Odabrao sam Puškinov život zato
što je kao i svaki drugi. Nošen epohom, rasnim, pobunjeničkim, plemićkim,
interkontinentalnim, religijskim, revolucionarnim, ljubavnim, čežnjivim, otpadničkim,
jeretičkim i svetačkim strujama, pismen, darovit, neuhvatljiv, svevideći, kaže
autor romana „Koljka i Sašenjka“, koji se našao u najužem izboru za NIN-ovu
nagradu
Posle smrti strica Koljke, glavni junak romana Uglješe Šajtinca Koljka i Sašenjka (izdavač: Arhipelag)
pokušava da oživi njegovu jedan vek staru kuću. Zatvoren zbog boleštine koja
hara svetom, on na tom imanju istovremeno „krsti živinu“ i razgovara sa
Sašenjkom, sa Puškinom, planirajući da zasadi pet breza, sekvoju i par
japanskih ruža. „Pustoš i tuga nagnali su me na zle misli pa sam nabavio
vazdušnu pušku.“ Primoran da se kreće isključivo u mislima zbog zabrana i
smrtonosnog virusa, paralelno skicira mapu života tog slavnog pisca,
planirajući da napiše prozu o Puškinu. Sakuplja šta je za Koljkom ostalo:
crteže, audio-kasete, rukopis završenog romana, cipele (ne baca, nose isti
broj)... Svakako, prevod pisma koje je stric trebalo da završi do proleća;
pisma Vasilija Žukovskog, upućenog 15. februara 1837, Sergeju Ljvoviču, ocu
Aleksandra Puškina, sa stravičnim opisima poslednjih sati pesnikovog života.
Roman ste podelili na četiri
godišnja doba. Koliko je pandemija poremetila naše merenje protoka vremena?
Ovakav temelj – jesen, zima, proleće, leto – svojevrsni je pokušaj da se uhvati
vreme koje klizi kroz prste.
Plan i mera su ključne reči. Dosta toga već je organizovano po nekom
planu a za mnogo stvari već postoje mere kojima se da izraziti količina, višak
i manjak. Tako sam naučen. Dugo, nepojamno ako treba, gledaš u neki kut haosa. Tražiš
način da ga organizuješ. Iskonsko, ništa novo. Opseos kosmos, rekao bi
Aristotel. Vreme, prostor i radnja kao mit, u značenju – priča. Pandemija je
travestirana kuga, glad, rat. Pojmovi, a pojmovi su dosadni. Najvažnije je da
ti u šaci ostane pletivo od koga ćeš stvarati, a to što kao pesak vreme prolazi
kroz prste ne mora da brine, naprotiv, prijatno golica. Tri godine sam se samo
spremao da „ugostim“ Puškina. Neki su mišljenja da sam pet romana mogao da
napišem od svega što je u Koljku i Sašenjku stalo. Ali, u tome i jeste stvar.
Sprečiti da ti se haos koji si sabio i ukrotio opet ne otme.
Kada smo razgovarali o vašoj
knjizi VOK ON! (2007) rekli ste da
taj roman jeste vrsta dnevnika, ali da nije pravi dnevnik. Koljka i Sašenjka
seckaju kalendar. Kako na ovom primeru razmišljate o pomenutom odnosu dnevnik –
roman?
Dnevnik i noćnik, sve može biti roman. Zaista, da izbegnemo
definicije, ovo vreme ih ne podnosi. A nije ni važno. Prosto, još uvek ima
nečega između dana i noći, između buđenja i tonjenja u san, neke apolonijske,
sibilske nedorečenosti koja goni u potragu za rečenicom, slikom, stihom, i
koliko god da je hronologija važna, a onaj plan i osećaj mere uvek tu, sve se,
ipak, dešava u neobjašnjivom prisustvu nečeg uzvišenog što bi da kroz nas progovori.
Ne puko zapažanje. Ne suva rezignacija. Čak ne ni iskustvo, jer ono je lišeno
draži neočekivanog. Kad kažem uzvišeno pomislim na ono od čega zastaje dah, čak
i u čitanju.
Ovde se vreme meri danima
proteklim od stričeve smrti.
Od fizičkog odlaska, da. Ovo je priča u kojoj niko duhovno nigde ne
odlazi, naprotiv, duša je svuda, oslobođenih i voljnih da se večno susreću.
Glavni junak nasleđuje preko
sto godina staru kuću. Trudi se da je oživi. Ne obazire se na očeve reči da je
to „miševina“. Teško je gledati sve te napuštene kuće u Banatu?
Nema opipljivije slike prolaznosti. Neko je nekada živeo i u onim
ziguratima po Mesopotamiji. Eto, toliko o tome. Izgled može biti drugačiji, ali
čovek, od svog početka pa do danas, zida uvek i samo jednu jedinu kuću. Onu u
koju se po kineskoj poslovici od svih „prvo useli smrt“.
U vojvođanskim selima nailazimo
na stotine i stotine praznih kuća. Njihovi vlasnici, bilo da su tu, ili u
gradu, često ugrađuju video-nadzor i napuštene domove posmatraju na ekranima
telefona. Paze da im neko nešto ne ukrade, iako tu odlažu predmete koji im više
nisu potrebni. Prizori deluju kao da su snimljeni pod morem.
Uz malu pomoć tehnološkog napretka mi smo, u stvari, mekušci koji u
direktnom prenosu prate stanje na lokalitetu s kojeg potiču. Zvuči
uznemirujuće, ali to je još samo jedan od kanala u moru već zastarevajuće
kablovske televizije.
Uvek ste na čudesan način bili
okrenuti prema prirodi. Lik u romanu Sasvim
skromni darovi (2011) posmatra komunalnog radnika u Central parku dok se
pentra po drvetu u punoj planinarskoj opremi i traži bubu koja se uvlači pod
koru. Saznavši da bube dolaze u velikim kontejnerima s uvezenom kineskom robom,
pita se: „Okej, a zašto sam ja tu?“ Aktuelna zdravstvena kriza naterala nas je
da se zapitamo o čovekovom odnosu prema prirodi.
Jednostran odnos. Priroda nema nikakav prema nama, a mi ne možemo da
se odlučimo kakav je naš spram nje. Nauka jedno, ostali kako ko hoće. Jasno je
da smo mi za nju od kosmičke nebitnosti, jer jednom ćemo nestati, a da to po
prirodu neće imati nikakav značaj. Dakle, meni je bitan onaj mitološki, po
kojem je narcis prvo bio lepuškasto momče a onda cvet kojeg, za inat njegovoj
samozaljubljenosti, danas svako može da ubere. Životinje, biljke, korali kao
nešto između, imaju svoje mesto u priči o nastanku, utemeljenju saveza između
ljudskog i božanskog. Otud sve te životinje kod mene, uvek. Edem. Bez Narcisa
nema ni Eho. Ali one Eho koja ipak odgovara svojim glasom, ne našim. Makar
unutrašnjim. Pesnik se dere, čitalac u sebi odjekuje.
Teško vam je pala zatvorenost,
da kažemo – lokdaun? Od Čuda prirode
(1993) do novog romana, neprekidno putujete svetom. U Ženi iz Huareza (2017) mešaju se pustinjski pesak i banatska
prašina.
Teško su mi pale poslušnost i strah. Zloupotreba čežnje za redom i
zakonom. Ljudima je to osnovno ali ne, neće da daju zakon i red, daće strah i
poslušnost. To nisu zakoni, to su kulise bezakonja. Po kojima padaju jednako i
pesak iz meksičke pustinje i banatska prašina.
Nastavu ste držali preko
kompjutera. U Koljki i Sašenjki bitan
je motiv kvadrata, kvadratića. Od groblja do zum-sastanaka.
Radio sam svoj posao kao i svi. U tom jeftinom naučnofantastičnom
sižeu bez poente. Nadam se da Koljka i Sašenjka neće ostati samo za primer
„priče iz doba pandemije“. Ne bih voleo. To je tako svedeno, bedno, a ja sam
hteo da se „dopadnem i da ganem“ svime samo ne nekakvom opštom pojavom. Ako će
„boleština“ biti sve po čemu bi neko pamtio ovaj romančić, onda sam propao.
Na početku pandemije emitovali
su snimke NLO-a, potvrđeno je da postoje, ali izgleda da se niko nije preterano
uzbudio. Leto, ukućani su više gledali u upaljenu sijalicu, da ne uđu komarci.
Leteći objekti bili su podjednako sićušni. Takva stvarnost, bez iznenađenja,
otvorila je put da u priču, u stričevu kuću, uđe Puškin. Pitao sam se kako ćete
ga prvi put prikazati u romanu i sjajno ste sve izveli. Zaista postoje slike na
kojima taj pisac liči na „komad tankog leda, tek odignut s površine vode“.
Što se Sašenjke tiče, gde, kad i kako će se pojaviti, tu čovek može da
odahne. Uz sve proučavanje kako bi to moglo biti, on je ipak sam odlučivao o
tome. U granicama dozvoljenog, kakav mu je već čitav život bio, ali uvek
nepredvidiv – Aleksandar Sergjej`ič. On je svi mi kojima se mnogo šta čini
nepodnošljivim na ovom svetu – pod prismotrom ali opet opasan! Živi se, bratac,
postoji tu čak i nekakva biografija, policijski dosijei, dojave daljnih i
bližnjih ali to nikakav mir ne garantuje. Ne nadajte se da smrt tu nešto može
da promeni! On je led koji se vraća da bi nam na svojoj površini, u odrazu, dao
priliku da se „sagledamo kakvi jesmo“.
Nije vam ni ranije bio stran
sličan postupak. U zbirci priča Banatorijum
(2014) tiho se pominje „spajanje bića i senki“. U pripovetkama postoji igra
„miraža“. U ravnici vidite ogromne čeljusti, ždrela, oklope gigantskih reptila
i džinovskih školjki. Odraz šljuka na jezeru stvara iluziju da je reč o kartama
za gatanje.
Uzaludno je definisati stvarnost, iznova i iznova. Postoji racionalno,
korisno, svrsishodno, upotrebljivo, ali, sve je to nedovoljno da obuhvati i
objasni šta je stvarno. Stvarno bitno. Pa, čekaj, da li „stvarno“ ili „bitno“.
Ta dva teško idu zajedno iako drugačije i ne postoje. Malo se ceni ono što je
nestvarno a bitno i precenjuje ono što je stvarno a nebitno.
Zašto baš Puškinov život?
Zato što je kao i svaki drugi. Nošen epohom, rasnim, pobunjeničkim,
plemićkim, interkontinentalnim, religijskim, revolucionarnim, ljubavnim,
čežnjivim, otpadničkim, jeretičkim i svetačkim strujama, pismen, darovit,
neuhvatljiv, svevideći. Bio sin božji il` anđeo pali, to je on. Naš, baćuška...
Koliki je udeo autobiografskog?
Ostavili ste „stvarna“ imena. Uvodeći Polifema u priču, pripovedač pita koliko
čovek mora da izmišlja.
Autobiografija je test za bližnje. Koliko se sećamo. Za one koji o
životu naše porodice ništa ne znaju i to je fikcija. I to je dobro. Ništa što
je izmišljeno nije nepostojeće. Porodična istorija je isuviše bezbedno mesto za
pripovedača koji bi ipak da malo bude i pesnik. Kad već nije sasvim pesnik. U
pokušaju da dosegnem poetske visine, ja sam sa porodičnog stabla ripio u prazan
prostor. E, sad, da li sam se kao onaj majmun iz elizabetanskog vica samo
skljokao sa krova i tresnuo na zemlju ili je taj let barem nakratko ličio na
nešto vredno truda, o tome će oni koji pročitaju Koljku i Sašenjku.
(NIN, 9. februar 2023)
Uglješa
Šajtinac (Zrenjanin, 1971), dramski pisac, pripovedač, romansijer. Objavio
romane Čuda prirode (1993), Nada stanuje na kraju grada (2002), VOK ON! (2007), Sasvim skromni darovi (2011); romane za decu: Vetruškina ledina (2006), Čarna
i Nesvet (2013), Banda neželjenih
ljubimaca (2017) i Biće jednom (2020).
Autor je knjiga priča Čemer (1997), Banatorijum (2014) i Žena iz Huareza (2017), te drama Rekviziter (1999), Pravo na Rusa (2001), Govorite
li australijski? (2002), Hadersfild
(2005), Banat (2007), Vetruškina ledina (2008) i Lepet mojih plućnih krila (2009).
Dobitnik je Sterijine nagrade za najbolji savremeni dramski tekst, Andrićeve
nagrade, Evropske nagrade za
književnost, Nagrade Društva književnika Vojvodine, Vitalove nagrade za
najbolju knjigu godine. Priznanja koja nose imena Bore Stankovića, Isidore
Sekulić, Biljane Jovanović. Živi u Zrenjaninu.