Nin
Lejla Slimani, francuska književnica: U vrtu najdubljih strahova i strasti

Sagovornica NIN-a objavila je roman o novinarki preplavljenoj nezasitoj potrebi za seksom, roman o dadilji koja na poslu ubije dvoje dece i publicističku knjigu o seksualnom životu u Maroku

Igračke su popakovane u providne kese koje su potom zapečaćene – rečenica je sa prve stranice romana Uspavaj me, objavljenog u izdavačkoj kući Booka, u prevodu Vladimira D. Jankovića. Lejla Slimani odmah otkriva zaplet pozajmljen iz crne hronike: bračni par traži dadilju i posle dužeg predomišljanja odabere neobičnu ženicu krhke građe ali začuđujuće fizičke snage.

Francuska književnica svakako nije prva kojoj je zastrašujuća vest poslužila kao temelj za priču. „O, Šekspire!“, vikao je u pismu Lujzi Kole još 1853. Gistav Flober, dok je žurio u Ruan, na sahranu gospođe Puše, žene jednog lekara, „koja je umrla prekjuče na ulici, gde je pala s konja blizu svog muža, koga je bila udarila kaplja“.

Mediji se danas toliko hrane crnom hronikom da se svakome može dogoditi nesreća da ga televizijske vesti učine „slavnim“ na minut. Sreća je zato što spisateljica ide za tragovima klasika, pa i sama, posle „suza jednog čoveka“, brzo prelazi na „hemiju stila“.

Igra se elementima bajke, mita i legende. Delo, nagrađeno Gonkurovom nagradom 2016, otvara urlik vučice. Naratorka pominje maćehu iz bajke i čudovišta. „Vozili su se već čamcem po jezeru u Bulonjskoj šumi, i Luiza je pričala Mili da su te alge što plutaju po površini u stvari kosa jedne veštice koja je izgubila sve i sad se sveti.“ Dadilja od početka izgleda „nestvarno kao da je iskočila iz knjige za decu“.

Kraj dolazi kada bajka više ne može da se ispriča, kad u pričanju više nema draži. Mit i stvarnost postaju isti svet prilikom porodičnog putovanja u Grčku.

„Veliki deo nadahnuća roman nalazi u velikim mitovima, u bajkama, koje veoma volim“, kaže Lejla Slimani u razgovoru za NIN. „Za mene su to suštinski važne pripovesti koje govore o ljudskoj prirodi uopšte i pozivaju nas da razmislimo o stvarima koje nas plaše, o našim drevnim, najdubljim strahovima. Pripovesti su o poreklu, a pošto ova knjiga govori o detinjstvu, mislim da se dobro složilo.“

Zastajemo kod veštice kojoj nije ostalo ništa, pa sprema osvetu. Proza govori o društvenom raslojavanju. Zna se ko živi u kom delu grada! Dadilja vidi Pariz kao džinovski izlog. Postavlja se pitanje da li pati kada vidi šta drugi imaju... Radi u dobrostojećoj porodici i gomila dugove na bankovnom računu.

„Da. Pariz iz mojih romana je grad u kojem vlada velika usamljenost i u kojem se sreću veoma bogati i veoma siromašni, ali se nikad ne razumeju, niti se čak i gledaju. Taj Pariz je takođe postao konzumentska prestonica globalnog turizma, gde je sve na prodaju i sve može da se kupi.“

I u romanu U vrtu ljudoždera (Booka; prevod: Vladimir D. Janković), čija je glavna junakinja preplavljena nezasitom potrebom za seksom, u neprestanoj borbi da obuzda nagon i uklopi se u porodični život – dotiče pitanje klase. Ipak, bitnije je što u svom prvencu otvara temu koja će, kako danas vidimo, biti važna za nastavak opusa.

Naime, junakinje će često pokušavati da postoje kroz druga bića!

Teskoba mogućeg malograđanskog života, neumoljiva skoro kao kod Morijaka, vodiće prema praznini, stidu, krivici i slomu.

Pred njima će biti isti zahtev. Odreći se svog ja?

Naša sagovornica veruje da je odgovor, nažalost, pozitivan. „Sve moje knjige postavljaju pitanja o tome i o činjenici da nas društvo na kraju uvek pripitomi. Odrastajući, prilagođavajući se društvenim pravilima, sve više se odričemo ličnih želja, učimo da zauzdamo svoje nagone. Mislim da to još u većoj meri važi za žene, jer njih od detinjstva učimo da se kontrolišu.“

Sad kad u rukama imamo i nefikcijsku prozu Seks i laži (Klio; prevod: Ljiljana Mirković) – interesuje nas u kolikoj je meri ukidanje tog ja povezano sa slobodom. A sloboda sa telom...

„Ne možemo se pretvarati da smo slobodni ako ne raspolažemo sopstvenim telom. Pritom smatram da su žene u najboljem položaju da ovo razumeju. Ako drugi, to jest muškarac, religija, država umesto vas odlučuje da li imate ili nemate pravo na seksualni odnos ili na abortus, onda ste samo polugrađanka, jer ne posedujete sopstveno telo.“

Knjigu sa podnaslovom „seksualni život u Maroku“ čini dvadesetak ispovesti, svedočanstava žena koje su posle izlaska proze U vrtu ljudoždera prilazile Lejli Slimani i želele da joj krišom ispričaju životnu priču.

Književnica, od 2017. godine lična predstavnica francuskog predsednika Emanuela Makrona za frankofoniju, rođena je 1981. u Rabatu. U Pariz je došla na studije, a u Maroku je, kako obično navode biografije, vaspitavana u duhu francuske tradicije. Čitala je, putovala, studirala, ali istovremeno posmatrala ljude oko sebe u rodnom kraju.

Skrenula je pažnju u uvodu na tešku unutrašnju borbu koja sagovornice „raspolućuje između volje da se oslobode tiranije grupe i straha da bi ta sloboda za sobom povukla rušenje svih tradicionalnih struktura na kojima je izgrađen njihov svet“.

Slušajući ih, skrivene iza lažnih imena, želi da čuje stvarnost zemlje, mnogo složeniju i bolniju nego što se čini. „Ako se pridržavamo postojećeg zakona i morala koji se prenosi s kolena na koleno, treba smatrati nevinim sav neoženjen i neudat svet. Verovati da mladi muškarci i mlade žene nikada nisu imali polni odnos. Konkubine, homoseksualci i prostituke oba pola, svi ti, ljudi, dakle, ne postoje.“

Ubeđena je da preko prava da raspolažemo telom i oslobađanja od pritiska porodičnog okruženja ne ostvarujemo isključivo seksualne, nego političke slobode. Citira politikologa Omara Sagija, članak štampan 2013. u listu Mlada Afrika: potajna seksualnost i potajna politika idu zajedno.

Zato odjekuju reči iz poglavlja Soraja: „U pubertetu sam shvatila da se moj pol tiče celog sveta: društvo je imalo pravo nad njim.“ Devičanstvo je opsesivna tema. Šta sa rizičnim, tajnim abortusima; šta sa ostavljenom decom...

„Da bismo se uhvatili u koštac sa ovim problemima, potrebno je smeti govoriti o svemu.“

Na prvi pogled, reklo bi se da je reč o provokativnim knjigama, ali šta ukoliko tu provokativnost uopšte nismo primetili... Izgleda da se i književnica igra. U romanu Uspavaj me, čije jezgro jeste zločin dadilje otkriven već na prvoj stranici, reći će kako junakinja voli da gleda seriju o kriminalističkim istragama. Uz to, čita krimiće... Da li su te opaske način da se preskoči jeftina šokantnost, da se izbegnu pojednostavljivanja?

„U tom pogledu, heroina liči na mene. Mnogo volim novinske vesti i policijske serije. U oblasti zabave danas je postalo sasvim uobičajeno prikazivanje prilično groznih ubistava. Okruženi smo nasiljem posvuda i stalno, uronjeni u njega, čak i u najbanalnijim životnim trenucima. Upravo to sam želela da prikažem. Čim otvorimo knjigu ili uključimo televizor, otvaramo vrata nasilju.“

Izgovorene reči Lejle Slimani vraćaju nas u roman.

„U zabavnom parku urlaju, što od straha, što od radosti.“

(NIN, 24 decembar 2020)

четвртак, 8. април 2021.

Zvezda najnovije ekranizacije romana Džeka Londona filma Martin Eden, otkriva NIN-u poetiku tog ost
четвртак, 1. април 2021.

Pisac romana Ništa nije ničije, iz ovogodišnjeg najužeg izbora za NIN-ovu nagradu, govori o svom ju
четвртак, 25. март 2021.

Ako je fetišizam zanimljiv, to je zato što govori o uobrazilji, o nestvarnom. Preko jednog fizičkog
четвртак, 18. март 2021.

Prošlost uglavnom nismo shvatili. Ne zato što nismo pametni, nego zato što nismo iskreni. Ranije sm