Koliko se menja predstava kada izađe iz pozorišta i igra na otvorenom? Ana Tomović i Marko Misirača, reditelji koji su nas pozvali da u Budvi pogledamo probe i pokušamo da zabeležimo kako se komad prilagođava moru, gradu i kamenu, govore za NIN o svojim iskustvima 

Debelo more! Te reči odabrali su i Ivo Tijardović, prevodilac Ribarskih svađa, i Vladeta Popović u svom prevodu Robinsona Krusoa. Ne povezujemo ih slučajno. Dok su prilagođavala postavke za budvansku letnju scenu „Između crkava“, pozorišta su ponekad delovala kao da se u žurbi snalaze „posle strašne bure na debelom moru“ – da upotrebimo Defoove reči.

Recimo, pamtimo Klitemnestru: prebrojava korake zabrinuta da neće imati dovoljno mesta da ubije muža. Ili Odiseja u kupaćim gaćicama, s najlonskom kesom u ruci, koga prolaznici, uz izvinjenje, pitaju gde je najbliža prodavnica. Ništa čudno, viđate takve turiste: na brzaka razgaćeni utrče u supermarket. Zatim Romea i Juliju, guraju jugo 45...

I ovog leta, jedne noći, na 37. festivalu „Grad teatar Budva“, stvorila se slična gužva. Beogradsko Narodno pozorište probalo je Ribarske svađe Karla Goldonija iz 18. veka, u režiji Ane Tomović. Čekajući da pristanu brodovi, svađale su se dve siromašne ribarske porodice s ćerkama za udaju. Premda se te večeri igralo bez kostima i rekvizite, na početku su se, iz gledališta, s leve strane, na pučini videla svetla pravih barki što dolaze iz ribolova, kao da su deo scenografije.

Kako se menja predstava pošto iz sale izađe na otvoreno – pitali smo rediteljku Anu Tomović u trenucima kada nije pričala s glumcima, proveravala kvaku na vratima koja se negde zaglavila pa junakinja ne može da istrči dovoljno brzo, hvatajući na našem snimku zvuk bušilice; popravljane su dve kućice sasvim uklopljene u prirodno okruženje.

„Najveći je izazov opravdati ambijent u kome se dešava predstava“, odgovorila je Ana Tomović za NIN. „Arhitektura otvorene scene u velikoj meri utiče na ukupan doživljaj i na mizanscen glumaca. Ukoliko se adaptira za prostor, ona može da dobije potpuno drugi rukopis zahvaljujući novom okruženju. Ipak, treba imati opravdanje, jer je otvorena scena sama po sebi jako znakovita i teško se može apstrahovati. Ribarske svađe su idealne za ovakvo igranje, jer se čitava radnja dešava na trgu.“

No, dodaje da su znali da će gostovati na festivalu i da su se zato trudili da scenografiju odmah prilagode obema scenama. „Pre svega mislim na prirodne materijale drveta korišćenog za scenografiju, na izbegavanje veštačkih materijala i imitacije kamena koji se ne bi uklopio u ambijent Budve. Na izbegavanje kulisa...“

Slaže se sa nama da je efekat bio fantastičan. „Zvuk talasa i mora koje kao fon koristimo u zatvorenom, ovde smo imali prirodno. Vetar, proizveden ventilatorima, duvao je kao naručen obe večeri. Slika ribarskog gradića zaživela je zahvaljujući crkvama u pozadini.“

Jan Kot piše da je čudesno koliko se u igru pod vedrim nebom umeša i sama priroda. Gledao je grčki teatar iz Pireja u Peskari, kraj mora sa koga je duvao hladan vetar, a od planina dopirala toplina. Sasvim nisko sjao je mesec, presečen tačno na polovini. „Zaklonili su ga oblaci u drugoj polovini predstave, trenutak posle Medejine izjave da će ubiti decu i svoju suparnicu. Priroda scenarija daje ponekad te neočekivane efekte. Odjednom zaigra nebo ili ptice.“ Kot napominje da u zatvorenom teatru nema mesta za hor. „Ulazak hora je veštački, ali još više je veštačko njegovo prisustvo na sceni.“

Ribarske svađe u Starom gradu napola je podelila – mačka. Ušla, izašla. Zaplet, rasplet. Negde je zapisano da je u pozorištu jedino stvarno – upaljena cigareta. Te reči citira Jovan Hristić u Pozorišnim referatima.

„Na otvorenim scenama prepušteni smo prirodi za razliku od izuzetno kontrolisane scene u sali“, objašnjava Ana Tomović. „Za tren oka može da dune jak vetar i sve zagluši. Da padne kiša. Prošeta mačka. Taj element nepredvidivosti jeste jako uzbudljiv, i za glumce, i za publiku. Igra otkriva i zvezde na nebu. Podseća nas koliko smo mali.“

Zaista, s jedne strane – beskraj mora, s druge – pritisak grada.

Zidine su naročita priča. Umetnica Jagoda Buić rekla je 1981. reditelju Bori Draškoviću na Televiziji Beograd da je teatar na otvorenom kontinuirani izazov, „jer je glumčevo telo u neposrednoj konkurenciji sa pravom, monumentalnom arhitekturom, sa nametljivošću i snagom kamena“. Uz prisutnost neba, mora i zvezda. Razmišljala je kako čoveku vratiti ravnopravnost; rešiti zagonetku kamena.

„U takvom teatru najčešće se postavlja pitanje na koji način povećati glumca, i neretko se ide pogrešnim putem, na povećavanje volumena tela. Ma koliko zidine bile velike“, zaključuje Jagoda Buić, „one nikada ne deluju teško, ne pritiskaju vas. Kamen je mali. Struktura zidina je sitna.“ Otuda upućuje na obrnuto rešenje. Na kostimu ostvaruje krupnu strukturu i čovek postaje monumentalan.

Reditelj Marko Misirača, čija je Jugoslavija, moja dežela izvedena na festivalu, kaže nam da svaki izlazak predstave iz njenog matičnog prostora, onog u kojem je stvarana, predstavlja mali stres. I za glumce i za reditelja.

„Naše predstave često gostuju u manje uslovnim prostorima od onih gde su stvarane, na primer, u domovima kulture, ali čini mi se da je važno da učesnici svaki taj ’izlet’ shvate kao izazov. Da vide njegove prednosti, jer se promenom nešto gubi, a nešto dobija. Trudio sam se da uvek, koliko mi je vreme dozvoljavalo, prerežiram na licu mesta, da sve prilagodim. Autori i učesnici treba da budu otvoreni prema novim ambijentima kada dolaze u njih.”

Pamti da su prve godine u Teatrijumu, pre dva leta, u dvorištu Rektorata, u Kapetan-Mišinom zdanju – doživeli blagi šok kada su izašli napolje. Za otvaranje sezone, režirao je Don Žuana sa Tihomirom Stanićem: „Odjednom se nekako sve ono što ste radili za stolom, u zatvorenom, ovde gubi; na prvi pogled deluje da ničega nema... Naravno da nije baš tako, ali je jednako važno ‘pobediti’ ambijentalni prostor, prilagoditi mu se, pretvoriti sve mane u prednosti – koliko je moguće. Publika mora da doživi da ste baš to sve tako hteli, ne primećujući nedostatke.“

Misiračine režije Sinovi umiru prvi Mate Matišića, pozorišta iz Banjaluke, ili Jugoslavija, moja dežela Gorana Vojnovića, pozorišta iz Kopra i Prijedora, imaju dug i uspešan život. On misli prvenstveno zbog gostovanja, neretko upravo – ambijentalnih.

„Tu sam bio svedok ovoga o čemu govori Jan Kot. Priroda je doprinela atmosferi. Galebovi koji su graktali iznad scene nakon ispaljenih hitaca, zvuk mora u sceni koja se zaista dešava na doku, lišće koje krene da pada baš u nekom snažnom emotivnom momentu...“

Gotovo na svim probama uz obalu, uočili smo brigu umetnika da li se čuju; govore li tiho, preglasno. Strah da ne promuknu.

Marko Misirača ističe da čim predstava izađe u drugi prostor – podsvesno ili svesno, glumci upale dodatne motore. „Igra se osveži, pošto su izbačeni iz ‘komfor zone’, odande gde inače igraju, pa svi često ulože dodatni napor da sve bude onako kako treba da izgleda. Time donose veći kvalitet ambijentalnoj izvedbi. Pozorište kao medij uvek je ovde i sada, i zato treba uvažiti sve okolnosti, osvestiti ih.“

Pre tačno tri decenije, u Pozorištarijama, Jovan Ćirilov piše da se, kad dođe evropsko leto, histrioni sveta razmile po trgovima i tvrđavama. Nabraja: Elsinor, papsko dvorište u Avinjonu, Pjaca dei Skjavoni, Lovrijenac, Citadela. „Pitaju se kako glumiti pod vedrim nebom.“ Odgovor je – smatra – varijacija otrcanog saveta koji je dao Stanislavski na temu kako glumiti za decu. „Dakle, pod vedrim nebom treba glumiti kao u dvorani, samo – bolje.“

Naposletku, sećamo se i čuvenog glumca. Tražio je drugo mesto za komad: „More glumcu odnese glas!“ Tada je otvorena nova pozornica sa imenom „Vještice“ i tu smo docnije gledali Bergmana. Iako daleko od pučine, vetar je pomerao crne zavese, stvarajući utisak talasa.

Ko se barem jednom u životu upetljao u pozorišnu zavesu, zna šta znači preživeti buru na debelom moru.

(NIN, 17. avgust 2023)