Nin
Umetnost Lusije Berlin: Ispiranje prljavog rublja

Lidija Dejvis, dobitnica Međunarodne Bukerove nagrade, otkriva NIN-u prozni svet Lusije Berlin, književnice koja je u životu prošla kroz pakao, a posle smrti postala klasik američke pripovetke

Možda se ime Lucia izgovara Lusija, Lucija, ili Luša, ali u staroj američkoj samouslužnoj perionici veša, kojoj je u svom opusu podigla spomenik, glavna junakinja najviše voli kada je visoki stari Indijanac u izbledelim levisicama oslovi italijanski. Lučija.

Ja volim da preuveličavam i često pobrkam fikciju i zbilju, ali nikad stvarno ne lažem, reći će naratorka priče Lusije Berlin (19362004), književnice što je slavu stekla tek posle smrti, pišući pripovetke o gorkom životu. 

Rođena na Aljasci, odrasla je uz majku alkoholičarku. Otac je bio rudarski inženjer, pa su se selili po Americi; stigli do Čilea i Meksika. Mučila se celog veka sa skoliozom, završila studije, udavala se i razvodila više puta. Da bi preživela, bila je spremačica, medicinska sestra, administratorka u bolnici, profesorica u gimnaziji. Predavala je na fakultetu i imala problema sa zavisnošću, alkoholizmom. Iskusila je neuspešna odvikavanja.

No, burne dane pretočila je u prozu, u izuzetnu literaturu, i premda je knjige tiho objavljivala tokom svih brodoloma, nakon smrti postala je moderni klasik.

Mislim da ima puno autobiografskih elemenata u pričama Lusije Berlin, kaže spisateljica Lidija Dejvis, dobitnica Međunarodne Bukerove nagrade. Najpoznatija svetska autorka fleš-fikcije rano je prepoznala dar Lusije Berlin.

Objašnjava da su neke od proza usko povezane sa životom književnice, dok druge uzimaju detalj, a ostale ništa  nemaju veze sa Lusijinom biografijom.

Smatram da je to sasvim u redu i da je ona možda bila prva među američkim piscima kratkih priča koja je toliko uzela iz sopstvenog života. Takvi elementi mogu da budu odabrani, umetnički obrađeni, neznatno pretvoreni u fikciju, ne bi li se stvorilo fikcijsko delo. Na kraju, nije ni važno koliko je i šta uzeto. Ipak, čitalac bi trebalo da bude oprezan kako je rekla sama Lusija Berlin da ne pomisli da je poznaje zato što je čitao priče i upoznao junake.

Ekipu junaka četrdeset tri storije, sakupljene u zbirci Priručnik za spremačice (izdavač: OceanMore), pored ostalog, čini društvo iz okružnog odeljenja za detoks, društvo anonimnih alkoholičara, rođaka s porodičnog okupljanja.

Svi su bili svečano obučeni, kao za sahranu ili venčanje, ali su ipak izgledali kao kakvi napoličari ili žrtve tornada.

Zatim pacijenti, muškarci koje je sretala u hitnoj, pravi muškarci: vatrogasci i  džokeji. Džokeji imaju divne rendgenske snimke... Kosturi im izgledaju kao stabla, kao rekonstruirani  brontosauri.

Glenda Džekson, čiji stan sprema, tražeći deo slagalice dok usisava, jer je starica obuzeta pazlom, toliko da zaboravi da ode na spavanje. Indijanac s ulubljenom vojničkom metalnom pločicom za identifikaciju. Metak? Ne, žvakao ju je kad bi ga uhvatio strah ili želja za seksom.

Mladi iz šezdesetih (duga kosa, stroboskopska svetla, trava, LSD). Deda, zubar, koji nikoga nije puštao u laboratoriju. Samo vatrogasce, jednom prilikom.

Kao što se često dešava u životu, ne znam kako sam čula za Lusiju Berlin, kaže Lidija Dejvis za naš magazin. Svakako sam se prvo upoznala sa pričama, ranih osamdesetih. Neko sa zapadne obale mora da mi je preporučio da pročitam Lusijine pripovetke. Prva knjiga koju sam nabavila nije potpisana, a ostale jesu. Ne mogu da se setim ni ko je kome prvi pisao (nedostaje nekoliko epistola iz naše prepiske), ali smo uskoro razmenile reči uzajamnog uvažavanja i topline, dopisujući se dugo vremena o književnicima, pisanju, i privatnim stvarima. Gotovo da smo se srele dok sam bila na putu i isplanirala da se zaustavim u Bolderu, u Koloradu, gde je ona u to doba živela, ali su se planovi promenili, nikada se nismo sastale.

Autorka Priručnika za spremačice lutala je po Meksiku (dim i čili i pivo), Novom Meksiku... Od pustinje (primećuje da čizme škripe na pesku kao na svežem snegu), do najvećih gradova (razbijeni aparat za koka-kolu i poplava na podu podesećaju je na Njujork). Uhvatila je doba koturaljki. Nije zaboravila rudarska naselja. Ni El Paso u Teksasu, verovatno najvažniji toponim. Kuće u kojima je neko umro, poseban izazov za spremačicu. Volim kuće, sve ono što mi govore.

Storije je prošarala najrazličitijim kratkim upozorenjima i obaveštenjima. Pitamo Lidiju Dejvis kakav efekat proizvode prepisani nazivi autobuskih linija, napomene iz perionice za veš (Ne opterećujte strojeve). Crno-beli znak podno crkve (Pazi! Odron kamenja!); regulator na električnom ćebetu (Slabo sred vruće). Parola anonimnih alkoholičara (Ne mudruj i ne pij).

Zaključuje da takav postupak čitaoca približava priči. Objašnjavanje napomena samo bi nas udaljilo. Mesta postaju mesta bliska našim žiotima, onoliko koliko su bila bliska književnici, ili bi trebalo da kažem: bliska junacima, i životima junaka. Reč je o veoma efektnom načinu uvođenja u priču. Lusija Berlin bila je jako privržena mestima. Mnogo je pažnje posvetila karakteristikama naselja u kojima je živela, pogotovo jer je živela širom sveta, u različitim periodima. Bila je izuzetno osetljiva i sposobna da zapazi stvari. Svako novo mesto bi joj privuklo pažnju do najsitnijeg detalja, a ona bi ga posle, zauzvrat, uhvatila u pisanju.

Raspitujemo se o pismima Lusije Berlin upućenim Lidiji Dejvis.

Napisala mi je trinaest ili četrnaest pisama, razglednica. Znale smo se godinama. Neka su napisana rukom, neka otkucana na mašini. Pisala je plavom tintom i rukopis joj je bio čitak, a pisma zaokružena. Potpis prilično velik, prenosio je žestinu i duh.

Pre petnaest leta, u magazinu London Review of Books, pesnik August Klajncaler objavio je fragmente iz prepiske s Lusijom Berlin. Postoji jedno u kome kao da je kovertirala esenciju književnog sveta, kao kada vrhom jezika pređeš preko ivice koverte:

Pa, bila sam jako bolesna. Otišla pluća, skoro umrla, 12 krvnih ugruška u plućima, intenzivna itd. Sad hramljem okolo sa štapom, 24 sata kiseonik, do kraja života, uh... Mislim bilo je depresivno ali najgori tren je bio onog dana kad sam na momenat otkačila prokleto crevo dok sam se češljala i odjednom setila dragog ljubavnika, Terija. Hm, rekla sam svom odrazu u ogledalu... otkuda to da mislim o njemu? Zato što mi se vazduh iz boce s kiseonikom spustio niz vrat, slično poljupcu.

Nije štos isključivo u Teriju. Ni u udelu autobiografskog, mada u naslovnoj pripoveci postoji izvesni Teri, mladi kauboj iz Nebraske, rešen da ne gleda strane filmove. Upravo sam shvatila da je to zato što nije dovoljno brzo čitao.Teri koji iscepa stranicu čim je pročita (a retko je čitao!), pa se po celoj sobi, pošto se glavna junakinja vrati kući s uvek otvorenim ili razbijenim prozorima, na sve strane razlete papiri, poput golubova na parkiralištu Sejfveja.

Magično je ogledalo Lusije Berlin u kome dar pretvara paklenu stvarnost u sočnu, uverljivu, duhovitu priču.

Prljava svakodnevica okreće se u bubnju perionice i izlazi isceđena, bez omekšivača.

Čitalac ostaje zadivljen. Kakvim je očima videla nevolje koje su je snašle i tipove s margine... Pozornice se preklapaju: junakinja postaje deo pilot-projekta prvog metadonskog rehabilitacijskog programa. Uskoro u komšiluk stigne holivudska ekipa da na lokaciji snimi film naučne-fantastike. I dva sveta se izmešaju! Ljudi s rehabilitacije, opisuje, tako su umorni da hodaju usporeno, baš onako kako prema uputstvima hodaju statisti zombiji.

(NIN, 8. avgust 2019.)

понедељак, 9. септембар 2019.

Dobitnik Bukerove i Zlatne Bukerove nagrade, po čijem je romanu Engleski pacijent snimljen film na
понедељак, 19. август 2019.

Lidija Dejvis, dobitnica Međunarodne Bukerove nagrade, otkriva NIN-u prozni svet Lusije Berlin, k
недеља, 21. јул 2019.

Projekat civilnog društva propao je, pogotovo na zapadu, nakon pada Berlinskog zida. Ideja da smo
недеља, 23. јун 2019.

Lične osobine dovodim do krajnosti i poigravam se sa sopstvenim strahovima – kaže u razgovoru za n