Prvi pucnji po Parizu
Izdavačka kuća Booka objavila je Pokoravanje Mišela Uelbeka, pisca koji se našao na naslovnici Šarli ebdoa uoči masakra i čiji se roman o dolasku Muslimanskog bratstva na vlast pojavio istog dana kada se dogodio zločin
Priča ponekad neće da se otvori sve dok autor ne da junaku pravo ime. Postoje dela koja mogu da istrpe samo inicijale, kao i klasici koji su se živi polomili da u prozu ubace istorijsku ličnost. Uprkos tome, Mišel Uelbek provukao je kroz najnoviji roman Pokoravanje (Booka; prevod: Vladimir D. Janković) celu političku scenu.
Pišući o predsedničkim izborima u Francuskoj 2022. godine i velikim potresima koji su tom prilikom nastali, nije se libio da na 100. stranici pomene Fransoa Olanda. Posle dugog ćutanja, na isteku drugog mandata, do koga je, kako piše, došao uz pomoć jadne strategije podrške Nacionalnom frontu, odlazeći predsednik oglašava se nakon što Marin le Pen pomene ustanak. Tu je i Nikola Sarkozi, o čijem se mogućem povratku raspravlja, ili Pjer Moskovisi, stručnjak za finansije iz redova Socijalista, čiju facu pripovedač prepoznaje na licu oca iz manastira.
Knjigu ne otvara napomena koja bi poručila da su sve ličnosti izmišljene, uključujući i one stvarne, ali je Pokoravanje plod mašte, po čijoj se površini grubo urezuje svakodnevica. Na kraju nalazimo piščevu izjavu zahvalnosti, s rečenicom nalik uzdahu: „Ako moje pripovedanje biva bar donekle uverljivo... ” Mišel Uelbek je najubedljiviji na početku ove složene konstrukcije i tamo gde su likovi čista fikcija. Na primer, kada uvodi glavnog junaka, univerzitetskog profesora, stručnjaka za delo Žoris-Karl Uismansa, posebno njegove prideve „otužan” sir, „strašan” prag, s kojim, na izvestan način, paralelno „živi“ i vek i po ranije. Razmišljanja o Uismansu postavljaju pitanja, naročito ona koja se tiču vere.
Treba reći da Fransoa odmah saopštava kako je političan koliko i toalet-papir. Više brine o ljubavnicama-studentkinjama i porno sajtovima. Samoća, tuga, reč ćorsokak, plač, alkohol, sintagma što se mog seksualnog života tiče ili pretplata na List poklonika XIX veka – čine se bitnijim od izborne groznice i tračeva vezanih za potrese u univerzitetskom savezu. Ipak, u pozadini salonskih razgovora o poslednjim ostacima umiruće socijaldemokratije, antikapitalističkoj levici, islamu, šarmu intelektualca desničara ili liberalnoj desnici, polako počinju da odjekuju pucnji.
Roman tada dobija dnevničku formu. Prvi dan koji nam pripovedač opisuje zapravo je veče predsedničkih izbora. Takav postupak stvara pritisak, ali i usporava vreme tokom koga će se dogodoti značajne promene. Mišel Uelbek kaže u nekom razgovoru kako njegova knjiga jeste politička fikcija i pominje triler. Kada se u drugom krugu nađu lider Muslimanskog bratstva i Marin le Pen, a Francuska dođe do ivice građanskog rata, Fransoa odlazi u unutrašnjost. Na putu, kratka roud scena: u razrušenoj prodavnici preskače leš kasirke, teška srca, doduše, ali nekako odjednom, kao da igra lastiš. Roman prepun zanimljivih polemika, digresija, politike, esejiziranja i satire tada pre dotiče groteskno, a oni prvi pucnji iz daleka mnogo su uverljiviji i jeziviji.
Čim odbaci formu dnevnika, stvari se ubrzavaju. Muslimansko bratstvo dobija parlamentarne izbore, dolazi do čudnih promena, ali one malo zanimaju glavnog junaka. On gleda i jednu i drugu stranu, ali najčešće u svoje međunožje. Posmatra kolege profesore-preletače i poteze nove vlasti sa sve većom i širom podrškom. Sluša o mladim džihadistima i identitetskim pokretima, strankama Muslimansko bratstvo i Nacionalni front, ali se i „kanal“ kroz koji do njega dolaze informacije dovodi u pitanje. Naime, najčešće mu o politici priča penzionisani pripadnik tajne službe koji ne liči na špijuna, kako kaže, već na korzikanske tipove, mešavinu gangstera i prodavca pića.
(Nin, 12. februar 2015.)