Pored toga što su tumačili likove oca Ibija i majke Ibi, te narod, medveda, vojnike, zaverenike, celu rusku i poljsku armiju – glumci somborskog Narodnog pozorišta igrali su i „sami sebe“, otvarajući pred budvanskom publikom brojna pitanja

Prvih dana 36. „Grada teatra Budva“ duvala je bura. Ne baš onakva zbog koje tršćanske ulice imaju rukohvate da se pridržite kad hukne – kako nas je podsetio pisac Jurica Pavičić – pa ipak drugo izvođenje Rata i mira beogradskog Narodnog pozorišta bilo je otkazano zbog lošeg vremena, pošto je dan ranije ovom dramom otvoren program, a reditelju Borisu Liješeviću uručeno glavno festivalsko priznanje.

No, kada su 10. jula, Nemanja Bakić, Danica Grubački, Nikola Knežević, Srđan Aleksić, Biljana Keskenović i harmonikaš Strahinja Rašić, glumci somborskog Narodnog pozorišta, izašli na scenu „Između crkava“ da igraju oca Ibija, majku Ibi, Bordira, kralja Venceslava, kraljicu Rozamundu, te narod, pacove, medveda, vojnike, zaverenike, finansijere i sudije – buru je zamenio maestral. U pravilnim vremenskim razmacima ljuljao je lutke obešenih Ibijevih ministara, kao da pomera klatno sata i poručuje da nikada neće prestati vreme tiranija i hipokrizije.

Mogli smo na početku da steknemo utisak kako Andraš Urban pojednostavljuje i kroz direktna obraćanja objašnjava Kralja Ibija, ne bi li ga približio publici, ali smo ubrzo shvatili da se varamo. U svom autorskom projektu Ibi The Great, tim je postupkom u stvari potpuno uvukao gledaoca u dramu, u Žarijev svet iz 1896, prevrnuvši pred njega pun kontejner naše jezive stvarnosti.

Glumica Danica Grubački kaže za NIN da je rad na predstavi trajao kraće od dva meseca. „Sigurno smo više od trideset dana proveli za stolom, polemišući na različite aktuelne teme, otvarajući pitanja koja se nas lično tiču.“ Ističe da su tek poslednjih nedelja prešli „na scenu“, u improvizovani prostor s nekoliko stolica ili jednim stolom, onim što se našlo u sali za čitajuće probe.

„Značajni su bili brojni dobijeni ’domaći zadaci’, na teme ’da nema Poljske (Srbije) ne bi bilo ni Poljaka’, ’zahvalan sam’, ’potčovek’, ’hoću ovakvo pozorište, neću ovakvo pozorište’... Od onoga što smo ponudili, Andraš Urban i Vedrana Božinović sklopili su Ibi The Great. Pošto je tema bolno aktuelna, bilo je jednostavno približiti sve publici osavremenjivanjem i, naravno, ubacivanjem onoga unetog u proces.“

Jan Kot je napisao da ova drama u pet činova pripada tekstovima koje su napisali genijalni dečaci, na časovima, iza leđa drugova, ne bi li se groteskno i karikaturalno obračunali s nastavnicima. „Tako je bilo sa besmrtnim Kraljem Ibijem Alfreda Žarija. To je trebalo da bude gimnazijska lakrdija, strašna satira o glupim profanima i časovima istorije. Ali dovoljno je preobući profe u kraljeve i zapovediti im da odigraju neku od klasičnih, istorijskih anegdota, pa da do monstruoznih razmera naraste glupost situacije, groteskna suprotnost između čoveka i uloge koju treba da odigra s jedne strane, i situacije u koju je upleten s druge.“

Odlomak iz knjige Kavez traži pticu zanimljiv je i zato što na sceni, pored svega drugog, glumice i glumci tumače sami „sebe“.

Danica Grubački, koja je magistrirala glumu i diplomirala francuski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, otkriva da je sve proisteklo iz pomenutih „domaćih zadataka” i improvizacija. „Razmišljala sam: postoje li danas nekakvi ’dadaisti’... Gde bi mogli da budu? Mislim da ih ima, ali da su na internetu. Pojednostavljeno govoreći, nalaze se u mimovima i sličnim, ’najnovijim’ internet sadržajima. Nisu ništa manje kreativni. Provokativni su, hrabri, često politički nekorektni, skoro da imaju svoj rečnik, samo je medij, prostor u kom se kreću, nedovoljno istražen, nov.“

U „razgovoru“ s budvanskom publikom, stalno su naglašavali da dolaze iz teatra u unutrašnjosti. Reč je o jednoj od ključnih tema Urbanove postavke! Osim u predstavama Na Drini ćuprija Kokana Mladenovića i Duh koji hoda Aleksandra Popovskog, produkcijama Srpskog narodnog pozorišta, te monodrame Ovo nije državni posao, naša sagovornica u Somboru igra u komadima Kad bi Sombor bio Holivud Kokana Mladenovića, Semper idem Gorčina Stojanovića, Mileva Anice Tomić, Tenor na zajam Olje Đorđević...

„Mi svi volimo da kažemo da je igrati predstavu u malom gradu isto kao u velikom. I jeste, i nije! Zašto čujem od ljudi koji najviše propagiraju tu ideju da imaju najveću tremu dok nastupaju u većem gradu, zašto uvek postoji proba pred predstavu, zašto su nam frizure urednije i tekst precizniji?“

Objašnjava da provincija pruža udobniji, jednostavniji život. „Opet, svako nekretanje i nemešanje glumaca iz različitih ansambala nosi potencijalnu učmalost; onu ’provinciju’ o kojoj naš protagonista Nemanja Bakić govori u Ibiju. Nažalost, veći deo mlađeg dela svakog ansambla iz manjeg grada trenutno ne živi u tom malom gradu. Svi smo u Beogradu. Živela sam u Somboru do pandemije i tada shvatila da ukoliko radim dve-tri predstave godišnje, čak s deset izvođenja mesečno – još uvek imam previše slobodnog vremena. Neko je rekao da kada ne živimo u gradu u čijem pozorištu igramo – pravimo provinciju od tog grada.“

Da li je i takav zaključak sasvim tačan? Očigledno, prostor je složena stvar u priči o Žariju. Taj je genije, kako piše Jovica Aćin u pogovoru za Radovo izdanje Kralja Ibija iz 2001, u prevodu s francuskog Ivanke Pavlović – bio nizak rastom, što mu je pružilo priliku da svaku odaju stana horizontalno pregradi napola, stvarajući sebi sprat više. Nosio je dva pištolja zadenuta za pojas, a pre smrti 1907, u Parizu, zatražio čačkalicu, probuđen nakratko iz kome.

Međutim, u kom je vremenu živeo?

Četvrti čin, treća scena: Poljska vojska maršira kroz Ukrajinu. „Otac Ibi: Divni ljudi, baš ih volim, prosto obožavam. (Rusko đule doleti i slomi krilo vetrenjače.) Jao, strah me je, gospode, mrtav sam! Ipak, biće da nisam.“ Treći čin, osma scena: „Otac Ibi: Uh, gomnarska sablja mi izmiče, a finansijska kuka neće da stoji! Nikad neću biti gotov, a Rusi napreduju, ubiće me.“

Istorija je načičkana događajima kao Slovenska plaža usred sezone: koliko god se ograđivali, pre ili kasnije će stati i na vaš peškir.

Pitamo šta joj trenutno predstavlja izazov u pozorištu.

Premda dosta sede na klozet šolji, glumci u Ibi The Great pevaju, plešu, pucaju, umiru, siluju i bivaju silovani; prebiraju po kostima predaka da ukradu šta je ostalo, pa pobegnu sa akten-tašnom. Znamo iz klasika započetog čuvenom replikom: „Gomnarija“! – Ibi narod hrani gomnima, uspeva da ih ubedi da mu zato budu zahvalni i traže repete. Ovde nudi da svakome iz gledališta lično reši problem, u slučaju da nešto „treba da se sredi“. Teško mu je jer mu ulaze u džep; uprkos – „deli“ narodu pare.

„Novi projekat mislite“ – odgovara u šali Danica Grubački. „Možda moj projekat upravo treba da bude nemanje projekta, sakupljanje prošlih iskustava i najbitnije – pomirenost s tim.“

Pre nego što ćemo se razići i otići iz razrušene scenografije, skreće nam pažnju da 20. avgusta u Budvi igra Tartifa Igora Vuka Torbice. U Budvi će se tokom ovog meseca videti i njegove Krvave svadbe, uz predstave Ko je ubio Dženis Džoplin? Sonje Petrović, Zaljubljeni Šekspir Ane Tomović, Zelena čoja Montenegra Nikite Milivojevića, Cement Beograd Sebastijana Horvata, Makbet Nikite Milivojevića.

Vetar je uporno hteo da ubrza Ibija! Skinuo je kao more te večeri crn pokrivač s flamingo dušeka na naduvavanje, skrivenog u pozadini. Na njemu su Ibi i družina pobegli u svet. Maestral je podigao i najlonsku kesu iz prevrnutog kontejnera. Uveliko sam napustio pozorište kad sam shvatio da najlonsku kesu vučem za sobom.

(NIN, 4. avgust 2022)