Nema tog postapokaliptičnog teksta koji je dorastao onome što će nam se dogoditi. Anksioznost lične slobode i usamljenosti, ukrštene s anksioznošću predapokalipse, u ambijentu visokotehnološke povezanosti, daju ljudskoj egzistenciji novi kvalitet apsolutnog užasa – kaže autorka romana koji se našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu

Knjiga Mirjane Drljević Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo, objavljena u izdavačkoj kući Booka, najčešće se opisuje kao krimić o slučaju tri nestale devojčice iz Novog Beograda. Zaista, imamo opasnu inspektorku Lepu i rečenice tipa: „Treba govoriti, pomislila je, kao da se rečima može obrisati krv s klizavih pločica.“ Međutim, kada čitalac proguta ovo delo, ponesen njegovim zapletom, uvideće da od žanra ostaje taman toliko koliko za konac za zube - jedan od važnijih motiva u priči. Najpre zato što književnica, mereći senku novobeogradskih solitera što još iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka opasno pada na našu stvarnost - kroz istragu života više generacija, s naročitim darom za detalj, pruža širu sliku društvene stvarnosti, otvarajući i zatvarajući veći krug pitanja, od roditeljstva do rata i krivice.

Uglavnom se pominju otete devojčice, ali vaš roman govori o nestalim očevima. Nijedna ne živi sa ocem! Pošto se vratio u život ćerke, jedan će upitati da li otmice imaju veze sa njima... „S vašim odsustvom“, ispraviće ga junakinja. Na ćerkinim crtežima, on će videti obris otmičara. Majka se neće složiti: „Mislim da si ovo ti.“ Pišete o različitim aspektima roditeljstva? Čak i inspektorka zaključuje da najpre mora da otkrije - ko su roditelji.

Tema roditeljstva je, između ostalog, i tema nasleđa. Deca moje generacije stasavaju ili su već stasala. Zanima me šta smo ih naučili, šta smo im svojim činjenjem ili nečinjenjem rekli, šta smo im prećutali i kakav svet, a i kakvu sliku sveta im ostavljamo. Pisanje jeste detekcija - pođete za pitanjima koja vam se nameću i završite s nekakvom pričom, doduše bez eksplicitnih odgovora. U romanu ima motiva koji se ponavljaju, umnožavaju poput eha - tako je i sa odsutnim muškarcima. Neki mladići su odsutni tokom devedesetih. Neki očevi su odsutni danas. I to se na kraju poveže, zaista sve ima veze s njihovim odsustvom, ali ne na način na koji bismo to prvo pomislili.

Velika je tema i odrastanje na Novom Beogradu.

Jeste, sam Novi Beograd može biti velika tema. Sećam se puštanja u rad tramvajskih šina i parole „Tramvajem u 21. vek“. Osnovne škole sa bazenom. Stanova koji su svi bili u dlaku istovetni, svetli i prostrani. On je u romanu mesto sa koga se u budućnost gleda sa optimizmom, novi svet koji svojevrsnom prečicom srlja u 21. vek nadajući se najboljem. Između ondašnje nade i današnje realnosti, prostor je za ironijsko, ali i tragično.

Od prvih pasusa postoji tren kada treba preskočiti konopac; preći granicu. „Blok je simetričan, ima desnu i levu polovinu. Priča se, ako se dete izgubi i pređe u drugu polovinu... priča se da kad se dete vrati... da se nikad ne vrati sasvim isto.“ Odakle dolazi ta dupliranost, simetričnost? Do kraja – do ogledala.

Još jedan motiv koji u romanu variram i umnožavam. Desna i leva strana, noć i dan, zvezde na nebu i kosti u zemlji, muškarci i žene, duh i telo, mi i oni. Ništa ne stoji samo, sve ima svoju senku. Devedesetih godina bili smo svedoci tog stravičnog, ekstremnog polarizovanja na nas i njih, koji je duboko izmenio identitet društva i svakog od nas ponaosob, i omogućio krvoproliće. Nestale su sve nijanse između, i ostale samo bela i crna. Tako je i dan-danas. A sve te polarnosti su deo istog kontinuuma i ne mogu jedna bez druge. I to smo, recimo, zaboravili.

Baš tamo gde narator pominje kopiju, indigo, modlu, što sve jeste u vezi s ovim snažnim odlomkom o levoj i desnoj strani bloka - prizor u sećanju deluje „opran od vremena“. Možemo li da se operemo od vremena?

Kad razmišljam o romanu, uvek imam na umu ljudsko biće u vremenu. „Život je ono što se dešava između zemlje i neba“, kaže jedna od junakinja. Radi se o citatu iz dokumentarnog filma Mostovi vremena. Život jeste baš to, a vreme je ono što povezuje zemlju i nebo, treća koordinata. Kad stignemo do kraja svoje priče, tek tada smo van vremena. I tek je tada kraj, tada kada vreme više ništa ne može da nam da, ni da nam oduzme. Dok god dišemo mi smo u vremenu i čeznemo za neprolaznošću. Verujem da na nebu nema satova.

Kako ste pisali? Imali ste plan, ili ste pustili rukopis da vas vodi? Otvarate problem sećanja. „Sećanje poput dobrog pripovedača, sažima i destiliše događaje koji se ponavljaju.“

Imala sam plan za prvih nekoliko poglavlja, nikako za ceo roman. Dogodilo mi se ono o čemu mnogi pisci govore - u jednom trenutku tekst je počeo sam da donosi odluke i da me vodi. Sećanja, sva ta poglavlja koja se događaju u prošlosti kao da su se sama napisala. Kada su počela da se pojavljuju nisam znala šta ću s njima, kako ću ih uklopiti u konstrukciju i značenje romana. A sam tekst mi nije davao odgovore – kada bi se ućutao i mirovao pravila sam velike pauze umesto da sama rešim kuda ću dalje. Činilo mi se da je to nasilje nad tekstom, da treba samo da budem strpljiva dok mi se ne obznani šta treba da radim. Nekad sam gubila strpljenje, nekada ne. Na kraju sam, naravno, donela brojne autorske odluke - i pripovedačke i estetičke i etičke. Pisanje romana je komplikovan proces i uopšte ne znam kako ću ga ponoviti.

Na koji ste način dolazili do detalja? Na primer, do semenki nara čija boja ima veze s Orestijom. Do figurica tamnozelenih plastičnih vojnika.

Nar je Persefonu zauvek vezao za Hada. Uniforme su neke od junaka romana zauvek vezale za prošlost i opet, svojevrsni pakao. Detalji svet romana čine živim. Detalji su i neizbežan deo detektivske priče. Nekad su i simboli, kao u primerima koje navodite. Na kraju, detalj je ono što pisca spasava od užasa opštih mesta. Moja inspektorka ima razmak između gornjih jedinica i nosi sandale na prozirne dokolenice. Ovakvi je detalji prosto guraju u postojanje, čine je stvarnom.

Šerlok Holms – kaže inspektorka – taj ne bi rešio nijedan moj slučaj. Smatra da su pravi zločini aljkavi i banalni. Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo u izvesnoj meri jeste nežna parodija krimića?

Nisam želela da parodiram žanr koji mi je doneo toliko čitalačkog zadovoljstva, dobro ste primetili da prema njemu gajim nežna osećanja. Ipak, žanr mi je bio tesan, pa sam od njega uzela ono što mi treba, a prenebregla ono što nije služilo svrsi. Nisam želela da moja inspektorka bude kognitivni stroj, nisam želela da svet romana postavim na temeljima rigidnog logičkog zaključivanja jer to nije moje osećanje sveta, ni današnjeg trenutka. Naprotiv, ovaj trenutak doživljavam kao potpuno odsustvo logičkog poretka, potpunu kognitivnu, ali i etičku zamućenost, gotovo demenciju.

Na početku ste citirali Ursulu Legvin. „Istina je pitanje mašte.“

Šta bi vam drugo rekao neko ko se bavi pisanjem nego - priča, narativ su najkraći put do istine. Izmišljajući priče, vi interpretirate stvarnost, pretvarate je u format koji je blizak i razumljiv ljudskoj duši. Priča je i provodnik koji nas povezuje sa stvarnošću i filter koji nas od nje štiti. Mašta je otvorenost prema svetu i kapacitet da se prihvati sve što doživljavamo.

Stvarnost danas prevazilazi granice imaginacije? Događaju se sve neverovatnije stvari. U romanu nailazimo na atomsko sklonište. Na ulici, upravo sada, čujemo reči smak sveta. „Anksiozna je. A ko nije?“ - duhovita je i gorka opaska. Naokolo se šuška kako smo se nekako promenili nakon pandemije.

Čini mi se da živimo u predvorju smaka sveta. Čini mi se da nema postapokaliptičnog teksta u širem smislu koji je dorastao onome što će nam se dogoditi. Čini mi se da anksioznost lične slobode, pa samim tim i usamljenosti, ukrštena s anksioznošću predapokalipse, a sve u ambijentu visokotehnološke povezanosti, daje ljudskoj egzistenciji jedan novi kvalitet apsolutnog užasa.

Ne moramo upotrebiti reč angažman, ali posle rečenice: „Žena je o ćelijama govorila kao da su ljudi“, teško je ne pomisliti da se ovde radi o glasnoj pobuni. „To je jedina biološka prednost koju imamo. Taj monopol nad nerođenom decom.“

Možemo da upotrebimo baš tu reč. Svedoci smo ukidanja prava na abortus u Poljskoj i delovima SAD. Razvodnjavanja Me Too pokreta širenjem panike od Cancel kulture. Mi ovde nemamo ni konsenzus o tome da li je ikada, bez obzira na okolnosti, dozvoljeno neprimereno dodirivati ženu na radnom mestu. Koliko je bilo femicida od početka godine? Hoću da kažem – smatram da treba živeti u stanju neprestane pobune i treba govoriti o ženskom životu ne samo u privatnoj već i u javnoj sferi. Žene već dugo ne obitavaju samo kod kuće. Tako treba i pisati. Moj roman se bavi duboko intimnim, ali i ideološkim i javnim, a sve iz ženske vizure, jer je to moja prirodna vizura.

Slažete li se s junakinjom da se bivši i sadašnji svet ne mogu pomešati, već da zauvek ostaju da leže jedan na drugom poput ulja i vode?

Mislim da je to jezik traume, traumatična iskustva otežavaju integrisanje proživljenog, čini nam se da nam je život iscepkan na više delova, da ni mi sami nismo celi. Iz tog mesta su, verovatno, izašla sva poglavlja o prošlosti u mom romanu, iako nisam nameravala da o tome na taj način pišem. Današnji svet je nastavak bivšeg, naš zadatak je da napravimo vezu.

Našu svakodnevicu ispunjava „spasavanje predmeta iz đubreta“, što radi majka vaše junakinje, donoseći zidne satove, lampe, polomljene vaze... Dovoljno je pogledati sve te emisije na televiziji o bačenim stvarima i restauracijama.

Majka moje junakinje to čini jer je prisustvovala otkopavanju masovnih grobnica žrtava ratova devedesetih. Imala sam već taj motiv u romanu kada je izašao Almodovarov film Paralelne majke, koji se bavi i otkopavanjem i identifikovanjem žrtava Frankovog režima. Bavi se i majčinstvom, rađanjem, poreklom. Obeshrabrilo me je to, moj roman još nije bio završen, taj film me je pretekao. Na kraju sam se pomirila sa tim da su takve podudarnosti logične jer nema pogleda u budućnost bez pogleda u prošlost, da nas začetak novog života neminovno upućuje na tajne koje se nalaze ispod zemlje.

Mića Vujičić (NIN, 23. mart 2023)

------------

Biografija

Prva knjiga Mirjane Drljević Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo nagrađena je u rukopisu na konkursu izdavačke kuće Booka i OTP banke za najbolji neobjavljeni roman. Autorka drame San o Svetom Petru Cetinjskom, igrane u Crnogorskom narodnom pozorištu i javno čitane u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao i drame Suncokreti izvođene u Narodnom pozorištu „Sterija“ u Vršcu – dobitnica je prve nagrade za pripovetku na regionalnom konkursu časopisa Ulaznica za 2022. godinu.