Studenti
francuskog jezika na fakultetima u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu
dodelili su deseti put svoju „Gonkurovu nagradu“. Dan pre nego što su doneli
odluku, razgovarali smo s Pjerom Asulinom, članom Akademije, koji je u Beograd
doputovao na proglašnje, ali i da bi prisustvovao njihovoj završnoj diskusiji
o izboru laureata
Početak tridesetih godina prošlog veka bio je zlatno doba plovidbi.
Odabrao sam da pozornica mog novog romana Le paquebot bude
veliki prekooekanski brod. Nisu mi strani ti brodovi, jer sam
napisao biografiju reportera Albera Londra. On je nastradao u
brodolomu! Želeo sam da pišem o takvoj plovidbi: sve će se događati na
brodu, biće nalik pozorišnom komadu, radnja će se dešavati nekoliko
meseci pre Hitlerovog dolaska na vlast – rekao nam je književnik Pjer Asulin o
svojoj novoj knjizi, pre nego što smo prešli na glavnu temu – njegov rad u Akademiji Gonkur, čiji je doživotni član.
Razgovarali smo i o „Gonkurovoj nagradi studenata Srbije“,
koju u maju, u okviru književne manifestacije Molijerovi dani, ove
godine već deseti put dodeljuju studenti francuskog
jezika s fakulteta u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu,
jednom od romana prošle godine objavljenom u Francuskoj.
Pjer Asulin, romanopisac, istoričar i novinar, rođen 1953. u
Kazablanci, autor brojnih biografija (Eržea, Galimara, Simenona,
Kartije-Bresona) – urednik je sajta Republika knjiga (larepubliquedeslivres.com). Njegov roman Klijentkinja objavila
je izdavačka kuća Albatros plus, u prevodu Ivane Hadži-Popović, a tokom
gostovanja u Srbiji govorio je o svom romanu Povratak u Sefarad.
Dok smo pričali u društvu Sonje Filipović iz Francuskog instituta,
stigla je vest da je aktuelni dobitnik Gonkurove nagrade, Mohamed Mbugar Sar,
postao rekorder u dobijanju inostranog „Gonkura mladih“ –
priznanje su mu do tog trena dodelili studenti u čak jedanaest
zemalja.
Dan posle našeg susreta sa Asulinom, koji je jedva čekao da
prisustvuje finalnom većanju i čuje kako raspravljaju
studenti Srbije, saznali smo da su i oni načinili isti izbor. Roman Najtajnije
ljudsko sećanje senegalskog pisca Mohameda Mbugara Sara, koji piše na
francuskom, osvojio je najviše njihovih glasova i proglašen je lauretom na svečanoj
ceremoniji priređenoj u Ambasadi Francuske. Očekujemo prevod na srpski jezik i
gostovanje autora na Molijerovim danima.
Jesen
Postoji
jedan francuski „specijalitet“. Čuvena „književna jesen“ – kaže nam Pjer
Asulin. Pada od 20. avgusta do 10. novembra. Mada ima drugih meseci kada se
objavljuje mnogo romana, recimo, u januaru, ipak je jesen najplodnija, jer
se tada pojavljuje oko 650 novih naslova. Negde oko 400 njih
bude na francuskom, a ostalo su prevodi koji ne ulaze u konkurenciju
za Gonkurovu nagradu. Čitaoci vole sveže objavljene
knjige, tako da one jesenje posebno privlače pažnju članova
žirija. Jesen je naročito dobar period za knjižare. Mi se solidarišemo s
knjižarima... Naravno, ništa nas neće sprečiti da nagradimo roman objavljen u
nekom drugom periodu. Ono što je najvažnije za nas, to je snaga koju nosi jedan
roman.
Restoran
Dobijamo sve
knjige, nasuprot Bukerovom žiriju. Tamo svaki izdavač, među svim
izdanjima, odabere jednu knjigu, pa pošalje na konkurs. Svako od nas deset
članova i članica Akademije Gonkur odabere šta će da čita; sve što želi.
Eto, čitao sam i u avionu za Beograd... Ne možemo svi sve da pročitamo, nije
moguće, ali čitamo puno, podelimo posao. Pritom, sastajemo se svakog meseca.
Sastanke držimo uz ručak, u restoranu Druan. U junu i julu već ozbiljno
govorimo o knjigama koje su objavljene tokom „književne jeseni“. Sedimo
za stolom, u krug, i diskutujemo. Razmenjujemo mišljenja: ja sam
pročitao ovo, jako mi se dopada, pročitaj i ti, obrati pažnju... U julu i
avgustu se ne viđamo, ali, ostajemo u kontaktu, dopisujemo se,
šaljemo jedni drugima izveštaje o pročitanom, razmenjujemo poruke, skrećemo
pažnju na vredna dela. Kada 1. septembra dođemo u Pariz, već je mnogo toga
rečeno između nas. Glasamo za prvu selekciju koja sadrži petnest
naslova.
PDF
Tražio sam
izdanja u PDF formatu da bih mogao da radim bilo gde, jer ne mogu sve da nosim
sa sobom. Većina članova Akademije Gonkur ima kuće na selu. Odu i čitaju čitavo
leto. Ja nemam takvo mesto, a i putujem tokom cele
godine. Zato u kompjuteru nosim knjige. Svakako da volim štampana izdanja.
Ovaj digitalni format jedino je praktičniji u tom trenutku. Beležim i zapisujem
komentare na ekranu, što mi kasnije bude od pomoći u pisanju kritike. Brzo se
podsetim bitnih mesta.
Kritika
Ono što se
promenilo s internetom, jeste da sada svi misle da mogu da
budu književni kritičari. Takvo je društvo: svi misle da su profesori,
specijalisti za Ukrajinu, stručnjaci za kovid... Pa što onda ne bi bili i
kritičari! Nalazimo dosta reakcija čitalaca koje nam se predstavljaju kao
kritika. Pre svega mislim na sajtove za prodaju knjiga... Treba
reći čitaocima da se čuvaju, da budu podozrivi. S jedne strane, reč je o
mišljenjima u vidu kritika kojima vrlo često upravljaju izdavači iz komercijalnih
razloga. Često se radi o vrlo niskom nivou književne kritike. Desi
se da se pronađu zanimljive stvari, ali se najčešće sve svede na „sviđa mi se –
ne sviđa mi se“.
Renodo
Odnos
nagrada Gonkur i Renodo? Tradicija! Ritual star sto godina. Sedimo, dakle, u
restoranu Druan. Već vek... Uvek u sali na prvom spratu, u sali Gonkur.
Ona je rezervisana isključivo za nas. A žiri koji dodeljuje nagradu Renodo –
bukvalno vrata pored. Jedino se mi sastajemo svakog meseca. Njih viđamo jednom
godišnje, onog dana kad glasaju. Razume se, svako ima svoj način
rada! Kada oni glasaju, glasaju za pobednika, za najbolju knjigu, ali
i za još jednog! Odaberu dva laureata. Izdvoje onog s najviše glasova i onog na
drugom mestu. U dvanaest sati i četrdeset pet minuta, predsednik žirija nagrade
Renodo kuca na naša vrata i pita da li smo završili. Uglavnom jesmo, dole nas
čeka mnogo novinara. U trinaest časova sve ide direktno
na glavnom programu televizije. Uvek mi njega upitamo: „Koji je
vaš izbor?“ I ako se dogodi da je isti kao naš, oni moraju da dodele priznanje
Renodo drugom sa svoje liste. Ne može ista knjiga da dobije
dve nagrade. Nije reč o zakonu, već tradiciji. Postupak je oduvek bio poštovan,
nikad se nije dovodio u pitanje.
Studenti
Gonkurov izbor mladih
širom sveta posebna je nagrada koja postoji već dvadeset pet godina. Mali
projekat na početku, potpuno se razbuktao. Napominjem da ga nismo mi
pokrenuli... Želja da se krene s ovakvom nagradom treba da dođe od zemlje u
kojoj se sve organizuje. Prva inicijativa došla je od Francuskog instituta
i ambasade Francuske u Krakovu. Pravila se razlikuju zavisno od
zemalja, a jedno od njih jeste da član Akademije Gonkur dođe u
zemlju koja dodeljuje nagradu, pristvuje proglašenju i poslednjem sastanku
žirija, koji u najvećem broju zemalja čine studenti francuskog
jezika. Na ceremoniju su pozvani poznati pisci iz te države. Pre dve i po
decenije, na primer, prilikom dodele prvog „Gonkurovog
izbora mladih“ van
Francuske, u Krakovu, bio je prisutan Česlav Miloš, veliki poljski pesnik,
dobitnik Nobelove nagrade. Imao sam sreću da baš ja budem prvi laureat kome je
Miloš uručio nagradu. Podrazumeva se da tada nisam bio član Gonkurovog žirija.
Radilo se o mom prvom romanu Klijentkinja. Sećam se da sam
otputovao u Poljsku, nisam znao ništa o celoj ideji...
Generacije
Uvek nas
jako nas zanima šta će mladi odabrati! Govorite o nagradi mladih
širom sveta, ali skrenuo bih vam pažnju na veoma važno priznanje u samoj
Francuskoj – na „Gonkurovu nagradu gimnazijalaca“. Dobro ste primetili:
tu jeste reč i o razlici u generacijama. Ipak, u mnogim zemljama, izaberu istu
knjigu. Njihov izbor poklopi se s našim, kao u slučaju aktuelnog laureata Mohameda
Mbugara Sara. Zaista fenomenalno, jer to je težak roman. Imali su na stolu
možda neke „lakše“ knjige. Ne! Odabrali su Sara; razmišljanje o književnosti
koje zahteva književnu kulturu... Posećujem puno zemalja u kojima postoji
„Gonkurova nagrada mladih“. Prisustvujem poslednjem većanju, kao i ove
godine u Srbiji. To je istinska književna diskusija!
(Danas, 1.
avgust 2022)