Mašta olovnog vojnika
Slobodan Šnajder: Doba mjedi (TIM press)
Najbolji pisci ulaze „na mala vrata” u burni dvadeseti vek. Na primer, kroz školsko dvorište. Branimiru Šalamunu, epizodisti romana Slobodana Šnajdera Doba mjedi, jednom od onih dečaka koji ne učestvuju u igrama s loptom, ali strašnom u matematici (što su „zlonamjerni pripisivali njegovom specifično židovskom mozgu”) – stalno podmeću nogu.
Naizgled uobičajeno zlostavljanje, s rasečenom usnom i nekoliko modrica, kakvih već ima na velikim odmorima, sevnuće poput munje i nagovestiti dolazak rata. Postoji nemački dečak spreman da odbrani prijatelja, ali i stariji doktor Schlauss koji traži da se „te židovske sluge” smesta izbace iz škole.
To je samo jedna od desetina i desetina scena koje čine veliki Šnajderov roman, podeljen na tri celine. Posle uvodnih poglavlja u odeljku Transilvanija, sa slikama dolaska predaka glavnog junaka iz Nemačke na tlo Slavonije 1770, pronalazimo srce knjige pod naslovom Folksdojčer Kempf: podrobni opis ratničkog lutanja folksdojčera iz Nuštra, mobilisanog u Hitlerovu vojsku, po Poljskoj. „Polen? Polonia? Što je Georg Kempf znao o Poljskoj?”
Doba mjedi roman je epske snage, ali s glavnim likom lirikom koji će otvoriti mogućnost da se kroz gotovo sve najvažnije događaje prošlog veka prođe lirskim stazama. Pripovedač se pri kraju pita kako povezati Kempfovu zbrku od života, njegov ep u jednu celinu, da se može ispričati svakom čoveku.
Čini se da pisac to čini tako što temelj proze ojačava dokumentarnim osnovama koje polazišta imaju u poznavanju istorije, geografije, literature, politike, ideologije, oružja (naročito tenkova, olupina aviona) ili bedekera (s hotelom Aušvic). U tako pedantno izgrađenu maketu Evrope, spušta se glavni junak („Zvuči kao dječja igra u kojoj se graškom gađaju olovni vojnici”): osetljivi pesnik s planom da se prepusti događajima i strahovima, nastojeći da ih odagna maštanjima.
Dok se Kempf provlači šumom, ne sukobljavaju se već podupiru epski okvir Doba mjedi i usamljenik koji pokušava da se iz tog stranog sveta nekako izvuče. Ima nešto u njemu od onih Hemingvejevih ranjenih tipova koji se, iako nepomični, u magnovenju probijaju kroz predele. San iz koga ga ponekad prene lomljenje grančica, postepeno postaje paralelni tok, uz flešbekove, sećanja na rodnu Slavoniju, na Nuštar, ili izlet na Kvarner, („I sjeti se svjetala razbacanih po morskoj pučini: kvarnerski ribari lovili su na svijeću”).
Na 89. stranici pojavljuje se još jedna važna reč. Kao halucinacija bili su dani koje je glavna junakinja Vera, partizanka i buduća Kempfova žena, provela u logoru Stara Gradiška. Verinu sudbinu pratimo u u središnjoj celini, a njen život s Georgom u završnom delu o oslobođenju.
Ne treba zaboraviti ni kraća obraćanja čitaocu, štampana u odvojenim blokovima, koje izgovara njihov još nerođeni sin. (Računajući na epistolarna poglavlja, ili reč ja s vremena na vreme, knjiga Slobodana Šnajdera biće prava poslastica za proučavaoce različitih tipova pripovedača.)
Vera retko priča o logorskom iskustvu. Zapravo, samo jednu priču: posmatrala je kako ubijaju i bacaju leševe na kola, dok žene vade i čiste kupus. „Uvečer je, čisteći crveni kupus i bacajući ga na ponjavu u sredini prostorije, pomislila, to su ljudske glave. Morala je izaći iz barake da bi povraćala.”
U poljskom gustišu, narator nas pita šta je Kempfu Poljska? Fantazma! Bez obzira na to što je duboko u blatu svakodnevice, često se stiče utisak kako stoji iznad stvarnosti. Ne mora se govoriti o fantastici, ali već na prvoj stranici srećemo neznanca za koga su očevici govorili da je smotao rep i gurnuo ga u pantalone. Natprirodno, koje se pažljivo dozira, od polusna, sna, halucinacije, pa do mita, čini da opaske mrtvih naposletku prihvatimo kao realne.
„Svi znaju da je u grobu najgore prvo jutro”, piše u Dobu mjedi, romanu koji se završava na groblju. Ono je jedan od refrena kakav obično imaju sve dobre prozne knjige. „Sada se jedan krug zatvarao” reći će pripovedač kada posle Drugog svetskog rata budu proterivali podunavske Švabe koje je carica Marija Terezija posejala po tada pustoj Slavoniji. Pored groblja, u kružnoj strukturi, više puta susrešćemo se i s kiklopskim okom, bedekerom, Mesecom...
I na groblju – pastorala će biti ključna: dodir Kempfa s prirodom, lični mit da je bliži prirodi od drugih ljudi. U haosu rata, u nemoći, stalno će se spuštati na zemlju (refren), kao da želi da uđe u nju, ispod, iznad stvarnosti. Čak će se zapitati da li mu je zapalo da bude posledlji Adam. Kada se bude vratio u zavičaj, pred spaljenu kuću, videće kako usred kuhinje raste mlada breza.
Pisci najčešće tiho ulaze u istorijske događaje čiji odjek zaglušuje uši, ali u dobrim romanima, poput Doba mjedi, ne silaze niz prošlo stoleće požarnim stepenicama. Uspevajući da spoji epski zamah i lirsku osetljivost, Slobodan Šnajder postavlja pojedinca u centar najtragičnijih godina dvadesetog veka i pruža mu mogućnost da svojom osetljivošću preoblikuje stvarnost. Ko izlazi kao pobednik? „Nešto se slomilo u meni ili u prostoru” – napisala je negde Agota Krištof...