Nin
Stefani Zaharek, filmska kritičarka američkog nedeljnika Tajm: Izbrisana lica omiljenih glumaca

Članica žirija na Berlinskom međunarodnom filmskom festivalu razmišlja o budućnosti kritike i odgovara šta da radimo s omiljenim umetnicima optuženim za seksualno uznemiravanje

 

Opisujući jednu od filmskih rola Dejvida Bouvija, primetila je da njegove oči imaju snagu pogleda guštera koji znatiželjno posmatra stranca. Kada se našla u finalu za Pulicera, stil Stefani Zaharek, filmske kritičarke američkog nedeljnika Tajm, pre toga važnog pera Vilidž vojsa, ocenjen je kao kombinacija zadovoljstva sačinjenog od intelektualnog izobilja, perspektive doživljenog i moći dobrog pisanja.

 

Gledalac sada pokušava da otkrije na koga ga podseća glumica Sirše Ronan u Lejdi Berd. Kažete da liči na Madonu Leonarda da Vinčija, s nekoliko dodatih akni i tinejdžerskih izliva besa... Često opisujete izraze lica, kostime?

 

Takve specifičnosti su, po mom mišljenju, najbolji način da film zaživi i pred onima koji ga nisu videli, kao i pred onima koji jesu, pa možda čitaju tekst posle toga. Lekcija koju sam naučila čitajući Polin Kejl, kritičarku kojoj se najviše divim i nekoga ko je postao dragi prijatelj u stvarnom životu. Preporučujem je svima zainteresovanim za film ili pisanje o njemu. Osim toga, naprosto volim glumce. Volim da ih gledam, razmišljam i pišem o njima. Ljudi mi kažu: Oh, filmovi su danas toliko loši, kako izdržiš da ih odgledaš toliko, i onda još moraš da misliš šta ćeš reći. Ali, tu su glumci. Oni me uvek iznenađuju. Čak i stvarno loša izvedba pruža mogućnost da o njoj puno razmišljate. Plus: lica! Lica su naprosto divna. Kako možeš da se umoriš od posmatranja lica?

 

Šta mora da sadrži dobra kritika?

 

Volim detalje: dočaravaju kako film izgleda, kao i kakav osećaj izaziva. Sve to možda ukazuje na to kako je ostvarenje sačinjeno. Vidim puno kritika, često iz pera kritičara koji bi trebalo da budu pametniji, prepunih prepričavanja radnje, i onda analize o tome šta bi trebalo daznači“, često u poređenju s naslovima koje znaju iz istorije kinematografije. Deo s poređenjem u suštini nije loš. Ali, kritičarka Manola Dargis jednom je rekla da filmovi nisu romani. Znači, oni su i vizuelne kreacije – a ne tek odgovarajući omoti za teme – morate da se rvate sa vizuelnim elementima koji su im svojstveni. Naravno, da uzmete u obzir izvedbe i zvuk i montažu i muziku, sve sastavne elemente, ništa što biste našli u knjizi.

 

Kako izgleda vaš radni dan?

 

Nema tu dva ista radna dana, i to mi se sviđa! Najviše volim da pogledam film na velikom platnu, tako da obično idem barem na dve ili tri projekcije nedeljno, ponekad i češće. Nekada, ako sam u žurbi, ili se ispostavi da je to jedini način, pogledaću ga na kompjuteru. Iskreno verujem da ih treba gledati na velikim platnima, danas više nego ikada pre. Ukoliko su se stvaraoci potrudili da platno iskoriste na pravi način, onda im dugujem da pogledam ostvarenje onako kako su predvideli. Vraćajući se na ono što sam vam ranije rekla o licima: volim ih krupno, kad god je moguće!

 

Pišete u redakciji?

 

Tokom nedelje, dan ili dva radim u kancelariji u Tajmu. Pošto raspored projekcija nikada nije stalan nekada su preko dana, nekada uveče, najčešće u centru grada, na pola puta od mog doma do posla mnogo je efikasnije da pišem kod kuće. Nemam ustaljen raspored pisanja, zato što moram da idem u bioskop. No, za članak od osam stotina reči obično mi treba od četiri do osam sati pisanja. I za mnogo kraće kritike, poput onih koje izlaze u štampanom izdanju časopisa, može biti potrebno iznenađujuće puno vremena. Recimo, imate samo dvesta pedeset reči, želite da se izrazite što jasnije i efektnije, pa članak mora da bude dobro uobličen, ugodan za čitanje. Tako da ja zaista o svemu vodim računa. Osim toga, veliki deo procesa pisanja za mene jeste ostaviti ideje da se pročiste. I kad ne pišem, ja pišem, u neku ruku, ako razumete šta hoću da kažem.

 

Nedavno ste napomenuli u tekstu da ste jedan film gledali dva puta. Stavovi se menjaju u tom slučaju?

 

Vrlo retko gledam film dva puta pre pisanja, jer za tako nešto obično nema vremena. Međutim, dogodi se da ga pogledam dosta ranije, na primer, na festivalu i, ako mi se ne dopadne, a osetim da je to možda zato što sam bila loše raspoložena ili slično, učiniću to ponovo, da bih bila fer prema delu i stvaraocima. Ali skoro svaki put shvatim da film mrzim čak i više na drugo gledanje. Zato sam naučila da verujem svom instiktu. Ne znači da se nikada nisam predomislila pošto bih iznova odgledala isto ostvarenje. Nije mi se dopao prvi deo Kil Bila, na primer, dok nisam videla drugi deo, i onda je nešto kliknulo. Shvatila sam da sam pogrešila u vezi s prvim. Dakle, dešava se, i smatram da je to ljudski: različite stvari će vas impresionirati u različitim periodima života.

 

Kako vidite pisanje za internet? Tu svaki gledalac može da bude kritičar.

 

Pisanje na internetu, samo po sebi, nije ništa loše. Počela sam da pišem za Salon, isključivo internet-publikaciju, 1995. godine, i verovatno sada ne bih imala nikakvu karijeru da nisam to radila. Ipak, plašim se da je mnogo tekstova koji se mogu naći na internetu (ne samo filmskih kritika) nekorigovano. Ukoliko nema prostornih ograničenja, ljudi samo šibaju, bez ikakvog uređivanja svojih tekstova. Uživaju pišući duge forme, ali to nisu duži komadi kakve su objavljivali, recimo, Meri Makarti, Gej Telis, Polina Kejl ili Tom Vulf. Pre je: Hej, imam sav taj prostor, mogu da pišem koliko želim. I premda postoje neke fine ideje, delo nije valjano orkestrirano, nije jezgrovito, s jasnim, dinamičnim idejama. Niko više nema urednike! Dobar urednik zaista može da vam pomogne da izoštrite ideje, spase vas od vas samih.

 

Promenila se tehnika rada.

 

Mnogi mladi ljudi plaćeni su da pišu onlajn i prinuđeni da unose mnogo brzih postova kako bi zaradili za život. To nije njihova greška! Svakako nije ni dobar način da nauče kako da postanu dobri, promišljeni pisci. Uvek postoji i razlika između onoga koliko su ljudi plaćeni za saržaj plasiran samo na internet, i onoga što će se pojaviti u štampanom izdanju. Čin pisanja, valjanog pisanja, težak je posao bez obzira da li ide na mrežu ili u magazin. S tim da ukoliko zarađujete jako malo pišući za internet, morate više da radite da biste uopšte nešto zaradili. Možete da postanete robot i da vas to učini lošim autorom. Vidim da je bedno stanje u našem poslu. Pisanje je postalo tako omalovaženo u društvu...

 

Mnogih štampanih izdanja više nema. Nedavno je ugašen Vilidž vojs. Bili ste važan glas tog magazina.

 

Obožavala sam tamo da radim. Imala sam punu slobodu kada se radi o tome o kojim filmovima želim da pišem i kako želim da obradim temu. Radila sam s divnim urednikom, Alanom Šerstulom, starom školom, u najlepšem značenju te reči. Svako njegovo pitanje ili sugestija učinili bi članak boljim. Vrlo sam ponosna što sam bila deo nekadašnjeg Vilidž vojsa. Iako više nema štamapnog izdanja, postoji na internetu i ima divne kritičare. Alan je sjajan, s vremena na vreme i sam objavljuje. I glavni glavni kritičar, Bilge Ebiri, zaista je fantastičan. Zato nemojte još da sahranjujete Vilidž vojs! Kao i uvek, ljudi koji nose duh Vilidž vojsa ljudi su koji pišu za njega i uređuju ga, a ne menadžment.

 

Objavili ste kritiku filma Sav novac sveta iz koga je, posle skandala, izbrisan Kevin Spejsi. Ranije ste napisali naslovnu priču za Tajmovu Ličnost godine o pokretu Sajlens brejkers. Šta da radimo s omiljenim delima, omiljenim glumcima, optuženim za seksualno uznemiravanje?

 

Teško pitanje. Čvrsto verujem da treba zadržati ljubav i poštovanje prema delu, čak iako se naknadno otkrike da je neko, povezan sa tim, učinio loše stvari. Morate da se vratite, ponovo razmislite. Recimo, volim Poslednji tango u Parizu, ali kako znam da su Brando i Bertoluči loše postupali prema glumici Mariji Šnajder (zapravo, bilo je nejasno šta se događalo na setu) – sve jeste potresno. Strašno mi je i da pomislim da je jedna umetnica, žena, možda na taj način patila… Pa ipak, delo još uvek odjekuje na druge načine, ne mogu da ga odbacim. Život je neverovatno komplikovan, i ponekad, baš zato, i umetnost mora da bude složena. Ne mogu da prestanem da uživam u Pikasovim slikama jer znamo da se loše odnosio prema ženama. Ništa genijalno nije savršeno čisto. U životu, često u glavi morate da nosite više kontradiktornih ideja odjednom. Zašto ne i u umetnosti…

 

Moglo je da nam se učini da je Pod lupom poslednja drama u kojoj novinari koriste fiksne telefone i pretrčavaju ulicu. Ali, onda je u bioskope stigao Doušnik, o Vašington postu, Pentagonu, sedamdesetim. Imate li utisak da ovaj žanr, uprkos svemu, postaje važan?

 

Volim svaki film koji se ozbiljno bavi novinarstvom starog kova. Smatram da pripadnici moje generacije, i svi oni preko četrdeset, osećaju nostalgiju prema tim vremenima, sad kad je temeljno novinarstvo tako potcenjeno, iako je važnije nego ikad. Možda zbog toga ovi filmovi danas odjekuju.

 

Esejizirate o superherojima i obično pomenete događaje od 11. septembra. Zvanični izveštaj državne agencije o terorističkim napadima na Kule bliznakinje sadrži poglavlje o mašti.

 

Ponekad razmišljam kako smo brzo, možda naročito mi u Americi, zaboravili vizuelni užas 11. septembra. Kako je bilo posmatrati te zgrade dok se obrušavaju pred našim očima na televiziji, znati da toliko ljudi umire dok gledamo. Tada smo svi mi kritičari morali da pišemo na koji će se način kinematografija promeniti u predstojećim godina. Predvideli smo da će biti manje eksplozija i rušenja zgrada. A zapravo je bilo obrnuto. Nemam generalno ništa protiv eksplozija i sličnih stvari u filmovima, ukoliko postoji razlog za njihovo postojanje, umetnički izraz. No, smatram da su filmovi o superherojima zamorni. Jedan, dva godišnje, bilo bi u redu, ali obično ih je četiri ili pet. Mislim koliko malo njihova tema spasavanja sveta stvarno nešto znači… Ne izgledaju mi kao herojski, katarzični. S vremena na vreme u njima ima dobrih stvari ili dopadljivih glumaca. Gal Gadot! Uglavnom, prionem na posao da što pre završim.

(NIN, 15. mart 2018.)

Foto: Aniruddha Chowdhury/Mint


четвртак, 8. новембар 2018.

Posle 1939. godine dolazi crna rupa, a nakon nje 1989. Godine protekle između te dve tačke u vreme
четвртак, 8. новембар 2018.

Pred dolazak na Sajam knjiga, čiji je počasni gost ove godine bio njegov rodni Maroko, dobitnik Gon
уторак, 11. септембар 2018.

Poznati prozaista otkriva NIN-u kako je pisao najnoviju knjigu Nije ovo tvoje, sačinjenu od krhot
недеља, 19. август 2018.

Moja majka rođena je pre nego što su žene imale pravo da glasaju na parlamentarnim izborima u Brit