Nin (proza)
"KOLUMBOVO JAJE" RADOSLAVA PETKOVIĆA

U novoj knjizi esejističke proze, Radoslav Petković odgovara „na šta sve misli kada kažu Prvi svetski rat“, razmišlja o predratnoj atmosferi i stanovnicima sveta koji ubrzo nestane

Zar ne vidite da počinje rat

U Ogledu o mački, delu koje su Stubovi kulture 1995. godine najavili kao dnevničku prozu o onome što nam se dešavalo protekle decenije i erudicijski brevijar činjenica, legendi, mitova, anegdota o mačkama – Radoslav Petković prepričava scenu iz stripa. Stojeći na trgu, obasjan sjajem mladog meseca, Korto Malteze kaže: „Mačke, Venecija i ja, lepa zagonetka.“

Poznati književnik, autor romana Senke na zidu, Sudbina i komentari, Savršeno sećanje na smrt, u najnovijoj esejističkoj knjizi Kolumbovo jaje kreće se kroz literaturu, politiku i istoriju. Onako ležerno kako kapetan-avanturista luta po svetu, on „skita“ po biblioteci, oko dve centralne teme i niza zanimljivih digresija. Mogli bismo reći: Prvi svetski rat, Montenj; Prust, poneka mačka i ja. (Svakako fina zagonetka.)

Kolumbovo jaje (izdavač: Akademska knjiga) počinje pitanjem iz naslova prve celine: „Da li je bilo Prvog svetskog rata?“, čiji sklop, napominje, jeste tabloidno zaoštren „ali to još uvek ne mora značiti da je besmislen“. Uvodno poglavlje vezano je za pitanja iskrenosti i proživljenosti, dubine iskustva koja „nikako ne garantuje literarnu vrednost“.

Bez obzira na zastrašujuća svedočanstva doneta iz rovova, događa nam se da čitajući ratne priče krenemo da zevamo. „Nema užasa koji, sveden na tekst, ne može postati banalan i dosadan“, piše Petković. `Ali tako je zaista bilo`, uzvikuju ozlojađeni. U redu, to jo dokument.“

Posle kratkih osvrta na Crnjanskog i Krležu, pojavljuje se Marsel Prust, jedan od glavnih junaka Kolumbovog jajeta. Budemo li u nastavku pratili njegove tragove, primetićemo koliko su brojne epizode, udaljene u vremenu i prostoru, zapravo vešto povezane.

Prustovo dobijanje Gonkurove nagrade 1919. godine, uz skandal što priznanje nije dodeljeno Dorželeovom romanu Drveni krstovi, čija je tematika ratna, otvara analizu odnosa književnosti i Prvog svetskog rata.

Na zajedničkom ručku dobitnika NIN-ove i Gonkurove nagrade, Pjer Asulin, član Akademije, i Radoslav Petković, razgovorali su prošle godine o toj čuvenoj anegdoti. Dorželeov izdavač teško je podneo odluku žirija. Odštampao je traku za korice, s velikim natpisom „Nagrada Gonkur“, a sasvim sitnim slogom napomenuo: četiri od deset glasova. Za marketinški trik, novčano je kažnjen!

No, u esejiziranju o razdvajanju hronološkog i kauzalnog, fenomena koje je rat direktno uzrokovao od onoga što bi se pojavilo da ga nije ni bilo, pažnju privlači zaključak da je Prustov roman U traganju za izgubljenim vremenom počeo da se pojavljuje 1913. Takođe, citat da je Remark u najslavnijem romanu Na Zapadu ništa novo više govorio o zbivanjima u Evropi kasnih dvadesetih godina prošlog veka, nego o samom krvoproliću (ili bar podjednako i o jednom i drugom).

Zašto? U svojoj esejističkoj prozi, s radnjom u različitim stolećima, Radoslav Petković često opisuje atmosferu neposredno pred izbijanje rata. Ogled o mački pravi je primer: knjiga o početku raspada Jugoslavije. Jeste da između korica nalazimo kasete s ozbiljnom muzikom, veštice, lomaču i mačku što sve povezuje, ali se sećamo tih kratkih, snažnih predratnih scena i dok čitamo Kolumbovo jaje. Postoji fina nit kojom su povezana dva sveta.

Ogled opisuje piščev odlazak iz Istre tokom prvih sukoba iz devedesetih. Zvuk helikoptera nad gradom, pozivi za mobilizaciju, strah od zvona na vratima... Jasno poručuje da priču o početku rata nije otvorio sa željom da bude politički aktuelan, niti da uopšte govori o politici, već zato što je rat u njegovom životu, kao i u životu svih nas, značio bolan rez posle koga više ništa neće biti isto.

U blago septembarsko jutro osvrnuće se da poslednji put pogleda Rovinj, pošto je zatvorio balkon velikim najlonima (za vreme zimskih kiša voda se sliva susedima). „Stajao sam na sred gole sobe i plakao; gledao sam u zidove i mislio na one Italijane koji su, neznanog dana s kraja četrdesetih, napuštali ovu kuću verovatno isto tako uplakani.“

Scena podseća na pokrivanje nameštaja u napuštenom domu. Kolumbovo jaje pripoveda o pripadnicima jednog sveta koji u tom trenutku nestaje.

Pored Marsela Prusta i Montenja (za koga je rezervisana treća celina), važan je Italo Zvevo, tršćanski književnik, čovek na granici. Petkovića zanima scena iz romana Zenova savest: lepog majskog dana 1915., glavni junak provodi vreme sa ženom i ćerkom u vili kraj Trsta. Ćerka poželi ruže, pa kreće pre doručka i usput ubeđuje seljake u lažnu vest da je smenjena vlada s namerom da uđe u rat. Vraćajući se, nailazi na vojnike, na uperenu pušku. Oficir pita: „Šta hoće ova budala?“, a Zeno mu objašnjava da ga čeka jutarnja kafa i kako ga vod sprečava da do nje dođe.

Na Zvevovu kafu nadovezuje se i Svanov kišobran. Uz rečenicu: „A onda je došao rat“, Radoslav Petković postavlja pitanje mogućnosti i mogućih odnosa: da li je Zeno budala ili u njegovim zahtevima i inaćenjima ipak ima smisla i opravdanja.

Nije reč samo o svakodnevnim ritualima. („Od muke svakodnevice i nesreća u životu branimo se ritualima“, stoji u Ogledu o mački.) Zenov luckasti odgovor ne treba zanemariti. „Napor određenja koje ostvaruju i Zvevo i Prust, koliko god bili različiti i kao ljudi i kao pisci, jeste akt slobode, odbijanja bilo koje prinudnosti bez njenog preispitivanja, realiziran kroz literaturu, tekst.“

Opis Montenjovog rada u kuli usred kućne bibliteke pruža nam mogućnost da o Kolumbovom jajetu razmišljamo kao o omažu klasiku čiji je postupak podrazumevao „puno citata i primera, kako klasičnih tako i modernih“. Pronicljivo i duhovito (čak i u bibliografiji), Petković ponavlja montenjovski pristup „sakupljanja iskaza“ po knjigama, tamo i ovamo; ne da bili sačuvani, „jer nemam nikakvo skladište“, već da bi se preneli.

Digresije se vešto nadovezuju. Čitamo o dekadenciji, davanju apsolutnog primata privatnom. (Oskar Vajld dolazi u stan mladog Prusta i njegovih roditelja, i odmah kaže: „Kako je kod vas ružno.“) Tu su, u delu o paradoksu granice i prinudnim identitetima, starom čitaocu već znani kalvinisti. Esejizira se o varvarima i kanibalima; o srednjem veku.

Čitalac bi mogao da Petkovića prati na mapi, po gradovima. Za put su odabrani pravi „vodiči“! Kroz Trst se ide sa Džen Moris, velškom književnicom, rođenom 1926. kao Džejms Hamfri Moris. Pol je promenila 1972. Tada je bila poznata novinarka, saradnica emisije Panorama na Bi-Bi-Siju, autorka brojnih knjiga (putopisa, rekli bismo, da na svoj devedeseti rođendan nije rekla Majklu Pejlinu da ne voli tu reč).

Kada se pojavio Ogled o mački 1995., Radoslav  Petković je u kolumni, objavljivanoj u NIN-u, prepričao susret šekspirologa Jana Kota sa Kerenskim, predsednikom privremene vlade u Rusiji od Februarske do Oktobarske revolucije. Kot se iznenadio da je ovaj uopšte živ, a Kerenski mu je ispričao da svako prepodne provodi po bibliotekama i čita o prošlim danima, o sebi, tražeći gde je pogrešio.

 „Oh, Bože, svet je pozorište i to najčešće prilično bednog nivoa, ali zato isuviše često krvavao“, piše u rubrici. „Ako hoćete da više saznate o svetu u kojem živite, nemojte čitati novine, čitajte Šekspirove istorijske drame. Susrešćete poznata lica koja jedino na pozornici izgovaraju ono što ne govore pred televizijskim kamerama.“

Čak i pre nego što u Kolumbovom jajetu stignemo do Donalda Trampa i Gugla, zapitaćemo se da li su i Zvevo i Prust, poput Šekspira, naši savremenici.

(NIN, 30. novembar 2017.)

четвртак, 8. новембар 2018.

Priča o Zlatnoj Bukerovoj nagradi, koja je naposletku, glasanjem na internetu, pripala Majklu Ondač
недеља, 23. септембар 2018.

Gde se nalazimo dok sat ili dva živimo u uspomenama? Odustajanje opisuje pokušaj bekstva od najboln
недеља, 19. август 2018.

Sedamdesetih godina prošlog veka, Ijan Buruma, danas glavni urednik magazina New York Review of B
уторак, 17. јул 2018.

Pre tačno dve decenije, izdavačka kuća Stubovi kulture objavila je Evropu broj dva Vojislava Despo