Nin (Tekstovi)
Iz arhive NIN-a: Madam Bovari nije žena

Pisac Miodrag Bulatović objavio je u NIN-u pre šezdeset godina razgovor sa Žan-Polom Sartrom (1905–1980), književnikom i filozofom

Imao sam nesvakidašnju čast da u nekoliko navrata razgovaram sa jednim od najznačajnijih ljudi ovog vremena, sa filozofom i književnikom Žan-Pol Sartrom. Ti susreti su, nažalost, bili veoma kratki, ali ipak, na brzinu i za novine, pišem neke utiske. Prva impresija je, dok ga gledam kako nemirno sedi u fotelji Saveza književnika, okružen piscima i novinarima: to je čovek koji se na da intervjuisati! U stanju je da, u isto vreme, raspravlja sa petnaestoricom; neodoljivo podseća na šahovskog velemajstora koji sigurno vodi simultanku. Najradije govori o politici, o ideologiji, o angažovanoj literaturi; stalno se vraća na to kako je, otkad piše, za ono famozno PROTIV, i smatra da, što se nas tiče, moramo biti bezuslovno ZA. Interesuje ga kako jugoslovenski pisci u knjigama, konkretno, izražavaju revolucionarna zbivanja koja su uzbudila svet pa i njega; priča o tome kako ga zanimaju radničko samoupravljanje i naši obični ljudi.

Govoreći o filozofiji, o literaturi, o kulturi uopšte, vi gotovo uvek stvari skrenete i dovedete na teren politike. Ne čini li vam se...

Politika postoji samo zato što današnje društvo nije oslobođeno dubokih unutrašnjih protivurečnosti. Ne smatram da je najdublji cilj umetnosti političko angažovanje. Smatram da će doći vreme kada će ljudi političko angažovanje zameniti društvenim i ljudskim. Čovek će time dobiti, jer će moći da se izražava bolje i dublje. Nije ničija greška što danas pisac mora biti politički angažovan. On se kao individua, kao ličnost, mora hvatati u koštac sa društvenim antagonizmima. Dakle, on mora da proučava sredinu sa jednog društveno-političkog aspekta. Jer to je najcelishodniji, najpotpuniji način. Danas ne treba slikati samo osećanja, već ih treba koordinirati sa političkim aktivnostima. Ne zaboravimo da je cilj politike da nas oslobodi politike.

Da li je moguće pomiriti jednu punu, bogatu umetničku ličnost, jednom rečju talenat, sa totalnom političkom angažovanošću o kojoj vi toliko govorite, i za koju se iskreno zalažete? I da li biste mogli navesti neku ličnost u kojoj su se ta dva osećanja pomirila?

Ta mogućnost zavisi od ličnosti. Ako se nekome naredi da piše, a on to ne želi da čini, onda će ono što on bude napisao biti loša literatura. Pisac koji hoće da govori o pticama i plavom nebu ako bude primoran da govori o politici, biće isto tako nesrećan kao onaj drugi kome „leži politika“ a piše o cveću i nebu. Nažalost, već vek i po ništa u literaturi nije napisano što nije bilo političkog karaktera. Uzmimo, na primer, velikog stilistu Gistava Flobera, koji je zastupao teoriju „umetnost radi umetnosti“. Revolucija iz godine 1848, Državni udar 1852, i Komuna 1871. ostavile su vidljivog traga u njegovim stvarima. Ni on nije mogao da ne reaguje. Čovek ne može da ignoriše ono što se u njegovom vremenu zbiva. Eto, i veliki umetnik i larpurlartista, Flober, reagovao je na onovremenske događaje na svoj način. Iako se nigde nije otvoreno izjasnio, on je bio protiv stvaranja proletarijata. Ovo govorim, jer se trenutno bavim Floberom i njegovom korespondencijom.

Ali, koliko se sećam, u Floberovoj korespondenciji zauzima glavno mesto njegov intimni život, kao i problemi stvaranja...

Da, ali ako čitate njegova pisma, videćete da iz njih bije ljutnja na proletarijat; čitava eksplozija ljutnje. Ima tu i razmišljanja, ali su ona površna; pored ostalog, prikazuju ga kao malog buržuja seljačkog porekla. Flobera je plašio novi život koji je silno nadolazio; plašila ga je industrijalizacija, progres uopšte.

Pretpostavljam da vas Flober zanima i kao umetnik?

Da. Studije koje su u poslednje vreme vršene u vezi sa Floberom pokazuju da u njegovom opusu centralno mesto ne zauzima Gospođa Bovari, već Iskušenje Svetog Antonija... Ali takav Floberov stav ne umanjuje njegov značaj kao umetnika. Vratimo se Gospođi Bovari... Ta knjiga je samo na prvi pogled realistička. U tome i jeste njena tajna. Prvo je to uvideo Bodler. Ima tu još jedna iznenađujuća stvar. Gospođa Bovari nije žena; to je čovek.

Sa kakvim biste osećanjima čitali „sartrovsku“ analizu vaših knjiga, junaka i vaše ličnosti? Na ovo pitanje navela me je vaša izvanredna knjiga o Bodleru, kao i rasprave o nekim francuskim piscima.

(Iznenađenje i osmeh na licu uvek napregnutog čoveka. I odgovor, spontan, iskren, brz)

Takva analiza bi me jako naljutila. Ali bi mi, posle, morala pričiniti ogromno zadovoljstvo. Znate, odvratno je nestati, iščeznuti sa saznanjem da vas ljudi nisu potpuno upoznali. A to upoznavanje, tako nužno i neophodno, ne može se postići bez pomoći drugih. Dakle, tom upoznavanju doprinose tuđa dela.

Nekoliko puta pomenuli ste da pišete autobiografiju. Da li će i ta autobiografija biti pisana „sartrovski“?

Da, baš tako. Hoću da postignem maksimalnu objektivnost koju čovek može da postigne u odnosu na sebe. Razumljivo, i tu može da se promaši, da se ne postigne ono što se želelo. Ali, čak i ako promašim, to neće biti tragično kako kada bi neko drugi, sa strane, zatajio. Vidite, Frojd je izvršio sopstvenu psihoanalizu. Treba napomenuti da Frojd nije tvrdio da čovek treba sam sebe da analizira: smatrao je da je to posao drugih. Zapitali su ga zašto on to radi, a on je odgovorio: „Ja sam prvi psihoanalitičar, niko to pre mene nije mogao da uradi.“

U jednom listu sam pročitao da ste izjavili kako stil nije važan. Je li to tačno?

Budite uvereni da to nikad nisam izjavio. To su rekli neki drugi koji smatraju da ja tako mislim. Ali kad smo već kod toga: stil je nešto što treba da proizađe iz predmeta o kome se piše; on nije ništa izvan, ništa posebno. Uostalom, o stilu Francuzi pišu već stolećima, pa bi izgledalo čudno da ja tvrdim nešto suprotno. Ima marksističkih pisaca koji mi zameraju da isuviše lepo pišem. Što se mene tiče, mogu reći da mi se problem stila ne postavlja kao nešto posebno. Svaka zamišljena stvar, takoreći svaka ideja, zahteva svoj, specifičan stil. Za potvrdu toga uzmimo Džojsa: ne možemo mu prebacivati što piše onako kako piše, njegov stil proistekao je iz predmeta kojima se bavio, iz njegovih ideja.

U jednom od vodećih francuskih književnih časopisa nedavno smo pročitali interesantan esej o Joneskovom smehu. Bilo je tamo govora i o vama i vašim knjigama. Pomenuti pisac tvrdi da dezintegracija ličnosti nužno dovodi i do dezintegracije stila i jezika. Ako sam dobro shvatio vašeg sunarodnika, vaš „slučaj“ to upravo opovrgava.

Prvo, želeo bih znati šta pisac o kome je reč podrazumeva pod dezintegracijom ličnosti. Ako je aludirao na junake iz mojih knjiga, mislim da se prevario. Ne radi se tu o dezintegraciji ličnosti. Treba imati vrlo naivan pojam o čovekovoj ličnosti, pa to tvrditi. Ako bismo poverovali tom piscu, morali bismo se složiti da u savesti svakog čoveka postoji još jedno JA. Ličnost postoji samo između unutrašnjih konflikata. Ono što se zove JA, to je – rezime. Prava ličnost čoveka – to su problemi koje jedno biće opsedaju, zapravo hijerarhija tih osećanja. Junaci mojih romana, novela i drama su, u stvari, problemi, a ne nešto drugo.

Kad smo već kod Joneska...

Da, čista ekspresionistička orijentacija. On želi da izrazi neku nejasnu nelagodnost čovekovu, neku nelagodnost koja, poslužimo se izrazom pomenutog francuskog autora, predstavlja dezintegraciju čovekove ličnosti u današnjem svetu. Nije mi nikako jasno zašto se njegovi ljudi pretvaraju u nosoroge. Imam utisak da Jonesko želi da se dopadne desnici.

A Beket?

To je nešto sasvim drugo. Za razliku od Joneska, Beket se nije svideo ni desnici. Ljudi su spontano primili njegovo remek-delo, njegovog Godoa. Krajem su bili razočarani – bio je previše bezizlazan. Beketov pesimizam je dubok, individualan, iskren. Volim njegove romane, naročito Moloa. I priče njegove volim. Eseje i kritičke napise nešto manje.

Jugoslovenske čitaoce veoma interesuje šta mislite o eksperimentima novijih francuskih pisaca, koji, kako smo obavešteni, uživaju vašu punu naklonost.

Prvenstveno mi se sviđa kod njih što su toliko različiti. S jedne strane imate Natali Sarot, koja ide do kraja u onome što je nazvano dezintegracija ličnosti. Ona utapa objektivno u subjektivno, piše samo o predmetima. Njena sušta suprotnost je Alen Rob Grije. Mišel Bitor je opet nešto sasvim treće. Mislim da su interesantni, ali da ne idu sa površine stvari.

Koju ste knjigu najteže napisali?

Nijednu nisam napisao lako.

Kakvu knjigu želite da napišete?

Hteo bih, rekao sam već, da napišem autobiografiju, i da ona bude što razumljivija. Takođe želim da napišem i jedan roman. Pisaću ga samo ako nađem odgovarajući metod, tehniku. Mislim da se u romanu može postići nešto više nego što se dosad postiglo. Objektivna saznanja čoveka su na velikoj visini, a to je u raskoraku sa onim što smo uspeli u romanu da prikažemo. Daleko smo od toga da smo postigli i delić onoga što današnji čovek zna o svetu.

Kod nas je veoma popularna vaša zbirka novela Zid. U vezi sa ovim, zanima nas da li ste definitivno prestali pisati priče? Uopšte uzev, ne čini li vam se da je prošlo vreme pripovetke?

Ne smatram da je sa pričom svršeno. Ja neću pisati ni priče, ni romane, sve dok ne nađem tehniku koja će mi omogućiti ono o čemu sam malopre govorio.

Vi stalno govorite o konfuziji ovog vremena. Šta tu može da uradi jadni, nemoćni pisac?

Pisac je u konfuziji i prema tome ne treba ništa da uradi. Svi su konfuzni, i svi pokušavaju na svoj način da se izvuku. I pisac koga nazvaste nemoćnim, jeste konfuzan, jer je dete ove epohe.

Književnik Miodrag Bulatović (1930–1991) autor je dela Đavoli dolaze, Vuk i zvono, Crveni petao leti prema nebu, Heroj na magarcu, Ljudi sa četiri prsta, Gullo Gullo...

(NIN, 22. oktobar 2020)



петак, 18. септембар 2020.

U knjizi Izdajstvo lirike sakupljene su misli koje je Miroslav Antić ispisivao na razglednicama, „
петак, 18. септембар 2020.

Umetnica Jovana Tucović, čija je izložba otvorena do 12. septembra na Kolarcu, naslikala je napušte
четвртак, 3. септембар 2020.

U NIN-ovoj rubrici Filmski barometar, vodiču kroz bioskopski repertoar sa kratkim prikazima filmova
четвртак, 3. септембар 2020.

Ponedeljkom i utorkom, na kanalu RTS 3, repriziraju se emisije iz ciklusa Socijalizam ili kapitaliz