Nin
Pisac Deni Morison, nekada jedan od ključnih ljudi Irske republikanske armije: Roman iz kipuće vode

Bio sam u zatvoru, nekoliko puta izbegao pokušaje ubistva. Naša borba bila je David protiv Golijata kaže sagovornik NIN-a

Izdavačka kuća Partizanska knjiga najavila je da će u utorak, 5. juna, u Irish Pub-u (u ulici Kneza Miloša), Deni Morison predstaviti roman Pogrešan čovek, započet tokom služenja osmogodišnje kazne. Književnik iz zapadnog Belfasta bio je nacionalni direktor za odnose s javnošću Šin fejna i portparol tokom štrajka glađu Bobija Sandsa 1981. godine. U više navrata bio je u zatvoru; dva puta je optužen zbog članstva u IRA.

Da li je u tamnici počeo da piše? Čuvam malu beležnicu od svoje četrnaeste godine, odgovara Deni Morison za NIN. Kaže da ona sadrži dnevničke beleške unete tokom prvih dana konflikta, uključujući dnevnik pisan u zatvoru. Postao sam urednik novina Šin fejna, Republikanskih vesti, kada sam imao dvadeset dve, ali sam tek s trideset sedam objavio prvu knjigu. Dakle, premda sam oduvek želeo da budem romanopisac, posvetio sam sve vreme, i trud, i koliko god talenta da sam imao, borbi za slobodu Irske, naročito dok sam obavljao funkciju nacionalnog direktora za odnose s javnošću Šin fejna.

Rođen je 1953, počeo je da studira, ali je 1972, posle Krvave (Proklete) nedelje, napustio studije i bio zatvoren. U pogovoru Pogrešnog čoveka (prevod: Ivan Radosavljević) iznete su činjenice iz piščevog života (s početka 1982. pripadnici lojalističke paravojske neuspešno su pokušali da izvrše atetnat na Morisona i njegovu prvu ženu, tako što su pripucali na njih dok su izlazili iz lokalnog bara), ali je takođe naglašeno da knjiga nije politički pamflet, niti kukavičje jaje kvazidokumentarnog tipa, nije podvala koja za krajnji cilj ima ma kakav vid političke dobiti.

Priča o Rejmondu Mesiju, veteranu IRA, dugogodišnjem robijašiu, i Todu Malonu, mladom sledbeniku punom žara, jeste triler koji se na više mesta izvlači iz stega žanra. Tvrda proza, s rečenicama: Tod se koprcao na stolici, sav pometen, kao jastog kad ga ubace u kipuću vodu, i pitanjima tipa: A nećemo ga prvo u mikrotalasnu? Važne su reči: otpor, potkazivač, ljigavac, bitanga...

Pošto izađu na slobodu, likovima Denija Morisona užasno smeta garderoba. Žulja ih. Irski republikanci u zatvoru Mejz, nedaleko od Belfasta, ali i u drugim zatvorima, kako nas obaveštavaju fusnote (uzbudljive poput proze) nosili su na sebi isključivo ćebad umesto zatvorske odeće, u znak protesta što imaju tretman kriminalnih, a ne političkih zatvorenika. Izuo je cipele i čarape i promrdao nožnim prstima. Tako je bolje. Nisam navikao na te stvari. Pripovedač je vešto iskoristio detalj. Zar i rad na rukopisu ne znači: skinuti sve sa sebe...

Pisac ogoli dušu da bi ispričao priču i pokazao ljudske osobine junaka, odgovara Morison za naš magazin. Čak i ako pokušamo da to uradimo na neupadljiv način, čitalac vidi senku. Kada je reč o mojoj knjizi, protest ćebadima u H-bloku bio je herojski period: pet godina tokom kojih su se goli zatvorenici, redovno tučeni, suprotstavili jednom od najopakijih lidera na svetu, Margaret Tačer. Naravno, vođa pobunjenika bio je Bobi Sands, dobrovoljac IRA, koji će postati član parlamenta i umreti tokom štrajka glađu. Iza sebe je ostavio stotine pesama. One inspirišu mlade do današnjeg dana.

Pogrešan čovek ne govori samo o pripadniku IRA, već i o porodici, pokušaju da se uspostavi normalan život. Morisonov lik ne može da se odrekne borbe. Žena ga posmatra, shvata da joj je dao sve: Sve što je mogao, osim svog republikanstva. Razgovara se o životu u budućnosti, o situaciji posle završetka nemira u Irskoj.

Šta će biti s njihovim detetom? Hoće li strahovati za život, da li će moći da dobije posao bez diskriminacije? Kako će se cela stvar završiti pitanja su za likove romana. Ponekad se raspravljaju oko akcija, ne mogu da nađu razumevanje za pojedine stvari koje organizacija čini. Smatraju da je Rejmond već podneo dovoljnu žrtvu i neka u zatvor sada ide neko drugi. Nije reč o lakim preispitivanjima. Kako Deni Morison, posle svega, vidi svoju borbu?

Važno je razumeti da smo trpeli veliko nasilje kada smo tražili građanska prava, odgovara. IRA se iznova organizovala tek nakon što su napadnute naše oblasti. Kao hiljade drugih tinejdžera, osetio sam da moram da ponesem deo tereta kako bismo britansku vlast izbacili iz Irske. S devetnaest sam bio interniran u Long Keš, a kada sam oslobođen, ponovo sam stupio u borbu. Dvaput sam bio optužen za članstvo, i nekoliko puta izbegao pokušaje ubistva koje su organiziovale britanska vlada i paramilitarne snage. Naša borba bila je borba Davida protiv Golijata. Britanska država se obrušila na nas svom silom, ali nije mogla da sruši naš otpor, pa se na kraju došlo do mira i kompromisa.

Kroz prozu jure vojnički džipovi, pretražuju se bašte i kuće, delovi grada su zatvoreni i blokirani. Strah izaziva i čudan zvuk na tavanu. S vremena na vreme se nasmejemo: Bila mu je zabavna pomisao da bi pre trideset godina povodom nečijeg izlaska iz zatvora organizovali misu i igranku. No, pedesetak stranica dalje, i naš glavni junak izlazi na podijum da zapleše uz Wonderful Tonight. (Za ljubav će reći da ne može da preživi potanko ispitivanje.) Međutim, dovoljan je tren, pogled u oči, da se u istom pasusu vrati scena s robije. Mračna ćelija, u znak protesta, prekrivena sopstvenim izmetom.

Preko slike života na slobodi često se prevlače teški nanosi sećanja. Kiša se pretvara u pljusak, kapi se odbijaju od glatkog kamenja u kaldrmi, tamo gde se ispod novog probijao stari put, onako kako su se kasno noću kapljice odbijale od tla u zatvorskom dvorištu osvetljenom reflektorima, prizivajući nejasnu melanholiju.

Zastajemo kod reči četrnaest šavova. Kako Deni Morison razmišlja o odnosu autobiografskog i fikcije, ožiljaka na telu i njihovog opisivanja? Nema sumnje da pisci `kanibalizuju` svoje živote i živote drugih. Turgenjev je napisao da pisac treba da iskoristi sve što mu se nađe na putu. Pol Valeri kaže da pisac treba da upotrebi sve oko sebe – suprugu, prijatelje, neprijatelje… Fikcija dopušta slobodu kakve nema u novinarstvu ili polemici. Ipak, bilo bi greška pretpostaviti da je fikcija tek prerušena autobiografija. Fikcija je više od toga.

Likovi često u kupuju novinu Ajriš tajms. Uprkos preživljenim mukama, Rejmond se odmah po izlasku raspituje šta ima novo. Uzalud ga gledaju s čuđenjem i pitaju da li je još uvek zavisnik od vesti. Traži radio, nedeljom daju isključivo kratke informacije. A naš sagovornik? Da li je i on, poput junaka, news junkie? Šta misli o Bregzitu, o trenutnom stanju u Evropskoj uniji?

Da! Ja sam zavisnik od vesti, ali sam takođe internacionalista i pratim svetsku politiku, odgovara. U ovom trenutku, Bregzit predstavlja veliku pretnju našem mirovnom procesu. Protivno našoj volji, prisiljeni smo da napustimo Evropsku uniju. Jeste, Evropska unija ima mnogo manjkavosti, ali je podržavala naš mirovni proces. Ako britanska vlada pokuša da podigne novu granicu u Irskoj, bojim se da će biti sukoba. Svakako će biti protesta i otpora. Verujem u Evropu i verujem da upravo saradnja između nacija, a ne njihovo razdvajanje, predstavlja put napred.

(NIN, 31. maj 2018.)

четвртак, 8. новембар 2018.

Posle 1939. godine dolazi crna rupa, a nakon nje 1989. Godine protekle između te dve tačke u vreme
четвртак, 8. новембар 2018.

Pred dolazak na Sajam knjiga, čiji je počasni gost ove godine bio njegov rodni Maroko, dobitnik Gon
уторак, 11. септембар 2018.

Poznati prozaista otkriva NIN-u kako je pisao najnoviju knjigu Nije ovo tvoje, sačinjenu od krhot
недеља, 19. август 2018.

Moja majka rođena je pre nego što su žene imale pravo da glasaju na parlamentarnim izborima u Brit