Krimi-šablon i konac za zube
Robert Galbrajt: Zov kukavice, Evro-Giunti
Prvo je napisala sedam knjiga o Hariju Poteru. Posle toga "Upražnjeno mesto", svoj prvi "roman za odrasle", u kome se pozabavila organima lokalne samouprave: fantastični svet zamenjen je opštinskim katastrom, a priča o mladom čarobnjaku gužvom i sitnim političkim prepakivanjima posle smrti opštinskog odbornika. No, sve je iznenadila najnovijim potezom. Krimić "Zov kukavice"? Da! I to pod pseudonimom Robert Galbrajt – napomenite, ako se ove nedelje poslednji put hvalite kako čitate knjige, koristeći informacije koje vam je više od četiri godine pružao naš instant stubac. Glavni junak najnovijeg dela Dž. K. Rouling privatni je detektiv Kormoran Strajk, sa svim osobinama glavnog (žanr) tipa. Razbarušeni muškarac od najmanje sto kila, gorostas sa izraženim stomakom koji podseća na grizlija. Život mu srlja pravo u katastrofu (posao, verenica i noga čiji je deo izgubio u ratu). Glavu gnjura u naprsli, prljavi umivaonik, a tušira se u studentskom centru. Sjeban do srži – kako bi rekli pisci detektivskih romana. Ceo život, od konca za zube do vojničkih čizama (ratni veteran), staje u kutije. Citat za ovu nedelju: "Trideset pet i ničeg da se podičiš za sve te godine rmbanja, osim nekoliko kartonskih kutija i debelih dugova." Dodajte kako bi mogao da ode u tople domove prijatelja, ali u poređenju s tim više voli svoju tmurnu samoću, industrijsku hranu i vreću za spavanje. Istražuje (samo)ubistvo manekenke i dobija ružičasta preteća pisma. U knjizi "Sve što znam o krimiću", Pavao Pavličić, pored ostalog, kaže da krimić ne biva loš zato što se njegov pisac pridržava šablona, nego baš obratno, zato što ga ne koristi. Čini se da darovita Dž. K. Rouling zna ove finte. Na primer, da se na početku kriminalističke priče nalazi njen kraj. Ili ponešto o vezi sa novim tehnologijama. Junaci "Zova kukavice" koriste stari, dobri jezik: "Gde li je, dođavola, to ambulantno vozilo?", slikovite opise: punačak čovek "lica boje usoljene govedine", upečatljiva "poređenja": "Strajkove nozdrve kao da se ispuniše slatkastim i ni sa čim uporedivim mirisom ljudskog mozga" – ali ne zaboravljaju obaveznu vezu sa dobom u kome žive. Detektivi koriste Gugl, rovare po društvenim mrežama i otvaraju Vikipediju. Jedino privatni život ostaje ista katastrofa.
(Blic, 2. februar 2014.)