Nin (proza)
Dve knjige Kolsona Vajtheda: Sloboda postoji u zatvorskom žargonu
Dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade napisao je roman pošto je čuo da su studenti arheologije sa Floride pronašli tajno groblje u popravnoj školi. Pre toga je „podzemnu železnicu“, naziv za mrežu tajnih ruta kojima se bežalo iz ropstva, shvatio doslovno i za junake izgradio pravu prugu pod zemljom

Šta je opasnije – kada se usudite da progovorite o onome o čemu ćete tek pisati ili pokušate da prepričate sopstveni roman? Sećam se scene sa stubišta: naš klasik slušao je mlađeg kolegu kako mu izlaže svoju buduću ideju, uplašen tim činom, opominjući ga da to ne čini. „Prestanite!“, vikao je, siguran u unutrašnjosti stana, ne pozivajući ga da uđe. I ovaj se kasnije žalio da mu je ideja propala. Nikako nije uspevao da uđe u pomenutu priču. Pitao se zar je toliko pogrešio što je izgovorio tih nekoliko reči velikanu sakrivenom iza odškrinutih vrata, osiguranih lancem.

Ko zna da li američki pisac Kolson Vajthed (1969) otkriva delove sledeće knjige i da li po objavljivanju sažima o čemu se u njegovim delima radi. Premda otvara teme poput ropstva i nasilja („Nasilje je jedina dovoljno velika poluga koja može da pomeri Zemlju“) – teško je odoleti toj prozi nakon što u prolazu čujete na kakvim je planovima izgrađena.

Roman Podzemna železnica, štampan 2016. godine i nagrađen Pulicerovom nagradom, govori o patnji robinje Kore na plantažama pamuka u Džordžiji. Pojam Underground Railroad iz naslova označavao je u stvarnosti mrežu tajnih ruta i sigurnih kuća, načinjenih u Americi u prvoj polovini 19. veka, da bi Afroamerikanci uspeli da pobegnu iz ropstva. Vajthed dolazi na ideju da termin ne koristi „metaforički“, već da zaista za svoje junake, ispod zemlje, konstruiše pravu železnicu, zbog čega će se i ljubitelji alternativne istorije dodatno zainteresovati za zaplet.

„Stepenice su ih dovele do malog perona. Sa obe strane zjapili su crni otvori gigantskog tunela. Bio je visok bar šest metara, a zidovi su bili obloženi naizmenično tamnim i svetlim kamenjem. Kolika je samo marljivost bila potrebna da se ovo stvori. Kora i Cezar ugledaše prugu. Šine su se pružale vidljivim delom tunela, pribijene za zemlju drvenim pragovima. Pruga je po svoj prilici vodila na jug, odnosno na sever, izvirala je iz nekog nepojmljivog izvora i letela ka čudesnoj krajnjoj stanici. Neko je bio dovoljno brižljiv da postavi klupicu na peron.“

Iza sebe ostavljaju dane mučenja i pokušavaju da pobegnu od zloglasnog lovca na robove po imenu Ridžvej, noseći teret prošlog života. Stranice su ispresecane poternicama. Oseća se „opšta napetost, kolektivni strah koji je nadilazio svakodnevicu njihovog ropstva“. Snažni su opisi mraka. „Jedini način da znaš koliko si dugo izgubljen u mraku jeste da se izbaviš iz njega.“ Mrak tunela „brzo je pretvorio vagon u grob“.

Ređaju se stanice i države. Junaci do krajnjeg odredišta sagledavaju raznolikost zemlje. Poslednje odredište trebalo bi da znači slobodu. Iskustva sa plantaže naučila su ih da dublje razumeju značenje te reči i prepoznaju varke. Znali su da je mala sloboda najgora kazna, „jer se obilje prave slobode spram nje bolno jasno pokaže“. Rob se ponekad izgubi u njenom kratkom vrtlogu.

Kora ne zna šta znači biti optimističan. Zaključuje da je to verovatno isto što i biti uporan. Pokrete oslobođenog tela ograničavaju skinuti lanci. Pošto je desetak puta udarila glavom o tavanicu, telo je upamtilo granice kretanja. Ispravila je leđa. „Moraće da nauče da hodaju kao slobodni ljudi.“ Poput likova romana Momci iz Nikla, nagrađenog ove godine Pulicerovom nagradom, drugom za Kolsona Vajtheda.

Postoji samo jedna gora stvar nego izaći iz bioskopa pre kraja odjavne špice: preskočiti izjavu zahvalnosti s kraja knjige.

Fikcija je sada zasnovana na stvarnim događajima. Autor je inspirisan pričom o Dožerovoj muškoj školi u Marijani na Floridi, za koju je saznao zahvaljujući člancima iz Tampa bej tajmsa. Tekstovi su ga doveli do Erin Kimerl i njenih studenata arheologije sa Univerziteta Južne Floride, koji su vršili forenzička istraživanja groblja, sabrana u „Izveštaju o istrazi smrti i ukopa u nekadašnjoj Muškoj školi“. Dokument je dostupan na sajtu univerziteta. I adresa internet stranice sa pričama onih koji su preživeli Dožer.

Momci iz Nikla (takođe objavljeni u Laguni, u prevodu Dijane Radinović) pripovedaju o instituciji sa zadatkom da loše momke navodno prevaspita u fine mladiće. Međutim, čak i u smrti, poručuje prva rečenica, oni su bili problem.

Šta su otkrili arheolozi?

„Tajno groblje ležalo je na severnoj strani Niklovog zemljišta, na neravnom polju zaraslom u travu između stare štale i školskog smetlišta... Graditelji poslovnog kompleksa planirali su da na tom polju naprave trg sa četiri fontane i betonskim muzičkim paviljonom za povremene koncerte. Pronalazak leševa bio je skupa komplikacija i za građevinsku kompaniju, koja je čekala da dobije urbanističku dozvolu, i za državno tužilaštvo, koje je nedavno zaključilo istragu o navodnom zlostavljanju. Sada su morali da sprovedu novu istragu, da utvrde identitet preminulih i uzrok njihove smrti, pa se više nije moglo znati kad će to prokleto mesto moći da se raskrči, sravni sa zemljom i izbriše iz istorije, za šta su svi smatrali da je odavno trebalo uraditi.“

Glavni junak je Elvud Kertis, inteligentni i vredni mladić, očaran pločom sa govorima Martina Lutera Kinga. U raspravama je stajao na stranu onih što su se odupirali vlastima. Još kao dečak osluškivao je povike demonstranata. „Znao je za muke i borbu crnaca u Frenčtaunu, gde se njegova četvrt završava a počinje zakon belaca.“ Žgoljav „kao pile“, uskih ramena, pazeći da mu ne stradaju naočare, posmatrao je kako borce za prava tuku metalnim šipkama, polivaju šmrkovima; kako ih pljuju bele domaćice besnoga lica.

Stopirajući do fakulteta, slučajno se našao u ukradenom automobilu i završio u Niklu. Pravoj školi, na prvi pogled. Ipak, pikavci, crvi i pioniri brzo su mu otkrili da je reč o surovom popravnom zavodu, sa Belom kućom, u kojoj vežu učenika i biju ga korbačem do smrti. Potom ga zavedu u rubrici begunci i sahrane na tajnom groblju. Privremeno rešenje: popiti prašak za veš i završiti u bolnici.

Iako se u trećoj celini romana opisuje život posle Nikla, zatvoreni krug mesta za mučenje nastavlja da ograničava živote likova na slobodi. Tako je i u Podzemnoj železnici. Harijet Džonson, Elvudova baba uz koju je odrastao, pod jastukom drži mačetu za sečenje šećerne trske, u slučaju da neko upadne u kuću. Ne možemo da zamislimo da se ona nečega plaši, ali je strah zapravo njen pokretač.

Begunci iz doma ponovo sanjare da uskoče u voz. Zavode nas lirske bravure („Cvrčci su zacvrčali u talasima“), ali se zaustavljamo kod obične gradske zaobilaznice. Uhapšeni mladić je u policijskom vozilu prošao njome pored rodnog Talahasija – kao da grad više ne postoji. „Različiti krajevi grada, različiti gradovi“, čuli smo nešto kasnije.

I u zatvoru i na putu ka oslobođenju, pred namučenim Vajthedovim junacima, izlaz se neprekidno sužava. Slobodan svet. Šta uopšte znače te reči?

„Izraz slobodan svet spadao je u zatvorski žargon, ali je zaživeo i u popravnoj školi jer je imao smisla. Doneo ga je neki momak koji ga je čuo od zlosrećnog oca ili strica, ili pak od nekog od vaspitača koji bi time odao kako stvarno vidi svoje štićenike uprkos školskim terminima, koje je Nikl voleo da koristi.“

Ne treba se preterano opustiti ni sa rečju optimizam. Čak se i Elvudu, ranije šegrtu u dućanu, dogodilo da od optimizma „smekša kao jeftine karamele kod kase“.

(NIN, 20. avgust 2020)

четвртак, 20. август 2020.

Dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade napisao je roman pošto je čuo da su studenti arheologije sa F
понедељак, 6. јул 2020.

Naizgled je niko ne želi i ne zna njenu preciznu definiciju. Izdavači se pitaju kako da je prodaju,
петак, 26. јун 2020.

Junaci irske književnice smatraju da je depresija humana reakcija na uslove života u poznom kapital
недеља, 3. мај 2020.

Ubojiti prahU knjizi memoarske proze pod naslovom Ili ne (izdavač: Kulturni centar Novog Sada), Dra