Nin
70 GODINA NIN-OVE NAGRADE - RAZGOVORI SA ŽIRIJEM (4): VIOLETA STOJMENOVIĆ

Rasprave do usijanja 

Pisci i nagrade postoje van Beograda i Novog Sada. Ipak, u većem delu Srbije nema „infrastrukture“ koja bi podržala i izdržala postojanje nekakvog književnog života a da se u krajnjoj liniji o njemu ne odlučuje u glavnom gradu

Violeta Stojmenović, koja je diplomirala na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti, i doktorirala na Katedri za anglistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, uređuje u Narodnoj biblioteci Bor – Beležnicu, časopis za bibliotekarstvo, književnost i kulturu. Za jedno od izdanja prevela je priču Lidije Dejvis Kuvaričina lekcija, nastalu dok je američka književnica radila na novom prevodu Madam Bovari, našavši među Floberovim pismima i „svojih“ deset storija: „Danas sam naučio važnu lekciju; naša kuvarica bila mi je učiteljica. Ona ima dvadeset pet godina i Francuskinja je. Otkrio sam da ona zapravo ne zna da Luj-Filip više nije kralj Francuske i da sada imamo republiku. A već je pet godina prošlo od kad je napustio presto. Rekla je da nju jednostavno nimalo ne interesuje činjenica da on više nije kralj – tim rečima. A ja sebe smatram inteligentnim čovekom! U poređenju sa njom, ja sam imbecil.“

Kako iz perspektive urednice najkraće definišete pomenuti časopis?

U Beležnici se objavljuju tekstovi u vezi sa aktuelnim dešavanjima u borskoj biblioteci i profesionalnim interesovanjima ljudi koji rade u njoj ili s nama sarađuju. U ovom slučaju je reč o dvestogodišnjici Floberovog rođenja. Zbirku Ne mogu i neću Lidije Dejvis prevela je već Ivana Đurić Paunović, ali je mene interesovala prvobitna, časopisna verzija „Deset priča iz/od Flobera“.

Čime vas je privukla?

Taj tekst, neki bi rekli redimejd Lidije Dejvis jeste, kao i svi ostali u tom ciklusu, s jedne strane uzorna kratka priča, a s druge „čist“ plagijat, i iz oba razloga potencijalno idealna „lekcija“. Ne o Floberovoj imbecilnosti – za to se već pobrinuo Sartr – već o istoriji književnosti, gde je, krajnje uprošćeno rečeno, ključno pitanje ko koga i za koga predstavlja, odnosno ko čiji glas / gnev prisvaja. Takve stvari, pripadajući praksi, mogu da ostanu nevidljive, kao Lidija Dejvis iza Flobera, ukoliko znate da je tekst zapravo deo Floberovog pisma, i obrnuto, ako to ne znate. U tom (ne)znanju možda je, ipak, najbitnija – kuvarica, njene „književne“ funkcije, njena navodna „apolitičnost“ i ko u datom trenutku igra njenu ulogu.

Na koje načine „stvarnost“ i „istorija“ ulaze u domaće romane i priče?

Najkraći mogući odgovor bio bi: selektivno kao i uvek. Ili, opet kao i uvek, u vidu nužno ograničenog skupa mogućnosti da se nečija stvar(nost) (pri)kaže kao značajna. Ako bismo reči stvarnost i istorija uzeli u njihovom kolokvijalnom značenju, onda nije teško primetiti da, kvantitativno gledano, značajan deo aktuelne književnosti, ne samo narativne – i ne gledajući samo iz perspektive produkcije tekstova nego i najširih čitalačkih interesovanja – teži onom realističko-naturalističko-verističkom polu predstavljanja i autobiografsko-ispovednim modelima, ali s naglaskom na „ogoljenom“ ličnom iskustvu i emotivnom preživljavanju, ili na poziciji „autentičnih“ svedoka iskustava koja su u istoriji ili savremenosti ostala „bez glasa“ ili potčinjena, konstruisana tuđim glasom.

Junaci su žrtve?

Moglo bi se reći da su „junaci“ uglavnom žrtve, ne samo doslovno, i ne samo ljudske, nego i žrtve raznih konvencija reprezentativnosti, odnosno pamćenja. Pritom se jednako često pribegava i sentimentalno-patetičnom i ironično-sarkastično-ciničnom tonu. Međutim, to su samo neke istaknute tendencije. U „stvarnosti“ je situacija ipak raznolikija i kompetitivnija.

U esejima i studijama bavili ste se opusom Dona DeLila. On je jedan od vaših omiljenih pisaca?

Uz ogradu da mi sama kategorija „omiljeno“ baš i nije omiljena, DeLilo svakako jeste jedan od savremenih pisaca koji, između ostalog, očigledno čita, i to veoma pažljivo, moje druge „omiljene“ pisce i spisateljice, a rekla bih i da nam je muzički ukus sličan. Mislim da ne postoji bitniji kulturni i socijalno-psihološki fenomen potencijalno globalnog značaja i uticaja koga se on u nekom od svojih romana nije dotakao s lica i naličja. I to dok je taj fenomen još u jedva uočljivom začetku, naizgled bez značaja i značenja, ili idiosinkratičan. Ta perspektiva, sa svime onim što je uslovljava, ili uprkos tome, jeste jedan od razloga zbog kojih mi je DeLilo zanimljiv.

Kojim se domaćim klasicima rado vraćate?

Mnogima, zapravo, češće više željom nego delom, tako da pre „čitam“ svoja sećanja nego ono što oni i one jesu napisali. Naravno, u našem kontekstu već atribut „domaći“ može da bude sporan, čak i više nego pojam klasika, koji je inače čest predmet preispitivanja i osporavanja. Za mene su podjednako „domaći“, na primer, Man, Beket i Nabokov, da se držimo „pouzdanih“ imena. Samim tim što su njihova dela prevedena, ispada da su domaći klasici kojima se najradije vraćam bili zapravo naši prevodioci i prevoditeljice.

Goran Korunović, kolega iz žirija, naveo je da bi danas, da je u prilici, dodelio NIN-ovu nagradu i romanu Dan šesti. Slažete se?

Načelno, da. Kao i delu Proljeća Ivana Galeba ili knjizi Pada Avala, na primer.

Pisali smo o čuvenoj odluci NIN-a iz 1972 o „uključivanju u žiri aktivnih kritičara iz vanbeogradskih literarnih krugova“ čime bi se „mogao, kao prvo, steći bolji uvid u samu romansijersku produkciju, i drugo, da bi se na taj način sistem estetičkog vrednovanja mogao učiniti slojevitijim“. Nekada je književni život bio prilično centralizovan. Smatrate da je sa tim završeno?

Nije završeno. Iako, naravno, mogu da se navode i ljudi koji stvaraju, i događaji koji se odvijaju, i nagrade koje se dodeljuju van Beograda i Novog Sada, u većem delu Srbije ne postoji „infrastruktura“ koja bi podržala i izdržala postojanje nekakvog književnog života o kojem se, u krajnjoj liniji i ne nužno direktno i direktivno, ne odlučuje negde u Beogradu. Sporadični izuzeci daju nadu, ali su, za sada, izuzeci.

Govorimo li „delilovski“ o fenomenima naše stvarnosti, šta obeležava razgovor o knjigama u virtuelnom društvu, na internetu...

Sve ono što obeležava komunikaciju na internetu uopšte, ma o čemu da je reč, pre svega dinamika mešanja i (samo)isključivanja raznih grupa i grupica na osnovu sopstvenih, najčešće emotivno obojenih parametara relevantnosti i ocenjivanja, koje je istovremeno uvek i uzajamno ocenjivanje. Knjige su samo primer ili povod za sve fenomene, kako god da ih vrednujete i kontekstualizujete, koje su društvene mreže omogućile i dovele „do usijanja“.

Svako kaže šta mu je na umu?

Neko će u tome prvo videti mogućnost da svako, bez vidljive institucionalne podrške i verifikovanih kompetencija, kaže šta o nečemu misli na osnovu vlastitih utisaka i u kontekstu vlastitog života, stoga i mogućnost da se istakne ravnopravnost i osoba koje čitaju i raznih načina i predmeta koji se čitaju. Drugi će pak videti materijal za razvoj recepcionistički i postkritički orijentisanih istraživanja i teorije. Treći će videti neplaćeni rad ogromnog broja ljudi koji možda doprinosi opstanku književnosti uopšte, knjiga, čitanja i sličnih ideja i praksi. Pritom, nezavisno od volje i želje vidljivih aktera, ne možete da se isključite iz tih širih odnosa u kojima zapravo učestvuje i mnogo nepozvanih. Naravno da mene profesionalno mora da interesuje svaki mehanizam koji utiče na čitanost ili poželjnost jednih i zanemarivanje, odbacivanje drugih knjiga. Pokazuje šta je za određenu čitalačku publiku vrednost i kojim se sredstvima „bori“ da tu vrednost afirmiše.

(NIN, 30. novembar 2023)

четвртак, 18. јануар 2024.

Koliko ste puta u izlogu knjižare uočili koricu na kojoj stoji rečenica: „Najuži izbor za NIN-ovu
четвртак, 21. децембар 2023.

Postoji u romanu Definicija sreće Katrin Kise sažeti životopis sporedne junakinje koja je kao beba
четвртак, 14. децембар 2023.

Prošlogodišnji dobitnik najprestižnijeg italijanskog priznanja „Strega“ govori za NIN o svom nagra
четвртак, 14. децембар 2023.

Volim pisce iz književnog predgrađa Festival PostNINovske čarolije u Domu kulture Studentski gr