Nin
70 godina NIN-ove nagrade - Razgovori sa žirijem (2): Žarka Svirčev

Polemiše se o „avangardnosti“ a vlada konzervativnost

Fascinirala me je lucidnost i dalekovidost Dubravke Ugrešić da te 1988. predvidi pokleknuća književnosti pod pritiskom logike kapitalističkog tržišta. Njeno Zabranjeno čitanje možemo da napipamo već u Forsiranju romana-reke

Žarka Svirčev, viša naučna saradnica u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, osnovne i master studije završila je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Akademska sfera interesovanja su joj feminističke studije periodike, avangarda i tradicije romana u srpskoj književnosti. Objavila je četiri knjige.

Vaša prva knjiga Ah, taj identitet! za temu ima stvaralaštvo Dubravke Ugrešić. Zašto ste odabrali njen prozni opus?

Jednostavno je – volim da čitam Dubravku Ugrešić i pisati o njenoj prozi, i posebno esejistici naročito je zadovoljstvo. Te knjige me intrigiraju, uzbuđuju, provociraju svim svojim aspektima, i načinom na koji piše, a majstorski pripoveda i esejizira, i temama koje otvara i obrađuje, i imaginacijom, naročito političkom, i doslednom kulturom otpora, i erudicijom i drskošću i humorom i blagošću.

Kako danas čitate Forsiranje romana-reke?

Čitala sam ga ove godine nakon dugog vremenskog perioda nanovo, kao intimni komemorativni gest. Fascinirala me je autorkina lucidnost i dalekovidost te 1988. u predviđanju pokleknuća književnosti pod pritiskom logike kapitalističkog tržišta. Njeno Zabranjeno čitanje možemo napipati već u Forsiranju romana-reke.

Dubravka Ugrešić je prva dobitnica priznanja koje se dodeljuje od 1954. Govorimo o 1988! Šta nije štimalo?

Odgovor na ovo pitanje dala je i sama Dubravka Ugrešić upravo u Forsiranju romana-reke, u karnevalskoj epizodi zlostavljanja književnog kritičara Ivana Ljuštine od strane tri spisateljice. Motivacija za nasilni obračun sa kritičarem leži u njegovim stavovima o ženskom autorstvu, a u tim stavovima možemo da prepoznamo tekst Ženska imaginacija Igora Mandića. Inače, redakcija NIN-a, gde je tekst objavljen 1983, promenila je autorov prvobitni naslov Kuhinjska književnost. Ti stavovi su išli ili u pravcu banalizacije ili demonizacije ženskog stvaralaštva. U oba slučaja, oduziman mu je legitimitet. Reč je svakako o preovlađujućim predstavama o ženskom stvaralaštvu. I to je još jedna od relativno aktuelnih dimenzija ovog romana.

Sedam zima kasnije, laureatkinja je bila Svetlana Velmar Janković za Bezdno, pa Grozdana Olujić 2009. za Glasove u vetru...

Ne iznenađuje toliko činjenica što je Dubravka Ugrešić dobila tek tada nagradu, koliko me je zapanjila reakcija Grozdane Olujić kada je dobila nagradu. Naime, kada su je novinari pitali kako se oseća kao žena, tek treća laureatkinja, odgovorila je da se ne oseća kao žena, već kao pisac. I, tom prilikom, našla je za shodno da informiše javnost da i žene dobro pišu. No, podjednako su mi poražavajuće i ovakve automistifikacije i koketiranje sa patrijarhatom u cilju afirmacije i pozicioniranja, kao i komercijalizacija takozvanog ženskog iskustva, odnosno njegova trivijalizacija u komercijalne i populističke svrhe.

Koje su književnice sa važnim opusom prećutane u 20. veku?

Volela bih da se Biljana Jovanović čita. Nagrada koja nosi njeno ime svakako doprinosi njenom prisustvu u javnoj sferi, nadam se ne samo na nominalnom nivou. Iznenadilo bi me prijatno da je savremena čitalačka publika upoznata sa stvaralaštvom, recimo, Fride Filipović, Julije Najman ili Bobe Blagojević, odličnih pripovedačica i romansijerki. U našoj kulturi se, međutim, suočavamo sa fenomenom krivotvorenja, što se desilo sa stvaralaštvom Isidore Sekulić i Desanke Maksimović. Obe autorke su upodobljene poželjnoj slici autorke u patrijarhalnom kanonu, dok je subverzivni aspekt njihovog opusa potisnut iz oficijelne predstave koju o njima imamo.

Pošto je nagrađena, Dubravka Ugrešić je rekla da je svoj unutrašnji glas, ukoliko govorimo o tadašnjem najužem izboru, dala Pekićevoj Atlantidi. Kome ide vaš – „unutrašnji glas“? Ne zaboravimo svetsku književnost.

Uhvati me panika kod ovakvih pitanja. Doživljavam to kao svojevrsno svođenje i književnosti i same sebe. Ovo zvuči odveć pretenciozno, no tako je. Ali, evo, jedan prigodan odgovor, neka posluži kao čitalačka preporuka. Reč je o autorkama koje već godinama čitam, stalno im se vraćam, saplićem se ovih dana po kući o njihove knjige jer pišem o njima. Dakle, Judita Šalgo i Daša Drndić. A i tražili ste nešto iz korpusa svetske književnosti.

Ostale svoje knjige posvetili ste feminizmu i avangardi. Redovno imamo polemike: da li žiri nagrađuje dela koja nisu „klasični romani“. Pominju se upravo „eksperiment“, „avangarda“, „neoavangarda“.

Odrednicama avangarda i neoavangarda pristupam kao književna istoričarka, kao precizno opojmljenim i istorizovanim konceptima. Moja književnoistoriografska okupacija jeste avangardno i neoavangardno stvaralaštvo žena i činjenica da smo kao kultura uspeli da sakrijemo od sebe taj izuzetni segment književnosti i umetnosti 20. veka.

A upotreba tih reči?

Drugačije stvari stoje kada je u pitanju kolokvijalna upotreba ovih reči. Nisam sigurna da bih umela da kažem u kontekstu srpske književnosti šta bi to danas bilo avangardno, a naročito bih bila oprezna sa upotrebom reči eksperiment. Roman u stihu, primera radi, niti je avangardna niti eksperimentalna forma. Sklonija sam atipičnosti, kao pravoj meri odstupanja u savremenom srpskom romanu. Ako pod klasičnim podrazumevamo način pripovedanja, onda bih uvek pozdravila odstupanje od tih konvencija jer je, po svemu sudeći, to još uvek polje iskoraka, u smislu inovativnosti, za koji se autori najčešće odlučuju. Avangardnost bih najpre volela da vidim na sadržinskom planu, čini mi se da tu preteže jedna konzervativnost – čak i kad sebe pozicionira u nekakav progresivni politički spektar, sa stanovišta književnosti, to je i dalje u okvirima opšteprihvaćenog diskursa vremena.

Čudno je da članice i članovi uđu u žiri kao kritičari i kritičarke, a onda prestanu da pišu kritiku dok im traje mandat.

Objavljujem u Poljima i Beogradskom književnom časopisu. Apropo ovoga što ste konstatovali, verujem da je u pitanju svojevrsno zasićenje. Nakon što se isprati obimna produkcija uz intenzivne diskusije, sigurno da je ponekad potreban i otklon. Moguće je da ću ga i sama napraviti. Za sada, kritika mi je važna i zbog formatiranja ličnog čitalačkog iskustva i rezimiranja produkcije u koju smo imali uvid. Da ne kažem i zbog mentalne higijene. Ako i budem pravila pauzu, povod tome sigurno neće biti što sam članica žirija, drugim rečima, radi održavanja privida objektivnosti, a, u stvari, negovanja kulture nezameranja.

Štaviše, kritika je u nazivu nagrade...

Svi mi ulazimo u žiri kao formirani književni kritičari. U kritici nema nepristrasnosti jer je njen cilj vrednovanje. Rad u žiriju, bar kada je reč o najširem izboru, pa i užem, podrazumeva pravljenje reprezentativnog izbora i nisu sve knjige koje su se našle u tim izborima stvar mog ličnog kritičarskog izbora. Izbor te vrste se pravi u književnoj kritici. Moja afirmativna kritika, recimo, romana Klara, Klarisa Marijane Čanak ili negativna kritika Papira i Ikonostasa Gorana Petrovića proishode iz mog odnosa sa i prema književnosti i mog doživljaja sveta, mojih formiranih književnokritičkih stavova i deo su mog kritičkog kontinuiteta. Uostalom, ne bi mi smetalo da se vrati nekadašnja praksa da članovi žirija objavljuju kritiku knjiga objavljenih iste godine kada su u konkurenciji, kao ni da u svakom broju NIN-a čitam književnu kritiku o tekućoj književnosti. Treba nam malo više poverenja u integritet i autonomiju kritičara, ali i u kompetencije kritičara kad postane deo žirija.

Planirate li da napišete roman?

Književna istoriografija i kritika su moji žanrovi. Na svoju radost, a i radost čitalaca romana, na vreme sam to uvidela.

(NIN, 2. novembar 2023)

четвртак, 18. јануар 2024.

Koliko ste puta u izlogu knjižare uočili koricu na kojoj stoji rečenica: „Najuži izbor za NIN-ovu
четвртак, 21. децембар 2023.

Postoji u romanu Definicija sreće Katrin Kise sažeti životopis sporedne junakinje koja je kao beba
четвртак, 14. децембар 2023.

Prošlogodišnji dobitnik najprestižnijeg italijanskog priznanja „Strega“ govori za NIN o svom nagra
четвртак, 14. децембар 2023.

Volim pisce iz književnog predgrađa Festival PostNINovske čarolije u Domu kulture Studentski gr