Nin
Kris Malin, britanski političar i pisac: Preseći novi špil karata

Decenijama je bio poslanik u parlamentu i uredno vodio dnevnik o Blerovoj eri. Laburista, nekadašnji funkcioner, danas autor trilera i baštovan koji je upravo šokirao svet člankom o Birmingemskoj šestorci, otkriva NIN-u kako pisati dnevničke beleške u tviteraškom dobu

Prošle nedelje objavljen je roman Prijatelji Harija Perkinsa, nastavak političkog trilera Državni udar na sasvim britanski način Krisa Malina, hita iz 1982, koji je doživeo televizijsku adaptaciju i bio prikazan u trideset zemalja, nagrađen i Baftom i Emijem. Priča o novom predsedniku Laburističke stranke, s idejama o promenama šokantnim za okoštali i opasni establišment spreman da u sprezi s tajnim službama sruši s vlasti nekadašnjeg radnika u železari, pomerena je u budućnost, u postbregzitovsku Britaniju.

Alaster Kembel ocenio je prozu sjajnom, a Stiven Frirs promišljenom. Počinje sahranom Harija Perkinsa, na dan kada Amerika objavi rat Kini, a potom se zaplet prebacuje na Perkinsovog najbližeg saradnika u levom krilu; na borbu s desničarima, s korupcijom, i ličnom tragedijom.

Konci igre vuku se iz senke.

Postoji teza jednog kritičara da žene američkih predsednika uvek imaju bolje memoare od svojih muževa. Šta je s dnevnicima političara? Da li tipovi iz drugog reda bolje pišu od lidera?

Sedamdesetjednogodišnji Kris Malin, poslanik laburista od 1987. do 2010, bio je u vrhu vlasti tokom Blerove ere. Funkcioner u nekoliko resora, pored ostalog, ministar zadužen za afrička pitanja, transport, okruženje.

Uredno je, iz dana u dan, beležio šta se događa, i predstavio značajne dnevničke knjige, godinu za godinom, počevši od 2009. Autor sam tri toma koji opisuju uspon i pad tri laburističke vlade između 1997. i 2010, kaže za NIN, ljubazno se izvinjavajući što kasni s odgovorom na naše pismo. Putovao je po svetu, obišao Laos... Zamolili smo ga da kratko objasni na koji način pisati dnevnike, pogotovo o društvenim previranjima, u doba Tvitera, u vremenu koje, po rečima Ijana Burume, stvara utisak da je svaka ekspertiza suvišna.

Misli da dnevnik treba razbiti u male komade. Zalogaj po zalogaj. Treba ga pisati svakog dana. Dobrom piscu dnevnika potrebno je: 1. oko za detalj, 2. meka ruka, 3. samodisciplina, 4. da ne shvata sebe previše ozbiljno! Trebalo bi da pokuša da prenese čitaocu ne samo ono što se dogodilo, već i kakav je osećaj bio biti na tom mestu.

Napominje za naš magazin da je neizbežno prisutan element egoizma u celom poslu. Čovek preuveličava sopstveni značaj, daje sebi nezasluženu težinu, jer je to ono što mu je u mislima. Nudi primer za tvrdnju, pominjući nekadašnjeg šefa, u knjigama imenovanog The Man, s kojim se nije uvek slagao: Toni Bler, na primer, zauzima istaknuto mesto u mojim dnevnicima, a ja u Blerovim memoarima nijednom nisam pomenut, iako smo mnogo radili zajedno.

Koja dela ove književne vrste preporučuje? Među najboljim dnevnicima koje sam čitao jesu oni Viktora Klemperera, profesora, Jevrejina, koji je uspeo da preživi rat u Drezdenu. Zatim Džoka Kolvila, Čerčilovog privatnog sekretara. I Pirsa Morgana, novinskog urednika tokom devedesetih.

Prestigli su nas događaji: izlazak iz štampe Prijatelja Harija Perkinsa, i Malinov članak, nedavno izašao u magazinu London Review of Books, povodom četrdesetpetogodišnjice bombaških napada u Birmingemu.

Novim tekstom šokirao je javnost. Imenovao je dva od četiri čoveka za koje veruje da su odgovorni za napade pripisane Irskoj republikanskoj armiji, 21. novembra 1974. Pogunila je dvadeset jedna osoba, povređeno je najmanje sto sedamdeset.

Ukoliko posetite internet stranicu ovog poslanika u penziji, pronaći ćete biografiju, bibliografiju, agendu, ali i fotografije iz bašte. Kris Malin je danas brižni baštovan. Sa suprugom, Vijetnamkom, i dve odrasle ćerke, gaji jagode, paradajz, tikvice. Brine se o cveću. Međutim, pre političke karijere, bio je novinar. Sedamdesetih je intervjuisao Harolda Vilsona, dalaj-lamu; opisao u reportažama putovanje vozom od Mosvke do Pekinga preko Mongolije, slao putopise sa severa Kine, iz Laosa, Rodezije i Vijetnama.

Ključni trenutak bila je knjiga Pogrešna presuda: istina o bombaškom napadu u Birmingemu iz 1986. Ubeđen da je sud napravio grešku i osudio pogrešne ljude, Malin je vodio kampanju za oslobađanje Birmingenske šestorke. Presuda za delo iz 1975, poništena je tek 1991.

U preseku slučaja, štampanom u prestižnom londonskom časopisu, u rubrici Dnevnik (Pazite, reći će nam odmah, reč je samo o nazivu kolumne, nema veze s formom dnevnika) vratio se na krvavi napad na dva paba, i dočarao sudbinu uhapšenih. Članak je poput trilera s teškim scenama: dolazi do četiri priznanja, ali čitamo o prebijanju tih ljudi, metodama lišavanja sna, puštanju pasa u ćelije, čak slučaju izmontiranog pogubljenja lažnim mecima.

Dvojica od petorice pritvorenika imali su pozitivne reakacije na kontakt s eksplozivom. Ipak, postavljeno je pitanje ima li nitroceluloze i u nekakvim običnim supstancama; u lakovima i sprejevima...

Šerlokovsko otkriće Krisa Malina i saradnika: zainteresovali su se za nov špil karata, saznavši da se pakovanja ponekad premažu nitrocelulozom. Nevino osuđeni usput su se kartali. Forenzički dokaz doveden je u pitanje. Tada je naš sagovornik krenuo u potragu za pravim počiniocima.

Pomešali su se krimić i svakodnevica, onako kako se preklapaju u trilerima o Perkinsu. Nije Grejam Grim slučano nazvao Malinov roman o padu Sajgona odličnim i uverljivim. Najpoznatiji torijevci pohvalili su dnevnike! Za trenutak, napisao je Vilijam Hejg, bivši ministar spoljnih poslova Velike Britanije, moj omiljeni laburista je Kris Malin. Razlog silno je uživao čitajući prvi deo Malinovih dnevničkih beležaka.

Dejvid Kameron:  S vremena na vreme pojave se politički memoari koji su toliko bespoštedni i pronicljivi da im je suđeno da ih godinama daju kao oproštajne poklone u kancelarijama čitave britanske Vlade. Pogled iz podnožja planine je jedna od takvih knjiga.

Zato ne čudi što je 2011. ušao u Bukerov žiri. Predsednica saziva bila je spisateljica Stela Rimington, bivša direktorka službe bezbednosti MI5, pa je književna čaršija pretpostavila da će biti nagrađena priča bliska žanru. Dogodilo se suprotno. Laureat je Džulijan Barns za roman Ovo liči na kraj. Pre toga, jedan od najvažnijih engleskih autora, tri puta je bio u konkurenciji za prestižno priznanje.

Majkl Čaplin adaptirao je u istog leta dnevnike za pozorište. Predstava je imala premijeru u Njukaslu i prebačena je na londonsku scenu.

Sada svi govore o Prijateljima Harija Perkinsa. Robert Šrimzli, kolunista i urednik u Fajnenšel tajmsu, napravio je kratak razgovor s Krisom Malinom. Fantastično je povezivanje radnje romana i onoga što se u stvarnosti događa. Bregzit uništava ekonomiju, Britanija gubi uticaj, nacionalizam se širi. Šta će se dogoditi?

Bregziteri će nastaviti da viču: `Izdaja!`, ma šta da se desi. Otrov je prodro vrlo duboko i biće veoma teško izlečiti te rane, čitamo u dnevnom listu. Ko izgovara reči? Kris Malin ili njegov pripovedač?

Možda ga Toni Bler nije pomenuo u sećanjima, ali dnevnici ostaju kao svedočanstvo o Blerovim vladama. Književnost ne zanima politička hijerarhija. Ništa nije crno-belo!

Osim crno-belog televizora u londonskom domu Krisa Malina, aparata starog tri decenije, uredno prijavljenog 2009, kada se povela žučna rasprava o imovini poslanika.

Mića Vujičić (NIN, 18. april 2019.)

недеља, 23. јун 2019.

Lične osobine dovodim do krajnosti i poigravam se sa sopstvenim strahovima – kaže u razgovoru za n
понедељак, 17. јун 2019.

Izdavačka kuća Klio opisuje roman pod naslovom Bakita kao uzbudljivu prozu o izuzetnoj ženi koja
среда, 5. јун 2019.

U knjizi Marks i lutka, nagrađenoj Gonkurom za prvi roman, sagovornica NIN-a opisuje kako su njeni
понедељак, 20. мај 2019.

Autorka dela Godine, koje se upravo našlo u najužem izboru za Međunarodnu Bukerovu nagradu, govori