Hičkok i gmizavci (sredstva!)

Vislava Šimborska: NEOBAVEZNA LEKTIRA, izbor i prevod sa poljskog: Biserka Rajčić, Prosveta

„Sa druge strane“, rekao je jednom prilikom Pol Valeri, „ja sam čitao knjige koje niko ne čita. Knjige iz oblasti tehnologije. To je ono što mene zanima. Ja ne čitam da bih upoznao osećnja sa kojima druga gospoda pišu knjige. Baš me briga za osećanja mojih bližnjih, ja imam svoja! Ono što ja tražim od njih to su sredstva!“
Dragi foliranti, vi koji ćete se na konto ove kolumne sutra hvaliti kako ste čitali „Neobaveznu lektiru“ – setio sam se ovih Valerijevih reči dok sam čitao feljtone Vislave Šimborske. Poljska Nobelovka ne samo da je čitala knjige iz tehnologije, nego je sa pažnjom čitala dela o svakodnevnom životu u Japanu u epohi Samura ili svakodnevnom životu u Pompeji. Plus: knjige o glasovima životinja, kineskom pismu, staroj Gruziji, leptirovima, zamkovima, seobama kontinenata, sobnim pticama; studije o džinovima i patuljcima, ružama, papiru, kao i o nezaobilaznim delfinima. Zapravo, velika pesnikinja, koja je šezdesetih godina prošlog veka radila kao sekretarica krakovskog „Književnog života“, počela je da piše o knjigama o kojima kolege iz redakcije nisu želeli da pišu. U rubrici koja se zvala „Neobavezna lektira“, pisala je prikaze knjiga kije su govorile o staroj jermenskoj poeziji, Akiru Kurosavi, gmizavcima ili Alfredu Hičkoku. I ti su tekstovi, naravno, postali pravi hit. Tiraži tomova u kojima su sabrani, premašili su čak i njene pesničke knjige koje su joj donele Nobelovu nagradu.
Pišući prikaze, Vislava Šimborska je zapravo pisala eseje. Njeno polazište bile su knjige sa uvrnutom temom, ali svaki njen tekst brzo je napušto granice književnog prikaza i postajao esej. Tačnije, feljton, jer spisateljica napomnije kako njeni tekstovi nisu recenzije. Sažetost, duhovitost, paradoks – najmanje su tri stvari koje će čitaoci poezije Vislave Šimborske prepoznati u ovoj feljtonistici. Na primer! Dok piše o knjizi koja za temu ima kinesko pismo, Šimborska se pita koliko se dugo uči čitanje i pisanje u kineskim školama, kao i sa kojom lakoćom se mogu praviti beleške. „I na kraju, kako izgleda kineska pisaća mašina? Trenutno je zamišljam kao predment veličine lokomotive koju s mesta na mesto prenosi 80 žustrih kancelarijskih službenica. U tom slučaju znak za kancelarijsku službenicu bio bi kombinacija žene i zmaja.“ (No, da spomenemo bar još jednom Valerija. „Oh, Valeri“, uzdahnuće Šimborska na 129. strani.)

Mića Vujičić (24 .oktobar 2010.)