Kako u teatru dobro igrati „lošu glumicu“? – upitali smo Tamaru Aleksić pošto je u pozorištu Madlenijanum odigrala Nanu, glavnu junakinju isotimenog romana Emila Zole. Pripovedač je u osmom tomu ciklusa Rugon – Makar opisuje na sceni kao „nagu, mudru, drsku, svesnu svemoći svog tela“, ali njegovi opaki likovi dodaju i da ima glas „kao testera“; da u glumačkom izrazu „ne zna šta će ni s rukama ni s nogama“. 

„Mi smo promenili tu okolnost da je bila loša glumica, jer je podjednako realno i tragično ako nečije kvalitete biraju da ne vide, ne cene, jer nisu bitni“, kaže Tamara Aleksić u razgovoru za NIN. „Bitna je samo senzacija, skandal i objektivizacija osobe, posebno žene. Nažalost, dešava se... I rediteljka, Ivana Vujić, smatrala je da će to biti još jedan sloj tragedije Naninog života.“

Interesovali smo se koliko je inspirativno bilo što Zolin klasik, objavljen 1880. (posle Trovačnice iz 1877) počinje upravo u pozorištu, u sali koja „zbog oskudne dekoracije iz doba carstva podseća na galeriju kakvog hrama od kartona, uz drečeću svetlost plina“. Tu se prvi put otvaraju i zatvaraju vrata teatra što će Nanin život neprekidno povezivati sa celim društvom spolja: „Kroz troja otvorena vrata videlo se kako huči život na bulevarima..."

Trbuh Pariza – Jovan Hristić je voleo reči iz tog Zolinog naslova...

Tamara Aleksić dodaje da se radi o likovno izuzetno atraktivnoj predstavi: „Poigravamo se svim sredstvima koju jedna dobra pozorišna scena, poput Madlenijanumove, može da pruži. Od rotacija, do igre sa cugovima, svetlima i zavesama. Sama priča je konkretna, koncizna, duhovita, vrcava, jeziva; natera te na razmišljanje. Kako je jedna žena, tretirana kao objekat, odlučila da ne bude žrtva i kako se lavovski borila. Nana je bila ogledalo društva u kome je živela.“

Ogledalo se vidi i na slici Eduara Manea, naslikanoj tri leta pre izlaska Zolinog dela: stoji pred njim, i dve ugašene sveće sa strane, ali ne posmatra svoj odraz. Gleda pravo u nas.