Nin
Sajmon Kričli, filozof: Tamo gde je istina čudnija od fikcije

Pisac čuvene Knjige mrtvih filozofa otkriva NIN-u kako je napisao svoj prvi roman Teatar pamćenja i zašto suočavanje sa smrću u vreme duboke strepnje može da bude ključ opstanka

Šta učiniti kada vas usred pandemije uhvati strah od smrti? Da li je pametno odabrati za čitanje baš Knjigu mrtvih filozofa Sajmona Kričlija, sačinjenu od kratkih tekstova o životima mislilaca i načinima na koje su napuštali svet, „živopisni katalog“ u kome se opis čina umiranja povezuje sa njihovim osnovnim idejama...

Delo ranije objavljeno u izdavačkoj kući Gradac, u prevodu Aleksandra V. Stefanovića, sažima, na primer, biografiju Stratona (datum rođenja nepoznat, umro 270 p. n. e.): „Priča se da je Straton postao toliko mršav da kada je umro nije ni osetio“, ili Demetrija (datumi nepoznati): „Umro od sudbonosnog gujinog ujeda.“ Ponekad je odlazak zagonetka, kao kod Parmenida (515 – ? p. n. e.). Bit njegove novine u metafizici je u razlici između bića, „opisanog okruglo kao lopta, i nebića, koje po svoj prilici nije kao lopta. Nemamo podataka kako je Parmenid iz jednog prešao u drugo stanje.“

Znamo za legendu o Empedoklu (490–430 p n. e.). „On se bacio u Etnu u odeći za svečane prilike kako bi potvrdio glasove da je postao božanstvo. Međutim, istina je otkrivena kada je jedna njegova papuča, koju je plamen izbljuvao, nađena na padini vulkana.“

Kakva je danas uloga filozofije i da li bi neko obratio pažnju na filozofa čak i ukoliko bi skočio u krater – upitali smo olako, svesni da bismo mogli da prođemo kao tragičar Eshil (takođe svrstan u mudrace), kome je orao navodno ispustio kornjaču na ćelavu glavu, pomislivši da je kamen.

„Mislim da postoji ogromno interesovanje za filozofiju“, odgovara Sajmon Kričli u razgovoru za NIN. „Mogu da ukažem na mnoge činjenice koje govore tome u prilog, ali ako bi trebalo da navedem samo jednu, to bi mogla da bude kolumna nazvana Kamenkoju deset godina uređujem u Njujork tajmsu. Imamo veliku i vernu publiku. Internet je bio grozan za određena polja istraživanja i delatnosti, recimo za književnu kritiku, ali dobar za filozofiju. Sada mnogo više ljudi čita filozofska dela nego kad sam ja bio mlad. Ne mora nijedan filozof da skače u Etnu da privuče pažnju.“

U najnovijoj kolumni Filozofirati znači učiti kako umreti, sa podnaslovom „Suočavanje sa smrću može biti ključ našeg oslobađanja i opstanka“, razmišljao je upravo o pandemiji, o filozofima što od davnina imaju dugu, mučeničku romansu sa socijalnom distancom. Čovek pomisli na Diogena. „Živeo je u buretu, tumbajući se u njemu po vrelom letnjem pesku. Navikao se na hladnoću tako što bi preko zime grlio statue prekrivene snegom.“

Može li iskustvo biti od pomoći u danima duboke strepnje? Odgovor je sličan onome datom u uvodu Knjige mrtvih filozofa. Zadatak filozofije je da nas obuči za umiranje. I tamo pominje Montenja, uz opis običaja Egipćana da prilikom marljivo pripremanih svetkovina prikažu ljudski kostur. „U gozbenu prostoriju ovu pratio je čovek koji bi prisutnima doviknuno: Pijte i veselite se, jer kada budete mrtvi, ovo će biti vaša slika.“

Sajmon Kričli, kako sam navodi na kraju kataloga: „(1960–?): Odlazi gonjen medvedom“ – autor je dela o Hajdegeru, Deridi, samoubistvu, humoru, fudbalu, grčkoj tragediji, Dejvidu Bouviju... Ali i jednog romana: Teatar pamćenja. Otkuda ideja za fikcijski debi?

„Ideje nikada ne počinju, zar ne?“, pita. „Bio sam opsednut knjigom Veština pamćenjaFrensisa Jejtsa još kao student sredinom osamdesetih godina prošlog veka i imao sam srž književnog koncepta o Mišelu Aru možda 2004, kao fragment napisan na pola stranice. Završivši rad na knjizi o Hamletu sa Džejmisonom Vebsterom 2011. ili 2012, pronašao sam taj fragment i onda se knjiga takoreći sama pisala, prilično brzo u prvoj ruci. Posle sam proveo dosta vremena uređujući i preuređujući je, da bih je potom sakrio od samog sebe na nekoliko godina. Zapravo, nisam hteo da objavim roman. Morali su da me nagovaraju.“

Počinje smrću francuskog filozofa Mišela Ara tokom paklene letnje vrućine. Kutije sa njegovim neobjavljenim rukopisima stižu u kabinet Sajmona Kričlija, glavnog junaka.

„Namerno se igram autobiografskim postupkom. Mnogo je istinitog, nešto od toga vrlo je intimno, nešto izmišljeno. Neću reći šta je šta.“

U kutijama, obeleženim znakovima zodijaka, nalazi puno zanimljivih stvari, poput beleški sa Sartrovih predavanja o etici i marksizmu, ili impresivne mape prirodnih katastrofa, sa detaljnim pregledom putanje uragana. Ipak, najviše ga privlači kutija sa znakom ovna. Shvata da je Ar šezdesetih godina proučavao fenomen teatra pamćenja.

Otkud da je posle tolikih filozofskih dela odlučio da se ovim problemom pozabavi u fikciji?

„Ne postoji odluka!“, ponavlja Sajmon Kričli. „Bio sam preokupiran idejom mnemoničkih tehnika posle čitanja Jejtsa, pogotovo pošto sam shvatio da Hegelova Fenomenologija duha može da se razume kao teatar pamćenja. Kasnih osamdesetih biće to moja doktorska disertacija, dok se planovi ne budu promenili. Fikcijsku formu pronašao sam mnogo kasnije, a korišćenje poluautobiografskog pripovedanja donelo mi je osećanje slobode. Čitanje Kasaresovog Morelovog izuma i Heteronima Fernanda Pesoe izuzetno su uticali na mene i bili od velike pomoći. Ali mnogo toga opisanog u knjizi stvarno se dogodilo. Reč je o mestima gde je istina čudnija od fikcije.“

Pripovedač se ne štedi. Umire, halucinira, premišlja se da li da ode da mokri ili ne. Ali priču o sopstvenoj nesreći i amneziji povezuje sa pitanjima znanja i zaboravljanja. Kreće od grčkog pesnika Simonida. Dok je deklamovao pesmu, pala je tavanica. Poginuli su svi osim njega. Premda nije bilo moguće identifikovati tela, Simonid je uspeo da prizove u sećanja tačan raspored sedenja pre katastrofe. Nastala je ideja pozorišta sećanja..

Saznali smo da nije samo Seneka bio kadar da izgovori dve hiljade imena po datom mu redosledu. „Na žurci u Stokholmu, ja sam jednom upoznao Šveđanina što je mogao da otpeva pesme svih švedskih predstavnika na Pesmi Evrovizije.“

Idući za renesansnim pokušajima Đulija Kamila da zaista napravi drveno pozorište, gde bi sa pozornice usamljeni posmatrač zurio u slike postavljene u gledalištu, ispunjenom raznolikim i upečatljivim figurama, nejasnim detaljima i dekoracijama – lik Kričli odlučuje da načini takvu građevinu i vrati sećanja. Ispita sopstvene granice, ali i granice kosmosa.

„Oduvek sam pokušavao da eksperimentišem formom u knjigama, a na odluku da se okušam u fikciji verovatno je uticalo prijateljstvo sa Tomom Makartijem. Bili smo u čudnoj organizaciji International Necronautical Society (Međunarodno nekronautičko društvo) i on je pisao sjajne romane, naročito Men in Space i Remainder. Odlučio sam da napišem nešto manje sjajno. Odvezao mi je jezik.“

Praveći inventar po zaostavštini, primetili smo da je Ar slagao kartice o životima mislilaca, skicirajući živote, upravo onako kako je nastala Knjiga mrtvih filozofa.

„Apsolutno“, potvrđuje Sajmon Kričli. „Namerno sam to napravio. Volim da gradim male puteve, ponekad skrivene, između svojih knjiga.“

Zato nije čudno što smo posle opisa Arovog odlaska u romanu Teatar pamćenja okretali poslednje stranice Knjige mrtvih filozofa, imajući utisak da smo za sličnu smrt već negde čuli? Dominik Žaniko (1937–2002): „Ujutro 18. avgusta 2002. u Ezu na Azurnoj obali, u Francuskoj, Žaniko je umro od srčane kapi nakon plivanja.“

„Nije čudno! Dobro ste uradili!“

A da li je izbor za čitanje u doba pandemije bio dobar – pokazaće vreme. Dotle ćemo lupati glavu šta se krije iza Arkelajevih zagonetnih reči, te jedine sačuvane rečenice, pošto su izgubljeni svi njegovi drugi spisi.

„Hladnoća je jedna obaveza.“

(NIN, 28. maj 2020)

недеља, 21. јун 2020.

Dobitnik Gonkurove nagrade studenata Srbije govori za NIN o svom romanu „Braća po duši“ čiji su jun
понедељак, 8. јун 2020.

Pisac čuvene Knjige mrtvih filozofa otkriva NIN-u kako je napisao svoj prvi roman T
четвртак, 21. мај 2020.

Dramska spisateljica, scenaristkinja i publicistkinja Tena Štivičić ispisuje na svom sajtu dnevnik
четвртак, 14. мај 2020.

Književnik čiji se roman upravo našao među tri dela nominovana za Pulicerovu nagradu otkriva NIN-u