošicama, vlasnici sve češće ugrađuju video-nadzor i
na telefonu posmatraju prazne prostorije napuštenih kuća. U njima kriju
relikvije? Plaše se lopova, iako tamo odlažu najčešće ono što im ne treba. Ili
pre, gledajući stare predmete na kameri slične onima sa dna mora, ne daju da
tako lako iščezne prošlo...
Semezdin Mehmedinović opisuje susret sa komšijom Alibabom, nekada mladim
slikarom. On je slučajno pronašao zelenu fasciklu sa aktovima svoje tadašnje
devojke Zumre, načinjene rukom drugog umetnika. Nosi se sa naletima ljubomore i
teže mu pada što taj čovek crta predmete u sobi. Sofu i ćilim, sto i pepeljaru,
kredenac i kristalnu vazu – predmete koji mu dotle nikada nisu privukli pažnju.
Napokon spoznaje „osobinu predmeta da se sporo mijenjaju“ i time „u sebi
sadržavaju neprestanost sadašnjeg vremena“.
Ratko Božović kaže da mu se ponekad učini da nekadašnje komšije u
odnosu na sveprisutni egoistički individualizam i maligni narcizam deluju kao
arheološke iskopine.
Nezgodno je pisati o zbirkama i zbornicima: pozvonite na dvadeset tri
zvona i pobegnete pre nego autor izađe. Još teže – pričati o komšijama u doba
interneta – gdje svatko sve zna i svatko sve izgovori – po rečima iz eseja
„Arhipelag Jugoslavija“ Draga Jančara.
Događa li se da u doba društvenih mreža, dok korisnik brižljivo
montira post za izlazak pred javnost, njegov sused „bane“ u stan? Umesto
pločica sa prezimenima na ulaznim vratima, otkrivamo promene niknejmova
vlasnika mreža koje vam se pored vaše nude za konekciju. Šta najviše možete da
zatražite od čoveka sa istog sprata? Malo šećera, brašna, zrno soli? Da vam
pusti internet! Kućni savet? Imate vajber-grupu.
No, ukoliko ne podižete slike ili dodajte komentare, može da se desi
da čujete starinsko pitanje: „Jesi živ?“
Čitalac zapitan da li je reč o komšijama – komšijama ili komšijama iz
drugih republika Jugoslavije – brzo će uvideti da su ove teme sasvim isprepletene.
Takođe, da donekle pripadaju neprestanosti sadašnjeg vremena.
Gojko Božović primećuje: „Jugoslavija se raspala pre trideset godina,
a mi se ponašamo kao da se raspada upravo u ovom trenutku... Jugoslavija je
nestala pre trideset godina, a mi se i dalje ponašamo kao da živimo među njenim
ruševinama.“
Rat vođen devedesetih prinudio je ljude da više puta menjaju adresu.
Kroz zbirku se neretko provlače životopisi žena i muškaraca kraj kojih se
živelo u teškim vremenima. Rajko Grlić u igru čak uvodi i suseda zvanog „mali
zeleni“ – onog koga svako od nas ima u glavi.
Nismo zato začuđeni kada Dejan Atanacković u pripoveci „Sandra“, o
ubistvu uličnog imitatora Čarlija Čaplina, pomene „jugoslovenski komšiluk“.
Naterani silom da se razdvoje nakon raspada SFRJ, stanovnici različitih
republika postali su drage komšije u drugim zemljama.
Rade Šerbedžija u svojevrsnoj epistoli „Komšije, ponovo“, obraćajući
se direktno izdavaču: „Ali dragi moj Manjo, Manojlo, da se mi ne igramo ovako
`okolo kere, pa na mala vrata`“, direktno saopštava: „Zanima te, dakako, kako
su se to ti naši narodi, koji su se do jučer grlili i ljubili zaogrnuti u
imaginarni plašt bratstva i jednistva i jugoslavenstva, preko noći pretvorili
jedni drugima u zaklete neprijatelje...“
Dragan Velikić misli da su tanki zidovi krili razlike i da je rat
pomešao ljude kao kockar špil karata. Navodi prezimena sa pulskog interfona:
Boreli, Paskuoli, Altman, Maskareli, Zuliani, Čonkaš, Herak, Papadopulo,
Fekete, Pertan, Jakus, Suton, Milić, Damiani, Petek...
Potvrđujemo: čista poezija! Ovde u zagrljaju dokumenta i istorije.
Tematski šarenolika knjiga Komšije
najbolja je na mestima gde nije moguće odrediti šta je stvarno, šta plod mašte.
Tamo gde detalje iz bizarne svakodnevice, u najlepšem značenju, razdvaja tanak
zid između fikcijskog i nefikcijskog.
Razmatrajući opus Lusije Berlin, američka književnica Patriša Lokvud
kaže da nas ne zanima da li je nešto fakt ili fikcija ako spisateljici –
verujemo.
Lidija Dimkovska tako u prozi „Svaki sused/tka je priča“ opisuje baba
Vioriku, staricu iz Bukurešta: jednom će zaključati ulazna vrata i iz kovčežića
izvaditi dve kutije šibica sa zamecima njenih nesuđenih blizanaca.
Damir Uzunović pripoveda o povratku komšinice Stane, posle rata, same
i dementne žene. U trenucima prisebnosti kupuje konzerve ribe – „Skuša u umaku
od paradajza“. Ne plaši se smrti, nego gladi: „Desi se da pred haustorskim
vratima u torbi traži ključ, da umjesto ključa napipa konzervu jer puna joj je
torba konzervi ribe s povrćem i povuče halkicu kojom se inače otvara poklopac;
tu se pred vratima konzerva otvori i prospe. Ta masna crvena mrlja neodoljivo
podsjeća na krv, ali preko nje se sada prelazi kao da je najobičnija
svakodnevna stvar; samo se prekorači, i to je to.“
Takav zaplet sa gubitkom pamćenja tera nas da se zamislimo i o
„prostoru zajedničkog sećanja“ – pomenutom u Božovićevom eseju.
Tek da se ne bismo umesto u stanove zatvorili u konzerve.
(NIN, 24. avgust 2023)