Ko osvoji slobodu, taj progovara?

„Nemam šta da dodam.“

Tim smo rečenicama prošli put završili razgovor s francuskim piscem Frankom Buisom i nekoliko minuta sedeli u tišini. Bilo je to u julu 2022, u Beogradu, pričali smo o prozi Nijedne žene sin (izdavač: Vaganar; prevod: Jovana Ilić), čija je radnja smeštena u tajanstveni, mrtvački tih zamak, osvetljen plamenom sveće, sa zabranjenim zamračenim sobama, okovima, rezama, šarkama, dugim hodnicima i senkama umesto ljudi.

Sveštenik koji tamo dolazi u posed skrivenih svezaka sa zapisima o životu devojke po imenu Roz, prodate kovaču i odvedene u zastrašujući dvorac, primećuje da stalno sluša ispovedi parohijana, suočen s najvećim tajnama i boli. „Nijedan od njihovih glasova nije mi više stran, tako da kada, šetajući se selom, sretnem nekoga od njih, posramljenog pogleda što na mom licu čita ili veruje da može da pročita ono što znam o njima, iako to pokušavam da sakrijem, vidim kako spuštaju glavu kao da me ponovo mole za oproštaj...“

Roz kaže: „Ovde me ne plaši ludilo drugih ljudi, više me plaši to što ja u tom ludilu ne mogu da pronađem utočište.“

„U svim mojim knjigama postoji osoba koja se suprotstavlja sudbini“, napomenuo je čim smo se interesovali na kome mestu danas pronaći sklonište. „Umetnost je način da joj se suprotstavimo.“

Isto je i u Gutačima vetra (izdavač: Vaganar; prevod: Jovana Ilić). Naposletku, prizor jednog leša što pluta poljulja sve oblike dotle prihvaćene potčinjenosti. Natera zajednicu da preispita gde je zaturila dostojanstvo i razmisli o pobuni. Da organizuje sindikat, rešena da se bori i odlučuje o sopstvenoj budućnosti. Traži se harizmatični vođa; žele napolje iz „rupe”, spremni na generalni štrajk. Narator izgovara reči borba, otpor, oslobađanje od straha.

Čovek po imenu Džojs, protivnik žitelja Gur Noara, doline u centralnoj Francuskoj, nakon deset godina unosnih ulaganja, drži ceo grad u šaci. Daje ulicama svoje ime, gradi elektranu koju snabdevaju ogromne turbine. Ima naoružane telohranitelje, špijune, privatnu policiju, mastife s brnjicama na povocu, revolver o pojasu, a svake večeri spava u drugoj prostoriji. „Džojs je na ljude ostavljao čudan utisak, kao da njegov lik nije mogao da se ureže u sećanje.“ Iznosi tepihe. Ne da bi ih tresao praherom, nego čuo najmanje pucketanje.

Doduše, zaposlio je određene ljude: „Nekada su ga smatrali mesijom, a zatim je postao izrabljivač i tiranin.“ Vlada strahom.

Nisu ni u Gutačima od male važnosti maska, štit, oklop, okovi, ljuštura, školjka, no kritičarka Maša Seri primetila je ranije u Mondu da Gutači vetra ipak jesu svetlucava priča o neraskidivim vezama braće i sestara.

Glavni junaci su članovi porodice Volni. Mark, s ljubavlju prema izmišljanju; čita uprkos zabranama: „Književnost je imala sposobnost da posadi seme njegove mašte i da raširi njeno bogatstvo među zidinama same doline.“ Matje je ljubitelj prirode. Mabel, devojka s potrebom da pobegne i istraži polja zadovoljstva. Lik, s problemom u razvoju, ali darom da se uživi u ulogu heroja Ostrva s blagom.

Frank Buis, književnik rođen 1965, stanovnik Koreza, autor preveden na više od deset jezika, dobitnik priznanja Babelio, Audiolib, Gran pri časopisa Elle, Jean Giono, Nagrade knjižara za 2019 – bio je dugogodišnji profesor biologije. Pregradni zidovi pet soba u kući Volnijevijih tanki su „poput proreza u stršljenovom gnezdu“!

Baka Lina pripovedala je deci da u elektrani živi ogromni pauk. S velikom ozbiljnošću objašnjavala je da kablovi koji su se protezali iznad njih nisu ništa drugo do njegova mreža, koja se pružala u svim pravcima… Okna pocrnela od prljavštine zaista su podsećala na oči pauka.

Dobra su i druga poređenja! Čelo se nabira slično starom izgužvanom čaršavu. U kamenolomu, kamenje s razbijene stene kotrlja se niz kosinu kao žrtvovana tela. Rep pacova kog pas drži u njušci vuče se po tlu nalik odvezanoj pertli. Nečiji glas prodoran je i piskav kao kada ekserom pređeš preko stakla.

Detinja igra, koja ovo neodoljivo društvo drži na okupu, nudi dvostruku perspektivu. Naime, tri brata i sestra redovno se upuštaju u opasnu avanturu: donose konopce i kače ih za vrh vijadukta. Nadmoćni na toj visini nad kamenolomom i porobljenim svetom dole, vise nad bezdanom i čekaju da prođe lokomotiva, strpljivi pred trenutkom sreće, okruženi pticama skrivenim pod lukom mosta.

Četiri spuštena konopca – i kada družina ostane bez člana („konopac je tu visio poput suze zamrznute na bledom klovnovskom obrazu”) – nikako nisu paukove niti, već nenametljiva metafora hrabrosti i vapaja za drugačijom stvarnošću.

Maša Seri primećuje da se i u prethodnim fikcijama autor poigravao žanrom: s porodičnom dramom, modernim vesternom, seoskom hronikom. Doista nalazimo čaure kaubojca, pušku vinčesterku. Šerifa!

Istovremeno, pamtimo da je u našem intervjuu, pre tri leta, podvukao da uopšte nema žanr na umu, iako je svestan da će drugi pronaći žanrovske karakteristike:

„Ima čitalaca s potrebom da budu sigurni. Opredele se da žive u svetu gde su stvari određene. Moram da kažem da sam sebi dao totalnu slobodu. Ne znam gde će me storija odvesti. Pišem i želim samog sebe da iznenadim. Nesumnjivo, događa se da se izgubim na tim šumskim stazama. Pronađem se, vidim gde sam. Zvuči čudno, ali baš je fantastično. Sve se nekako nadovezuje. Kasnije na putu pronalazim elemente ubačene na početku. Razvijam ih – tako se stvara priča.“

Sada smo ga pitali o novom romanu. Novine ocenjuju da je poseban u opusu. Pominju ep, familijarnu, društvenu sagu, glavnu junakinju Mariju, rođenu 1912, piščevu babu.

„Entre toutes (Od svih žena) ne razlikuje se od mojih drugih knjiga“, odgovara nam Buis putem mejla. „Čak sam razmišljao da izbrišem ‘ja’ i da ne pomenem da je Marija bila moja baba. Ovaj tekst bi tada bio poput Grossir le ciel (Uvećati nebo), Plateau (Visoravan) i Glaise (Glina). Ti romani nisu ništa manje preslaganje mojih sećanja od Entre toutes. Jedina razlika je u tome što krvoloka ne otelotvoruje čovek, već istorija, ratovi. Tragedija je uvek prisutna, neumoljivo nadire. Romaneskna građa koja ne prestaje da me inspiriše.“

(Radar, 11. septembar 2025)