Pisac Nenad Jovanović govori za Novosti o svojoj novoj knjizi poezije "Delfini"
Više od jednog koraka
Narodna biblioteka "Stefan Prvovenčani" Kraljevo objavila je u svojoj ediciji "Povelja" novu knjigu pesama Nenada Jovanovića pod naslovom "Delfini". Jovanović (Beograd, 1973) autor je zbrike priča "Plombe", romana "Insistiranje", knjige drama "Ogled o zidu", kao i knjiga pesama "Frezno", "Welt-", "XIX", "Ignjat", "Bela imena", "Bolest vožnje", "Živeti na moderan i umreti na starinski način", "Lice mesta". Diplomirao je filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Na Univerzitetu u Torontu doktorirao je teatrologiju. Živi u Kanadi.
Novosti: Na početku vaše najnovije knjige poezije nalazimo četiri imena. Šta se krije iza njih?
Nenad Jovanović: Selija Kruz, Merseditas Valdes, Seleste Mendoza i La Lupe su pevačice koje povezuje rumba, jedan od meni najomiljenijih kubanskih muzičkih žanrova.
I "Delfini" su podeljeni na četiri celine?
Radi se o koincidenciji. Inače, Delfini su prva moja pesnička zbirka čiji je materijal podeljen u cikluse. U prošlosti sam izbegavao tu strategiju, između ostalog da u prikazu svoje knjige ne bih mogao da pročitam varijantu sledećeg pseudouvida popularnog među našim kritičarima: „Najnovija zbirka tog i tog pesnika sastoji se od toliko i toliko pesama u toliko i toliko skladnih ciklusa“.
Napisao sam na parčetu papira sve gradove i zemlje koje pominjete. Njujork, Egipat, Liban, Baltimor, Havana, Kanada, Kenija, Kolumbija... Koliko su „atlasi“ i „mape“ važni za knjigu?
Ja lično bih bio izgubljen bez mapa, jer se moje mentalne slike prostora znatno razlikuju od geografskih. Ali, objektivnost jamči čak i najnetačnija mapa... Teren poezije, u svakom slučaju, ostaje nesiguran ukoliko nije potpomognut institucijama kakve su – u današnjoj Srbiji – političke partije i crkva. A sigurnost koje one donose se obavezno plaća umetničkom beznačajnošću.
Evo s druge strane hartije i imena pesnika koje pronalazimo u Delfinima. Eliot, Šalamun... „Kad umrem, uključite televizor,/ otvorite prozor u svet:/ biće emitovana emisija o Lorki.“ Kakva je njihova uloga?
Bolja kad ih čitam nego kada o njima pišem.
Kada smo razgovarali o vašoj knjizi "Lice mesta", saglasili smo se da novinu predstavlja nekoliko pesama inspirisanih marksističkom mišlju. Kakav novi korak pravite u "Delfinima"?
"Delfine" sam pisao duže nego ijednu pređašnju pesničku knjigu. Između ostalog se i zato nadam da ona predstavlja više nego jedan korak na mom putu. Ali, nemojte tražiti od mene da navedem o kojim se koracima radi, kako ne bih podsetio na svinju s reklame za kasapnicu, koja uz osmeh, na poslužavniku, nudi prerađevine od sopstvenog mesa.
U pesmi „Basna“ opisujete kako jedan nezaposleni šmrče i ima viziju tokom koje pita Hrista kada će uništiti kapitalizam. U stihovima pod naslovom „Novac“ vašoj „junakinji“ poslednji luksuz tog leta biće namerni gubitak vremena. Da li je to još glasnija kritika kapitalizma?
To što nećemo dočekati kraj kapitalizma ne znači da je uzaludno kritikovati ga na sav glas.
Vašu generaciju pisaca, pored ostalog, najavio je 2000. godine zbornik pod naslovom Pseći vek. Pripovetka Uglješe Šajtinca o psu koji je čekao Odiseja ceo jedan pseći vek kao da je najavila lutanja koja vas čekaju. U „Delfinima“ pominjete egzil. Gde ste sve živeli nakon što ste napustili Beograd?
Živeo sam u Novom Zelandu, Kanadi i Egiptu. Jedna odisejska destinacija i dve kojih na Odisejevoj trajektoriji nema.
Završavate novu knjigu proze?
Napisao sam zbirku priča po naslovima Davida Albaharija. Albahari je, na moju molbu, za nekoliko minuta napisao petnaest naslova tada nepostojećih proza, koje sam ja posle pisao godinama.
Mića Vujičić (Novossti, 10. oktobar 2014.)