Nin (Tekstovi)
Osamdeset godina od smrti Sigmunda Frojda

Pre pola veka, povodom tridesetogodišnjice smrti, Hugo Klajn, pozorišni reditelj i doktor medicine, objavio je u NIN-u esej o „tvorcu psihoanalize“, čija je predavanja slušao u Beču

Frojd i smrt

Pre trideset godina, tri nedelje posle nemačkog napada na Poljsku i francusko-britanske objave rata Nemačkoj, pred ponoć 23. septembra 1939, kad je Drugi svetski rat bio tako reći u povoju, u jednoj londonskoj vili su na telo Sigmunda Frojda stavljali mrtvački pokrov. Ernest Džouns, koji je tri decenije bio odani pristalica Frojdov i prisni prijatelj njegove porodice i koji je posle objavio njegovu biografiju u tri knjige (Ernest Jones: Sigmund Freud. Life and Work, 1953 – 1957), rekao je u svom posmrtnom govoru da nikad nije bilo čoveka koji je više voleo život a manje se bojao smrti.

Frojd je nesumnjivo bio ono što se podrazumeva pod „velikim čovekom“, izuzetna i znamenita ličnost. Milim da je  njegovu veličinu Džouns najbolje izrazio kad je, u istom govoru, rekao da Frojdovi prijatelji i poznanici njegovu smrt ne osećaju kao rastanak u punom smislu reči, jer je „Frojd nas tako nadahnuo svojom ličnošću, svojim karakterom i svojim idejama da se nikad ne možemo istinski rastati od njega dok se konačno ne rastanemo od sebe samih, u kojima on i dalje živi“. I ne samo u svakom ko je imao prilike da se s njim sreće i da bude s njim, ne samo u onima koji su ga znali i u kojima je nešto od njega ostalo da, bar kao sastavni deo njihovog Nad-ja, usmerava njihove misli i postupke u skladu s njegovim humanim nazorima – ne, i u onima koji su samo čitali njegova dela, pa i u mnogima koji za njega ne znaju, i u njima, makar toga ne bili svesni, živi jedan deo Frojda, jer je savremeno mišljenje tako prožeto njegovim idejama da bez njih ne bi bilo ono što je.

Odnos takve ličnosti prema životu i smrti može da bude interesantan za svakoga. Stoga neće biti naodmet da proverimo je li, do koje mere i u kom smislu Džounsovo tvrđenje o tom odnosu tačno.

Poznanstvo sa smrću

Ne bih umeo reći u kojem uzrastu dete može sebi da stvori predstavu o pojavi koja se obeležava rečju život, ali mi se čini da je ne stvara pre nego što je upoznalo i, na svoj nezreli način, shvatilo oprečnu pojavu, pojavu smrti. S tom pojavom se Frojd susreo veoma rano. Kad je njemu bilo svega jedanaest meseci, rodio mu se brat Julius, koji je posle osam meseci umro.

To ne bi bilo naročito značajno da ne postoji iz godine 1897, upravo onda kada je Frojd počeo temeljno i neumorno da analizira samog sebe, njegovo pismo u kojem svom prijatelju, berlinskom rinologu Vilhelmu Flisu, piše da se seća kako je želeo da taj brat umre, kako je sebe zbog toga prekoravao kad se to zaista dogodilo i kako to sebi ni sad, u svojoj četrdeset prvoj godini, ne može sasvim da oprosti.

Moglo bi se, naravno, posumnjati, u verodostojnost jedne uspomene iz tako ranog detinjstva, a još više u toliku dugovečnost samoprekora zbog jedne, objektivno neproverljive, želje. Ali njihovu tačnost potkrepljuje, na svoj način, još jedan podatak. Dvadeset godina kasnije, 1917, Frojd je objavio članak o jednoj Geteovoj uspomeni iz najranijeg detinjstva. U svom životopisu pod naslovom Dichtung und Wahrheit Gete priča kako je jednom, u tom uzrastu, s velikim uživanjem i na uveseljenje suseda koji su ga podsticali, bacao kroz prozor i tako jedan za drugim porazbijao sve zemljane sudove koje je mogao da dohavti. Ali Frojd ne zaključuje (kao što čini u drugim sličnim slučajevima) da je ta prividno bezazlena detinja šala potekla iz ljubomore prema petnaest meseci mlađoj sestri Geteovoj i da predstavlja simbolično i „magično“ izbacivanje tog neželjenog uljeza. Naprotoiv, Frojd se od takvog zaključka ograđuje, smatrajući da dete tog uzrasta ne može da bude ljubomorno prema tako malo mlađem bratu ili sestri. U stvari se tu tvorac psihoanalize pokazao kao žrtva jednog skotoma, jedne praznine u svom duhovnom polju vida, jer je prevideo, ili „zaboravio“, šta je on sam, dvadeset godina ranije u svom pismu Flisu priznao.

Zašto je baš u ovom slučaju Frojda izneverila njegova dokazana sposobnost nepoštednog razotkrivanja brutalnih impulsa u male dece? Očigledno je odnos malog Getea prema nekoliko meseci mlađoj sestrici, toliko sličan Frojdovom odnosu prema pokojnom bratu, oživio potisnuto, ali još uvek, i u njegovoj šezdeset prvoj godini, delotvorno osećanje krivice za njegovu smrt. Istina je da tako malo dete pod smrću ne podrazumeva ono što i odrasli – za njega je to naprosto odlazak neželjenog lica onamo otkuda je došlo – i da stoga ni želju da neko umre neće odmah osetiti kao tešku krivicu; ali mali Sigmund je morao videti koliki bol je njegovoj majci nanelo to što se njegova želja ispunila i nije mu moglo biti svejedno što je sebi hteo da pribaviti zadovoljstvo po tu cenu.

Možda će nekom izgledati čudno i to što postupak jednog šezdesetogodišnjaka dovodim u vezu sa doživljajem u njegovoj drugoj godini, ali upravo u tom dijalektičkom posmatranju pojava u njihovom nastajanju i razvoju je preimućstvo Frojdovog metoda. Takozvani „kulturalisti“ među njegovim sledbenicima, i kad s pravom ističu značaj kulturnog i socijalnog faktora u uslovljavanju, kao i sadašnje funkcije u održavanju neurotičnih simptoma, često neopravdano zanemaruju istraživanje njihovog korena, korena čovekove ličnosti u detinjstvu.

Putna groznica i strah od smrti

To da se Frojd kao malo ko „nije bojao smrti“ neosporno važi za poslednju fazu njegovog života. Ali nikako za one ranije. Rođen (6. maja) 1856, u gradu Frajbergu, današnjem Pšiboru, u Moravskoj, (u bivšoj Šlosergase, koja se sad naziva Frojdova ulica), Sigmund je bio navršio tri godine kad je njegova porodica (u oktobru 1859) krenula na veliki put, preko Bratislave u Lajpcig, a posle u Beč. Tu je mališan imao prvi put priliku da ne se samo vidi železnicu, nego i da se vozi njome. „Od ovog puta“, veli Džouns, „potiče i fobija putovanja železnicom, od koje je Frojd mnogo patio otprilike dvanaest godina (1887 – 1899) pre nego što je uspeo da je savlada autoanalizom“. A ta „fobija“ se sastojala od bojazni da se izgubi svoj dom, i ne skapa od gladi – što se, prema Džounsu, u krajnjoj liniji svodi na nekadašnji strah da ne ostane bez majčinih grudi, a to, opet, ukazuje na detinju alapljivost. No i u kasnijem životu su ostali tragovi tih neurotičnih simptoma kao prekomerna strepnja da ne zakasni na voz, zbog čega bi na stanicu dolazio i čitav sat pre njegovog polaska.

Sam Frojd je bio svestan i tih svojih simptoma i toga da su oni na nekakav način povezani sa strahom od smrti. Frojdov odnos prema smrti bio je dvojak: i bojao se nje, ali kao da ju je i priželjkivao.

Slično ambivalentan bio je i Frojdov odnos prema putovanju; i plašio ga se i strasno voleo da „svake noći spava negde drugde“. Najveći intenzitet su i putna groznica i strah od smrti dostigli kada je Frojd krenuo na istraživački put, pun neizvesnosti i opasnosti, u neispitane predele svoje duše, kad je započeo autoanalizu.

Duga i čudna, preterana vezanost Frojdova za ljude kakvi su bili doktor Jozef Brojer, njegov prvi saradnik i pronalazač „katartičnog metoda“, zatim Vilhelm Flis i Karl Jung, s kojima je uvek i rastanak bio neugodan, nikad prijateljski, ukazuje na izvesnu, za čoveka njegovih karakternih i intelektualnih osobina neočekivanu, nesamostalnost, koja je, međutim, praćena upornom, mučnom borbom za osamostaljenje. To je zamračivalo i njegov odnos prema strasno voljenoj Marti Bernajs, u kojem je, u godinama njihovog vereništva, njegova žestoka ljubomora bivala uzrok velikim svađama, a možda bi i tu došlo do raskida da nije bilo bezgranične odanosti i superiorne razboritosti Martine.

Kao što se vezivao za ljude, u koje bi se posle razočarao, tako je Frojd, ambivalentno, osećao naklonost i odbojnost i prema „rodnoj grudi“, najpre prema malom Pšiberu, a zatim prema Beču. Vaznost za mesto u kojem se rodio, ali ga je kao trogodišnjak morao napustiti, izražena je u pismu u kojem sedamdesetpetogodišnji Frojd uverava da u njemu „još uvek živi“ srećno dete koje je iz „frajberškog vazduha i tla primalo prve nezaboravne utiske“: za Beč, koji je takođe nazivao svojim „rodnim gradom“ i u kojem je proveo gotovo osam decenija – u činjenici da u njega, mada ga je „gotovo lično mrzeo“, nije hteo da ode, i u njegovom priznanju, pošto je ipak otišao, da je tu „tamnicu uvek mnogo voleo“.

Neobično dugo nesamostalan, Frojd je živeo i bolno osećao potrebu da se osamostali. Nju je podsticalo i to što je stvarno bio sam, posle raskida s Brajerom (1894) gotovo čitavu deceniju bez sledbenika, i što je i njegov naučni rad mesto na zasluženo priznanje nailazio na protivljenje konzervativno ili antisemitski nastrojenih kolega. Ali tek u petoj deceniji svog života, tačnije 1897. godine, kad je samog sebe podvrgao sistemataskoj psihoanalizi, krenuo je putem koji je vodio i tome cilju. Na početku ovog veka već se udaljio od Flisa, a te godine je u jednom pismu konstatovao i to da „protivno džinovskom Anteju dobija novu snagu čim mu se noga odvoji od tla rodnog grada“ (Beča). Bez takve antiantejevske nezavisnosti i od „rodne grude“, i od svih sličnih veza koje onemogućuju slobodan let čovekove misli, Frojd ne bi mogao ni da dosledno primeni metod slobodnog asociranja ni da otkrije psihoanalizu.

Šta bi Frojd rekao da je doživeo stupanje čoveka na tle Meseca – ne možemo znati. Ali znamo da je otkriće psihoanalize – prema kojem je čovekova svest samo neznatan deo njegovih pobuda, misli, doživljaja – poređivao ne samo sa Darvinovim da je čovek jedan od bezbrojnih vrsta životinjskog sveta nego i sa Kopernikovim da je njegova Zemlja samo jedna od bezbrojnih zvezda, a ne centar vasione. Stoga verujem da bi Frojd i antiantejevski poduhvat lunanauta, mada ne bez straha zbog tolikog udaljavanja od „majke Zemlje“, pozdravio kao smelu primenu ljudskih sposobnosti za prevladavanje svega što bi ljudski rod ograničavalo u njegovoj dugoj i opasnoj borbi za osamostaljenjem što bi ga sputavalo u njegovom daljem, nezaustavljivom i nesagledljivom razvoju.

Eros i Tanatos

Razmatrajući i misleći dijalektički, „verujući u vrednost života i ljubavi“ (Džouns), Frojd u te pojave uključuje i u njima uvek sadržanu, mada od većine ljudi stalno previđanu smrt. U skladu sa Šilerovom rečenicom da život može biti dobijen samo ako se on i zalaže (Und setzet ihr nicht das Leben ein, nie wird euch das Leben gewonnen sein), Frojd prihavata rizik smrti kao neizbežnu zalogu punog življenja. A 1923. godine pošao je korak dalje. U knjizi Ego i Id zastupa ideju da je u životnom nagonu, koji kao ono što povezuje i sjedinjuje naziva Eros, ne samo ravnopravan nego je od njega i značajniji i osnovniji nagon smrti, koji rastavlja i razara, a koji je posle od mnogih nazvan Tanatos. Jer, nagon samoodržanja obezbeđuje tek određen način umiranja.

Glavni prigovori hipotezi o postojanju nagona smrti, koju većina psihoanalitičara i danas odbacuje, zasnivaju se na tome da takav nagon ne bi imao svoju materijalnu podlogu u ljudskom organizmu i da taj organizam nije zatvoren sistem, za koji bi važio zakon o entropiji (izjednačnju temperature i prestanku svih prirodnih procesa). Bilo to kako bilo, Frojdova obuzetost mislima o smrti nije nipošto smanjila njegovu strasnu ljubav prema životu, naprotiv: upravo zato što je znao da je život prolazan, on ga je utoliko više cenio, utoliko pohlepnije pio, ne mareći za posledice. U kakve ga je to opasne situacije dovodilo najbolje se vidi na primeru njegovog pušenja.

Frojd je bio strastan pušač cigara. Pušio je i po 28 havana dnevno. Već 1917, u svojoj šezdeset prvoj godini primetio je bolno zadebljanje na nepcu, koje je opet iščezlo. Godine 1923. se ponovo pojavilo, pa je bolesno tkivo izrezano i pregledano: bio je to rak. Uskoro zatim je radikalnom operacijom odstranjeno toliko tkiva da su se usna u nosna duplja spojile u jednu. Da bi mogao da jede i da govori, Frojd dobija metalnu protezu koja boli: ali kad je izvadi, tkivo ožiljka se toliko skupi da više ne može da otvori usta. Onda Frojd razdvaja vilice pomoću štipaljke, da bi mogao cigaretu staviti u usta; jer mada je znao da je bolest posledica prekomernog pušenja, on ne pristaje da se tog životnog zadovoljstva odrekne.

Sam Frojd (u pismu psihoanalitičaru Karlu Abrahamu, 1916) priznaje da mu ta strast „onemogućuje konačno razjašnjenje nekih određenih psiholoških problema“, ali iz onoga što je psihoanaliza utvrdila o vezi pušenja cigara (slično važi i za odanost piću i za strasno ljubljenje) sa sisanjem odojčeta, i iz onog što znamo o Frojdovoj infantilnoj alapljivosti i njegovoj „oralnoj erotici“, možemo zaključiti da je tu za njega cigara bila, među ostalim, zamena (za zamenu: cuclu i prst) materine dojke. Iz čega proizilazi da je i Frojda Eros oterao u prerani zagrljaj Tanatosu.

Jer Eros i Tanatos nisi oprečnosti koje se isključuju, nego dva brata koji se retko pojavljuju jedan bez drugoga. Da bismo živeli i voleli, već kao deca ubijamo, mada obično samo u mislima, svoje suparnike, one koji nas odguruju od majčinih grudi ili od rodne grude. Ispunjenje takve ubilačke misli – želje navodi na pomisao o sopstvenoj smrti, i ova opet na obuzetost tom pojavom. U želji za potpunijim življenjem izlažemo se smrtnoj opasnosti, a u strahu od nje čeznemo za bezbednošću i pokojem, koji postoje samo u smrti.  

Međutim, najveća strast Sigmunda Frojd bila je da jasno razmišlja svojom glavom. Istraživač i poznavalac nesvesnog osećao je da je njegova najveća snaga u svesnom mišljenju. Godine 1923, posle prve hirurške intervencije (od 33, koliko ih je svega izdržao za presotalih 16 godina), Frojd je i zračen od čuvenog bečkog rendgenologa Gvida Holcknehta, koji je kasnije bio njegov pacijent. Osam godina kasnije Frojd je posetio Holcknehta u bolnici i koji je, pošto mu je amputirana desna ruka, umirao od raka izazvanog rendgenskim zracima. Kad je Frojd izarzio svoje divljenje za Holcknehtovu pomirenost sa sudbinom, ovaj mu je odgovorio da to ima da zahvali samo njemu. Sam Frojd je slično „herojsko“ mučeništvo pokazao u narednih osam godina. Uz njega je bila njegova kći Ana (s kojom se bio dogovorio da u njihovom odnosu ne sme biti nikakve bolećivosti) i jedno verno kučence. Otkako je, 1923, umro njegov petogodišnji mezimac, izvanredno inteligentni unuk Hajnerle, Frojdu su psi zamenili voljenu decu. Ali kad je, u kasno leto 1939. godine, od raka koji se raspado i provalio spolja, počeo da se širi nesnosan zadah, i pas, koji bi dotle radosno pritrčavao da pozdravi svoga gospodara, sada se povlačio u suprotni ugao bolesnikove sobe.

Uza sve to, i pored stalnih, gotovo neizdržljivih bolova, Frojd je odbijao opijanje jer je (kako je jednom rekao književniku Štefanu Cvajgu) „više voleo razmišljati u mukama nego biti nesposoban da jasno misli“. Hteo je da, dokle god je to bilo moguće, živi kao čovek, svesno. Bio je živa rana koja se raspada, i znao je to, ali još uvek i jedna bistra misao. Tek dva dana pred smrt rekao je lekaru da „to mučenje više nema nikavog smisla“. 28. septembra dobio je malu dozu morfijuma (0.02 g) i, duboko uzdahnuvši, ili tačnije: udahnuvši zaklopio oči i usnio. Ostavljajući svoju decu i svoje učenike, svoje delo i svoju živu misao, krenuo je na svoje poslednje putovanje, bez žurbe i bez straha, znajući pouzdano da na taj voz ne može zakasniti.

Dr Hugo Klajn (NIN, 28. septembar 1969)

Dr Hugo Klajn (Vukovar, 1894 – Beograd, 1981), bio je jugoslovenski lekar, pozorišni reditelj, profesor i šekspirolog. Učenik Sigmunda Frojda, studirao je medicinu u Beču, i dao značajan doprinos izučavanju ratnih neuroza studijom iz 1945. Iste godine postao je stalni pozorišni reditelj beogradskog Narodnog pozorišta. Od 1949. predavao je režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, a kasnije i psihologiju. Autor je knjiga Osnovni problemi režije, Pojave i problemi savremenog pozorišta, Nervni sistem, Ratna neuroza Jugoslovena, Šekspir i čoveštvo, Život dvočasovni (pozorišne kritike), Vaspitanje sa gledišta medicinske i socijalne psihologije, Frojd psihoanaliza i literatura: izabrani psihoanalitički spisi, Abnormalnosti normalnih: tri predavanja iz primenjene psihopatologije, Režija u amaterskom teatru: priručnik za amatere reditelje.

 

субота, 31. август 2019.

Dramatizacija romana U traganju za izgubljenim vremenom Marsela Prusta (1871–1922) emitovana je tok
субота, 31. август 2019.

Živimo u vremenu bojanki za odrasle, pucačke igre pejntbol i televizijskih serija tipa Drugi svetsk
субота, 31. август 2019.

Pre pola veka, povodom tridesetogodišnjice smrti, Hugo Klajn, pozorišni reditelj i doktor medicine
субота, 31. август 2019.

„Kombinacija pop kulture i politike, ideja da jedna drugu čine boljom, i obrnuto, nekada je bio sv