Pisac Filozofije laži kaže za Radar da kada podlegnemo gluposti i idiotizmu, a laž, nebuloze i istinolikost počnu da igraju sve veću ulogu u komunikaciji – gubimo iz vida zajedničku realnost. Tada više nije moguća smislena diskusija jer se ne pozivamo na istu zbilju

Svi lažu. Svi osuđuju laž. Lažemo iako smo svi saglasni da je to pogrešno – piše Laš Fr. H. Svensen u prvoj rečenici Filozofije laži (Geopoetika, prevod sa norveškog: Gorana Knežević i Milica Višnjić). Zato mirnije savesti ulazimo u filozofovu dosad najduhovitiju, najličniju i najživahniju esejističku prozu. Punu života, dakle, iako autor za primere neretko uzima scene kao prekopirane iz krvavih krimića.

Na početku razgovora, izdvajamo ta mesta. Recimo, u uvodnom poglavlju, razmatrajući „prirodu laži“, beleži: „Ako sam ja već duže vreme u svađi sa svojim komšijom, i iznenada policija pronađe njegov još topao leš s kuhinjskim nožem u leđima, a inspektor me pita gde sam bio tokom tog dana, ne mogu da odgovorim da sam bio na Antarktiku…“

Plus: „Da sam ja postavljen da svedočim na sudu jer me sumnjiče za ubistvo jednog iritantnog kolege, i da me pitaju da li sam počinio ubistvo, mogao bih jasno i glasno da kažem: ’Nisam ga ubio’, a onda u sebi dodam: ’danas’ ili ’trovanjem’, jer se to uistinu odigralo godinu dana ranije i pritom nisam koristio otrov, već čekić.“

Sve lepše od lepšeg! Ne pominjemo ubicu što vam kuca na vrata dok skrivate begunca, ili hemoroide o kojima srećnik, za čije ste se zdravlje interesovali, ipak neće naširoko govoriti – ići će za društvenom konvencijom i kratko odbrusiti da je dobro.

Delo je počeo 2020, u doba pandemije? Otuda noar atmosfera? Kako se otvorio rukopis?

„Glavni razlog što sam napisao knjigu o laži bio je taj što sam izvesni period zaokupljen istinom, sve raširenijim zanemarivanjem stvarnosti. Laganje je jedan od primera za to“, objašnjava Laš Fr. H. Svensen za Radar. 

Skreće nam pažnju da je upravo objavio novu knjigu na norveškom jeziku, pod naslovom Glupost, idiotizam i glupi idioti: „Tu pokušavam da produbim temu.“ Odmah se našla na listi bestselera.

„Ono što se dešava pošto podlegnemo gluposti i idiotizmu, i kada laž, nebuloze i istinolikost počnu da igraju sve veću ulogu u našoj komunikaciji, jeste da gubimo iz vida zajedničku realnost. Čim se ovo desi, naše demokratije su u opasnosti. Nije moguće voditi smislenu demokratsku diskusiju ako se ne pozivamo na istu stvarnost.“

Na 37. stranici veli da istinitost nema jednu suprotnost, nego tri: istinolikost, nebuloze i laži. Istinolikost (truthiness) jeste pojam koji je u uveo komičar Stiven Kolber „da opiše retoričku strategiju vođenja intuicijom u proceni istinitosti, umesto oslanjanja na utvrđenje činjenice i logiku“. Ukratko, pojedinac rasuđuje „na osnovu toga što ima utisak ili osećaj da je nešto istinito, da bi došao do zaključka da jeste istinito, pritom se ne trudeći da detaljnije ispita stvari“.

Štos je u „govornikovom osećaju“ 

No, nas od početka kopkaju nebuloze. Da li se naš sagovornik slaže da živimo u doba „lupetanja“? Analiza pojma temelji se na konceptu sa nazivom „bullshit“ američkog filozofa Harija Frankfurta. Ponuđeno je obilje mogućnosti za prevod: „baljezganje“, „tupljenje“, „lupetanje“, pa opet „nijedna od ovih reči ne pokriva značenje u potpunosti“. Potegnuto je čak i za „proseravanjem“.

„Rekao bih da istinolikosti ima koliko i nebuloza, jer ljudi često pričaju šta im je na umu, tačnije kažu kako oni misle da jeste, ne ulažući nikakav trud da provere da li je ono što veruju da je tako – zaista tako“, osvrće se Svensen na sadašnji trenutak. „Naravno, postoje ogromne količine bulažnjenja, pogotovo u političkoj sferi.“

Vešto je (ukupno 140 str.) prošao kroz istoriju filozofije (od Platona do Homera Simpsona: „Mardž, za laž je potrebno dvoje. Jedan da lagi, drugi da sluša.“) i zatvorio krug oko centralnog pitanja.

Pregled je sasvim jasan: „I onaj ko laže i onaj ko govori istinu smatra da zna istinu, dok onog koji prosipa nebuloze, najprostije rečeno, nije briga. Razlika između laži i nebuloza jeste da lažov govori suprotno od stvarnog stanja stvari, a nekoga sklonog nebulozama baš je briga koje je stvarno stanje stvari.“

Ne skrivamo da nas naročito zanima pomenuto zanemarivanje realnog.

„Od presudnog značaja za to da li dotični laže ili prosipa nebuloze, jeste njegov stav. Poenta jeste da je ovaj drugi ravnodušan prema stvarnosti.“ Svakako, više ga interesuje učinak iskaza na slušaoce. Strašne su posledice: ako vas lažem, „blokiram vam pristup stvarnosti“, s tim da se ovo odnosi i na „bele“ i na „crne“ laži.

Tako dolazimo do društvenih mreža i maske kakvu pravimo da bismo izgledali onako kako želimo da nas drugi vide. Navodi li zbog toga stih T. S. Eliota iz Ljubavne pesme Dž. Alfreda Prufroka: Da pripremiš lice za susret s drugim licima…

Odgovara da se seća da ga je citirao u prvoj knjizi, o dosadi, nagoveštavajući još tada da mi ne možemo bez malo realnosti: „S tim da nam ovih dana ona baš nedostaje. Izvanredno je kada pogledate ’diskusije’ na društvenim mrežama – tamo ima veoma malo dijaloga, više sukobljenih monologa, bez želje da ih bilo ko ispravlja, taman i sama stvarnost.“

Poverenje je preduslov za sklapanje prijateljstva. Ukoliko ga nema, pojavljuje se drugi problem – usamljenost, nesumnjivo važna u delu. Pisac ne zaboravlja Kantovu misao da nismo uvek dužni da sa drugima delimo najintimnije misli. Dodaje da ne bismo podnosili jedni druge da stalno iznosimo tačno ono što nam je na umu, te da društvo pretpostavlja određeni stepen pretvaranja. Opet, napominje pri kraju, veze stvaramo tako što odlučujemo da otkrijemo različite strane sopstvene ličnosti i tako što dozvoljavamo drugima da nam priđu na različite načine.

Ispada da profili na internetu iskrivljuju sliku pravog sveta ili stvaraju novu; sigurno produbljuju usamljenost…

Ne slaže se. „Zapravo, nisam ubeđen da društvene mreže stvaraju usamljenost. Mislim da u istoj meri mogu da smanje usamljenost, omogućavajući korisnicima pristup različitim imaginarnim zajednicama.“

Oprobani recept

Otvarajući pitanja izmišljotina, neinformisanosti i gubljenja poverenja naroda u bilo šta – Laš Fr. H. Svensen najčešće se u poglavlju „Politika laži“ oslanja na eseje Hane Arent. „Totalitarizam je napravio radikalan poduhvat s tradicionalnim konceptom istine kao relacije između misli i stvarnosti: Možemo proizvesti istinu ako možemo proizvesti stvarnost! Misao treba da proizvede stvarnost, a ne da pokuša da je razume. Drugim rečima, ne treba da ’čekamo da istina skine veo pred nama i pokaže nam svoje pravo lice, već treba da proizvedemo stvarnost koja će nam biti poznata od samog početka jer je proizvod nas samih’.“

(Radar, 29. avgust 2024)