Nin (Tekstovi)
Pola veka od Keruakove smrti: Mozaik za malog Žana

Na dvadesetogodišnjicu smrti Džeka Keruaka, književnik Milan Oklopdžić (1948–2007), autor kultnog romana Ca. Blues, održao je predavanje studentima San Francisko Stejt univerziteta, a potom svoje izlaganje štampao u NIN-u 1989, u formi „dvadeset životnih razloga koji su odredili literaturu Džeka Keruaka, i njegovu sudbinu, svakako“

Godine 1922, kada je rođen Žan-Luj Lebri de Keruak, Bertolt Breht je napisao Bal i Bubnjeve u noći; T. S. Eliot Izgubljenu zemlju; Džon Golsvorti je završio Sagu o Forsajtima; Gorki je napisao Moje univerzitete; Hese se pojavljuje sa Sidartom; Džojsov Uliks izlazi u Parizu; Sinkler Luis objavljuje Bebit; Judžin O` Nil završava Dlakavog majmuna; Marsel Prust umire; Romen Rolan je napisao Anet i Silvija; Stanislavski kreće na veliku evropsku turneju; Virdžinija Vulf objavljuje Jakobovu sobu; gospođa Doson Skot osniva PEN klub u Londonu; Mustafa Kemal proglašava Tursku republikom; Štefan Cvajg objavljuje Amok; Musolini marširau Rimu…

Godine 1969, 21. oktobra, Džek Keruak povraća u svojoj radnoj sobi, njegova žena Stela ne obraća pažnju jer, kako izjavljuje novinarima, istog dana „to je često radio, neki put čak i bučnije“. Keruak umire na operacionom stolu lokalne bolnice Sent Petersburg u Floridi: unutrašnje krvarenje. Samo to.

Keruak je sahranjen na lokalnom groblju u rodnom gradu Louelu, u državi Masačusets. Grob nema nikakvo obeležje i nije ga lako pronaći: kamena ploča u nivou sa neurednom travom, natpis koji počinje rečima „Ti Jean“ (nadimak kojim ga je krstio pesnik Geri Snajder) i dalje DžON L. KERUAK, mart 1922 – oktobar 1969. Ispod toga je poruka VOLEO JE ŽIVOT. I ništa.

Ono što se ne zna o njemu, moguće je izvući iz tišine malog groblja u Louelu: šta je to između? A toliko važno za subkulturni-kulturni događaj prvog reda? Gde je on između Brehta i Dilena? Stanislavskog i Elingtona? I koja generacija mu određuje to i takvo istaknuto mesto na zalasku dvadesetog veka?

Na dvadesetogodišnjicu smrti, pokušao sam da pronađem barem dvadeset životnih razloga koji su odredili njegovu literaturu, i sudbinu, svakako.

 

1. Kao kanadski katolik francuskog porekla, Keruak je istraživao korene svog porodičnog stabla. Verovao je da su majčini preci iz familije Bonaparte. U intervjuu za Pariz rivju, leta 1968, rekao je Aramu Sarojanu da njegovo ime dolazi od keltskog (Kornis) Ker: voda, i ouac: jezik. Jezik vode. Ginzberg se priseća da je Džek, 13. januara 1961, dok su on i Timoti Liri eksperimentisali sa psilocibama, često ustajao i puštao vodu da teče iz slavine u Ginzbergovoj kuhinji. „Šta ti je Džek?“ je ostajalo bez odgovora. Te noći je K. napisao šezdeset stranica Beskorisnih anđela, knjige objavljene tek 1965. godine.

2. Godine 1947. Keruak upoznaje Nila Kesidija, glavnog junaka svojih budućih romana Na drumu, Kodijeve vizije, Darma lutalice, Velika uzbrdica i Beskorisni anđeli. Nil je bio sve što Džek nije: ekstrovert, biseksualan, snalažljiv vođa. Ginzberg upoznaje Nila preko Džeka, ubrzo postaju ljubavnici, Keruak je posmatrač.

3. Keruak 1953: „Prva misao je najbolja misao.“ Ginzberg se priseća u svojim Indijanskim zapisima kako se u poznom stvaralačkom dobu Džek obraćao radoznalim piscima-početnicima: „Sam čin pisanja stvara emociju, odatle svi počinjemo.“

4. Krajem 1954. Keruak izjavljuje Kasidiju da kada je pisao Na drumu još nije bilo savladao tehniku „olabavljenog govora-pisanja“ i da je u većini početničkih radova „imitirao Dešijel Hemetov stil“.

5. Juna 1963. Džek piše svom izdavaču kako nikada neće zaboraviti decembarsko jutro kada je sa džez-muzičarem Lijem Konicom, ispred pekarskog izloga u Bruklinu, definisao ideju „spontane proze“: nadrealisti nisu razmišljali. Ili su se pretvarali da ne razmišljaju. Spontana proza ima trenutak za razmišljanje, kao kod džez-muzičara; ono traje tačno onoliko koliko je potrebno da se uzme vazduh, pre nešto se nova fraza sjuri niz registar.

6. Odnos prema majci. Memere, kako ju je Ginzberg prozvao, jedino je i isključivo Keruakovo utočište. Oseća neopisiv strah da ona ne umre pre njega (razlog za samouništenje?), čuva je od razuzdanih drugara. Avgusta 1966. kaže svom biografu En Larters: „Čujem da Tenesi Vilijems ne dozvoljava svojoj majci da čita sve što on objavi, zašto bih ja svojoj?“

7. Decembra 1969, pesnih Geri Snajder opisuje Keruaka kao „Don Kihota nežnosti“.

8. U Partizanskoj reviji (I, 1970) Gor Vidal objašnjava svoje iskustvo sa Keruakom: „Kao da se plašio… majke, šta li… Nije pisao do kraja. Zašto je izostavio našu avanturu, noć kada smo vodili ljubav u Čelzi hotelu?“ Ginzberg se vraća na ovu izjavu i tvrdi da nije tačna. Keruak nije mrzeo homoseksualce, ali je bio ravnodušan. Vidal je obožavao Keruakove Ljude iz podzemlja.

9. Septembra 1959, u tv-šou programu Dejvida Saskinda, Norman Majler oštro protestuje nakon izjave Trumana Kepota da „Keruakov rad nije ništa drugo nego kucanje – daleko od pisanja.“ Majler zaključuje da moderni čovek ostaje daleko od  svojih čula ako je u stanju da tvrdi ovu glupost. „Ja nisam moderan?“, Kepot je zapanjen. „Za vašu baku, da“, odgovara Majler.

10. U pismu Ginzbergu, 24. marta 1959, Keruak ga obaveštava da je na zahtev Američkog koledž-rečnika poslao definicuju za „bit generaciju“. To je, ako ništa drugo, „naša generacijska verzija hladnog rata“.

11. Muka sa izdavačima. Prvog juna 1955, Keruak piše Ginzbergu kako je pozajmio deset dolara od majke. Takođe pominje i svađu sa sestrom koja ga optužuje da je ljubomoran. Opisuje napore da štampa Doktor Saks i Ljude iz podzemlja. Priču „grad, Grad, GRAD“ jedva uspeva da proda časopisu Nar za pedeset dolara. Dalje piše da je prodao krv lokalnoj bolnici i da nije daleko od krađe kofera iz staničnih boksova. „Odlazim redovno u Rivijeru bar, zbog ovog idiota, Malkolma Kaulija i tamo se gasiramo sa martinijem. Lusijen Kar navrati, ali on pije obazrivo i nema šta da ponudi Malkolmu.“ U to vreme Malkolm je glavni odgovorni urednik kod Vikinga. Keruakov roman Na drumu se zove „Bit generacija“.

12. Kada je, napokon, Viking objavio Na drumu, septembra 1957, Kauli odlazi da vidi Keruakovu majku. Kupuje skupocenu bombonjeru i kožnu futrolu za naočare. „Sa njim se druži“, kaže memere „sa takvim finim bankarima kao što je Malkolm. Neću više da te vidim sa onim bitnicima.“

„Ali, ja nisam bankar, ja sam izdavač“, odgovora Kauli.

13. Uprkos tome što je imao najboljeg literarnog agenta (Sterling Lord), Keruak nije zaradio na knjigama. Najveću sumu je dobio od Ejvona (7500 dolara) kao akontaciju za džepno izdanje Tristese. Godine 1958, 30. juna, Metro goldvin majer objavljuje da uskoro počinje snimanje filma Na drumu, sa Marlonom Brandom i Teodorom Bajkelom u glavnim ulogama: scenografija je San Francisko, a muziku za film piše džez-pijanista Erl Hajns. Keruak traži prvo 30, onda 70, i na kraju 110.000 dolara. Sve pada u vodu i Džek prodaje odlomke iz Kodijevih vizija časopisima kao što su Holidej, Plejboj i Eskvajer, za stotku ili dve.

14. Kritičari nisu naklonjeni antihristu. Džon Kijardi iz Subotnje revije mu drži opelo; Robert Brustin ga poredi sa studentima iz koledža; Džon Apdajk piše priču-parodiju o Džeku za Njujorker. Čak i drugar iz kalifornijskih početaka, pesnik Kenet Rekstrot, piše loše i zlonamerno. „Ne znam zašto i Kenet to radi“, kaže Keruak pedniku Geriju Snajderu, „osećam se kao da mi je drugar iz detinjstva zalupio vrata pred nosem.“

15. Nil Kesidi, najbolji drugar, leži u zatvoru Sen Kventin: dve godine za posedovanje i montirano rasturanje marihuane. Džek ne ide da ga poseti i pije sve više.

16. Interesovanje za budizam polako jenjava. Vređa Kineze na javnim mestima i izjavljuje kako su Sovjeti ubacili LSD u Ameriku kako bi na najbolji mogući način dobili Hladni rat.

17. Pariz. Pre puta, Ginzberg ga savetuje: „U Evropi ćeš morati da budeš nešto više politički angažovan“; Džek mu odgovara kako njegova lenjost nije ni blizu Alenove „socijalne energije“. Prve noći u Parizu K. troši 120 dolara na Monparnas lepoticu koja nije ni „čokolada, ni bronza, ni mesing“, piše drugaru Luu Velču. „Ona menja boju kad je dodirneš.“ Provodi vreme u Nacionalnoj biblioteci i pokušava da pronađe korene familije Keruak. Bibliotekarka mu kaže kako su nacisti spalili dokumenta 1944. U Parizu je daleko od majke i među dobrim pićima. Jadanput odlazi kod svog izdavača (Galimar), ali mu sekretarica izjavljuje kako je urednik „na dalekom putu“. Ferlingeti je u Parizu, objašnjava mu kako su ljudi doista zabrinuti zbog njegovih nastupa. „Nikada se nisam osećao takvim strancem – ja francuski Kanađanin, Lorens – italijanskog porekla. Naslov za knjigu Satori u Parizu dobija od Gerija Snajdera: satori znači „otkriti svoju pravu prirodu“.

18. Poslednji put viđa Nila Kesidija 1963. u Ginzbergovom apartmanu u Njujorku, kada je Nil već zvanični šofer autobusa Kena Kizija i Prenkstersa. Keruak se nikada nije popeo na autobus. Nil gine u Meksiku, 1968. Džek seli paralizovnau majku u Sent Petersburg, u Floridi. Ženi se sa Stelom Pampas, drugaricom iz osnovne škole. Ona se kreće bešumno po kući i menja brzine na gramofonu jer Keruak sluša Hendlovog Mesiju na 78 obrtaja. Svetla u kući se gase posle sedam, TV je uključen noću i danju, plavičasto dolazi odande.

19. Lord Sterling smatra da je Keruak bio naivan. Barmen u njegovom rodnom Louelu je zarađivao 20.000 dolara godišnje, krajem šezdesetih: Keruak jedva 5.000. Vilijem Borouz će izjaviti nakon Džekovog odlaska, kako se njegova ličnost nikada nije promenila. „On je prvenstveno bio pisac, tek onda ličnost. Sve što je radio kao ličnost bilo je pretvaranje.“ U Knjizi snova, nakon opisane vlastite smrti (strana 16768), Keruak odlučuje da provede božićne praznike sa majkom. „Da li neko može da mi objasni gde je ovaj čovek Keruak?“, pred njim će se upitati Nil Kesidi. U većem delu svog života, Džek se igrao sa sobom, dajući sebi razne uloge i identitet. Fragmenti jednog života koji se nisu zatvorili i pretopili u koherentnu sliku. Rodno mesto Louel, detinjstvo – jedino mesto gde su frgamenti postojali zajedno.

20. Dvadesetog oktobra 1989, na dvadesetogodišnjicu smrti, malo lokalno groblje u Louelu, dočekaće slučajne prolaznike i namernike bez reči. Jedino obeležje su Alen Ginzberg, Bob Dilen, Sem Šepard, Ferlingeti… Šta je razlog njihovom dolasku? Dvadesetogodišnjica smrti? Gluposti. Keruak bi se prevrnuo u gorbu. Postoje ljudi koji, ne znajući, nose kockice u džepovima, torbama, pa i u duši. Oni rade na zajedničkom mozaiku, a da toga, često, nisu svesni. Jer, fragmenti se po pravilu ne zatvaraju za vreme života. Šta je život u životu jednog pisca? Voleo bih da ovo pitanje povežete sa prethodnih dvadeset fusnota koje sam skraćeno i s poštovanjem izneo.

Milan Oklopdžić (NIN, 5. novembar 1989.)

субота, 31. август 2019.

Dramatizacija romana U traganju za izgubljenim vremenom Marsela Prusta (1871–1922) emitovana je tok
субота, 31. август 2019.

Živimo u vremenu bojanki za odrasle, pucačke igre pejntbol i televizijskih serija tipa Drugi svetsk
субота, 31. август 2019.

Pre pola veka, povodom tridesetogodišnjice smrti, Hugo Klajn, pozorišni reditelj i doktor medicine
субота, 31. август 2019.

„Kombinacija pop kulture i politike, ideja da jedna drugu čine boljom, i obrnuto, nekada je bio sv