Znaš, druže stari, nisam nijednom koristio taj bazen celog leta – kaže zloslutno Getsbi pred kraj romana Frensisa Skota Ficdžeralda. Plivač, iz istoimene pripovetke Džona Čivera, razmatra mogućnost da iz vile prijatelja vodenim putem stigne do kuće, koristeći čitav lanac bazena u kraju. Dejvid Foster Volas u priči Zauvek gore opisuje dečaka na skakaonici koji tog dana puni trinaest godina. Pripovedač sažete priče Moj otac u bazenu Davida Albaharija pravi krug oko očevog ulaska u vodu i izlaska iz vode. Prvo briše kosu iako je ona sasvim suva, potom prebacuje peškir preko ramena i tone u ligeštul: „U tanušnoj senci suncobrana, belina njegove kože još više pada u oči nego u bazenu, gde odsijava kao krljušt.“
Debra Levi, čiji je roman Ka kući plivajući objavila izdavačka kuća Prometej, u biblioteci Reka (prevod: Gorana Kukobat) – dovodi grupu junaka u vilu iznad Nice i za glavnu pozornicu bira upravo bazen.
„Najjednostavnije rečeno, bazen je samo rupa u zemlji. Na neki način, liči na grob. A život počinje u amnionskim vodama materice naših majki“, objašnjava u razgovoru za NIN. „U mom romanu, bazen je mesto za igru, za flert, mesto da pustiš mozak na pašu i da istovremeno imaš velike misli. Takođe, on je nalik pozorištu. Bazen ima ulaze i izlaze. Nosimo kostim, premda smo gotovo nagi. Puno je toga zanimljivog u čovekovom ponašanju na bazenu, a ljudski postupci jesu moja tema.“
Jula 1994, pesnik Džo Džejkobs, njegova žena Izabel, ratna reporterka (Severna Irska, Liban, Kuvajt) i četrnaestogodišnja ćerka Nina, zajedno s porodičnim prijateljima Mičelom i Lorom, ugledali su prilikom ulaska u odmaralište telo što pluta, tamo gde je voda dublja i hladnija zbog senke borova. Pod utiskom jučerašnjeg članka o medvedu od devedeset četiri kile koji je sišao s planine iznad Los Anđelesa i bućnuo se u bazen holivudskog glumca – pomislili su da je reč o životinji, ali je mlada Nina shvatila da nisu u pravu. Golišava žena plivala je ispod površine: „Bila je okrenuta na stomak, obe ruke su joj bile raširene tako da je izgledala kao morska zvezda dok je njena duga kosa, poput morske trave, plutala oko njenog tela.“
Tako su upoznali Kiti Finč, problematičnu curu čiju profesiju nije lako definisati.
„Radiš li? Mičel je pljunuo košticu od masline u činiju.“
„Pa, recimo. Ja sam botaničarka.“
„Džo je pomilovao malu posekotinu od brijanja na bradi i osmehnuo joj se. U tvojoj profesiji ima baš nekih finih, neobičnih reči.“
Igra s travkama nije prestala, jer biljke uvek pripadaju nekoj porodici. „Kada parovi ponude sklonište ili hranu lutalicama i usamljenicima“, zaključio je pripovedač, „oni im zapravo ne nude dom. Oni se igraju sa njima. Izvode predstavu za njih. I kada završe, oni svojim nasamarenim gostima na sve moguće lukave načine saopštavaju da bi trebalo da odu. Parovi uvek jedva čekaju da se vrate misiji uništavanja svojih doživotnih partnera dok se pretvaraju da im je najvažnije ono što je najbolje za njih. Gost samac je samo nešto što im odvlači pažnju sa tog zadatka.“
Međutim, zagonetna, divlja Kiti Finč okrenuće igru u svoju korist. Zato je medved s početka priče srećna digresija. Zar se na odmoru, na letovanju, zaista ne osećamo pomalo omamljeno, kao da smo privremeno uskočili u dvorište holivudskog glumca i kasnije se svega sećamo kroz maglu, dodajući poneki fini, izmišljeni detalj. Neobične stvari događaju se i likovima na putu. Jedan misli da je video Kita Ričardsa kako pije pepsi.
Kiti Finč su zamalo omamili i odneli u planinu, ali je ona uspela da ostane i surovo ih suoči sa sopstvenim životima. Taj skok u prazan bazen za koji smo držali da je pun – najčešće izvodimo prilikom povratka kući. Zato u romanu Ka kući plivajući treba biti budan kod halucinacija i omama. Ne treba zaboraviti da su familijarni odnosi važna stavka u opusu Debre Levi.
„Centralna metafora, ona koja predstavlja okosnicu moje knjige, govori o nemogućnosti plivanja kući. Gde je dom?“, napominje naša sagovornica. „Ovo je geografsko, istoriografsko, psihološko pitanje. Bazen u romanu je dubok i hladan, smešten u senci drveća, pa se insekti bore u vodi, a lišće i šišarke plutaju po površini.“
Prozu krase „letnja poređenja“. Odagnane misli, recimo, vraćaju se poput talasa što jurišaju na kamenje. Jedna starija žena obično sedi na balkonu i s vrha posmatra svet okupljen oko bazena u vili – kao da pogledom traži ajkulu u okeanu. „Napolju je bilo vruće, ali je ona osetila hladnoću u sobi svojih roditelja, kao da se nalazila nasred klizališta.“
Tu su bikiniji sa dezenom trešnje, porodice na plaži s plastičnim loptama, stolicama i šarenim peškirima. Udar prljavog gradskog života, pre ili kasnije. Udar šišarke o glatku površinu bazena. „Jak miris ruzmarina zasađenog u drvenim gajbama na simsu prozora.“
Dok smo razgovarali o romanu Vruće mleko, takođe objavljenom u Prometeju, čije glavne junakinje, majka i ćerka, usred avgusta, odlaze na Mediteran, ne bi li ustanovile kakva zagonetna bolest muči majku – primetili smo da književnica stvara utisak da u priču uvlači dobar deo sveta. Likovi iz različitih zemalja razbacani su po celoj Evropi.
„Oduvek sam bila zainteresovana za to kako su Henri Džejms i E. M. Forster podizali junake iz Britanije i Amerike i smeštali ih negde drugde, u nameri da posmatraju kako se ponašaju kada izgube uobičajene navike koje podrazumeva prisnost. Moje knjige istražuju načine na koje definišemo kulturne identitete ili načine na koje ih društvo definiše za nas. U romanu Ka kući plivajući, s radnjom na francuskoj rivijeri, želela sam da nebo bude plavo, da sunce uvek sija, jer je glavni junak depresivan i iznutra se oseća sivo.“
Podvlači da je želela formu koja ima i površinu i dubinu, kao bazen. „Morala sam da načinim posebnu paletu: mešavinu modernizma, realizma, uzvišenog i uznemirujućeg. Čitamo li laganu priču o grupi ljudi na odmoru na jugu Francuske? Da. Čitamo li egzistencijalističku priču o tuzi? Da. Morala sam da pronađem formu u kojoj bih mogla da ispisujem poetiku tuge u vrelini leta: snažna osećanja, skrivena i otkrivena pod plavim nebom bez oblaka. Naposletku, svi mi nosimo svoju prošlost s nama na odmor, zajedno sa sandalama i sredstvima protiv komaraca.“
Računajući da se u kofere za more pakuju i najrazličitija izdanja, zbog čega su pred sezonu novine pune preporuka za čitanje, navodimo joj rečenicu američkog pisca Leva Grosmana: „Suština knjige izabrane za leto jeste da njome sami sebe iznenadimo. Nije reč samo o tome da smo fascinirani knjigom. Radi se o tome da smo fascinirani činjenicom da smo fascinirani.“
Debra Levi smatra da je Mišel Uelbek najbolje odgovorio na ovo pitanje. „On navodi da knjige čita zato što jedan život nije dovoljan. To je veoma dobar odgovor. U ovom trenu, ja ponovo čitam Apolinerovu poeziju Kaligrami: pesme o miru i ratu od 1913. do 1916. Apoliner otvara um čitaoca. Ne govori mu šta da misli, šta da oseća.“
Po vrućini, tražimo nekoliko stihova, u prevodu Ivana V. Lalića: Milost za naše zablude milost za naše grehove / Evo dolazi leto silovito godišnje doba / A mladost mrtva je kao i proleće / O sunce to je vreme žarke Razboritosti...
(NIN, 12. avgust 2021)