U razgovoru za NIN, poznati književnik govori kako je pišući roman o prostituciji pre i posle pada Berlinskog zida otkrio način na koji je kapitalizam nametnut Istočnoj Nemačkoj, ali i o svojoj vezi sa Beogradom
Izdavačka kuća Radni sto objavila je roman Tucanje kamena Klemensa Majera, u prevodu Bojane Denić. Reč je o delu epske širine, na pet stotina i pedeset stranica, čiji su glavni junaci podvodači, kriminalci, prostitutke, mušterije, huligani, investitori, preduzetnici, šverceri dijamanata, političari, inspektori, nemačke i japanske bande, hohštapleri i cinkaroši, bivši džokeji i bokseri, što se vrzmaju po gradu i državi, pokušavajući da se obogate ili da prežive. Njihova pozornica je najpre grad u Istočnoj Nemačkoj, a potom i cela zemlja u decenijama pred pad Berlinskog zida, pa do današnjih dana. Tu su i gastarbajteri. Naši jugovići.
Složena priča, u koju je stao svaki delić društva, podeljena je na dvadeset i dva poglavlja. Pripovedači i stilovi menjaju se kao na slot-mašini. Majer koristi i formu ispovesti i citate iz Kapitala; čak zakon o prostituciji i dokumente iz poreske uprave. Pristup je panoramski, razume se, tvrd, brutalan, provokativan. „Napolju vlada kuga. I kolera. I ološ se tetura ulicama, kao da je to novo plemstvo našeg zaraženog doba.“ U isto vreme, lirski osetljiv za prirodu, pogotovo za neonska svetla i vozove, kako je to bilo i u prethodnim delima. „Krpe oblaka sivo su plovile nad njim.“
Tranzicija je ružna reč, ali ukoliko tragamo za njenim mogućim značenjima i primerima konkretnih potresa – Tucanje kamena je odličan roman koji kvart crvenih fenjera uzima za ogledalo u kome se reflektuje izmenjena društvena, politička i ekonomska stvarnost. „Iz Štazija u kupleraj.“
Pričaju dva vaša junaka. Prvi kaže da bordeli i inicijative nalik bordelima defakto nisu postojali u doba NDR. Drugi odgovara da je to više bilo dejure. Kako ste počeli da radite na romanu Tucanje kamena? Zašto ste odlučili da pišete o prostituciji?
Oduvek sam se jako zanimao za takozvanu ulicu crvenih fenjera u kojoj se trguje seksom. Zašto žene biraju taj put, ako uopšte biraju... Pitao sam se šta se dešava u javnim kućama, u klubovima. Ko poseduje i vodi te kuće, a ko iznajmljuje stanove prostitutkama. Ko stoji iza celog tog posla? Oduvek sam osećao da bih upravo ovako mogao da ispričam priču o načinu na koji je kapitalizam nametnut Istočnoj Nemačkoj. Nisam hteo da pišem reportažu o društvu. Trebalo je da sve bude i stvarno i nadrealno u isto vreme.
Govorite o osamdesetim godinama prošlog veka, zatim o devedesetim, ali i o našoj sadašnjosti. Utisak je da poznajete svaki ugao kao svoj džep. Istraživali ste?
Oh, čoveče, istraživao sam godinama na sve moguće načine. Čitao sam knjige, izučavao sam studije pisane na ovu temu, razgovarao sa devojkama, i tako u beskraj. Sasvim slučajno, žena u koju sam se zaljubio kada sam bio tinejdžer, postala je prostitutka. Imao sam blizak odnos sa nekim od devojaka. A ponekad sam radio slično detektivu. Vlasnici ovih klubova i ustanova ne žele da ih posmatrate.
Pripovedač saopštava da u ovom poslu moraš da imaš dobar pregled stvari odozgo ili brzo nestaneš. Ipak, upoznajemo lika sa kancelarijom ispod zemlje. Te dve pozicije su važne za pisca? Prvo dati detaljan pregled grada, a potom cele države. Zato je Tucanje kamena „ep“...
Podzemlje je jedno od najinteresantnijih mesta za pisca. Da pogleda iz svih uglova. Da pusti grad da priča, sakupi glasove, čak se uvuče u snove. Imao sam tu viziju da načinim ep, sa svim tim crvenim svetiljkama, iznad i ispod površine. Hvala!
Sećamo se krvavih devedesetih u Srbiji i Jugoslaviji. Razgovaramo o fikciji, ali sam još uvek zbunjen onim što sam pročitao. Proza govori o tajnama haosa posle pada Berlinskog zida i donosi sliku kakvu nismo zamišljali.
Mi smo uistinu imali sreće da ne padnemo u potpuni haos i rat što je bio slučaj u drugim postkomunističkim zemljama. Naravno, u Jugoslaviji se dogodila tragedija. No, bilo je puno kriminala u mojoj zemlji u to doba, u mom gradu, Lajpcigu, bande, droga, nasilje. U našem socijalizmu nije bilo tržišta droge i seksa, pa se sve brzo razvilo. Zatvorile su se velike fabrike, celi gradovi prodati su zapadnonemačkim kockarima. Mladi su izgubili orijentaciju, imali smo takozvane sudar-klinac bande koje su krale automobile i jurile gradom. Neonacisti su se tukli sa pankerima. Veliko vreme nade i gneva.
Da li se sećate trenutka kada je pao Berlinski zid? Gde ste bili i šta ste radili...
Oh, imao sam dvanaest godina. Sedeo sam pred televizorom i pitao se šta se događa. Svet se odjednom promenio.
Pad Berlinskog zida deli vreme u priči. Kao pre i posle nove ere.
Da, jer je zgrtanje para počelo nakon što je pao Zid. Na istoku su ovi likovi neka vrsta odmetnika, huligana sa fudbala, nešto slično Beogradu, Zvezdi, Arkanu i tim stvarima.
Postoji li danas vidljiva razlika između istočnog i zapadnog dela Nemačke?
Postoji. Ljudi na istoku su potpuno drugačiji. Većina njih je godinama živela u socijalizmu, nemajući ideju o kapitalizmu. Čak i mlađi ponekad sebe zovu Istočnonemcima. Mnogo je ljudi koji ne veruju u štampu jer u Istočnoj Nemačkoj nije bilo slobode štampe. Ovde imamo problem sa neonacistima, ali Lajpcig je sjajan, grad otvoren ka svetu, pa se nadam da ćemo rešiti ove probleme.
Posebno su uzbudljivi redovi u kojima pišete o pop kulturi Istočne Nemačke. Alfons Citerbake, lik iz dečje književnosti, hoće da postane kosmonaut i prelazi na hranu iz tube, ali pošto je za vreme okupacione zone na istoku nije lako nabaviti, jede pastu za zube.
Postojale su istočne pop pesme, istočni TV šou programi, naši romani naučne fantastike, pioniri u uniformama, ruski jezik, narodna milicija, prijateljstvo među narodima. I još uvek postoji Ostalgija. Ljudi žele nazad ovu kulturu, ali zaboravljaju loše stvari. Zaboravljaju Štazi. I Štazi je takođe bio tamo...
Tip u Tucanju kamena čita Marksa. Drugi izučavaju kapitalizam. Celo poglavlje ima za epizodistu Baju Patka. Da li je završeno sa friteza kiosk kapitalizmom, kako neko kaže u knjizi? Ne zaboravimo junake koji su izvan i iznad svakog sistema.
Da. Izgleda da je završeno sa kiosk kapitalizmom! Velike kompanije su preuzele stvar. Moji likovi Hans i AK ostali su poslednji nezavisni i izgubili do kraja. Pakleni anđeli su preuzeli komandu, arapske bande, građevinsko-renterijerska mafija. Crveno svetlo je ogledalo sveta i ekonomije.
Među opasnim momcima su i jugovići. Kakva je vaša veza sa Beogradom?
Ja stvarno, stvarno volim Beograd. Poslednji put sam bio prošle jeseni i putovao kolima kroz sve zemlje bivše Jugoslavije. Beograd, divan grad. Zaljubio sam se u njega! Proveo sam pet nedelja u Beogradu tokom 2015. Radnja nekih poglavlja mog sledećeg romana biće smeštena u Beograd, u 1941, 1965. i 2014. godinu. Eto me uskoro opet.
Tihi blokovi
Klemens Majer (Hale na Zali, 1977) studirao je nemačku književnost u Lajpcigu, a istakao se već svojim prvencem Dok smo sanjali, po kome je snimljen istoimeni film. Zbirka priča Noć, svetla, takođe prevedena na srpski jezik, proglašena je 2008. godine najboljom knjigom Lajpciškog sajma knjiga. Roman Tucanje kamena odlikovan je 2014. Književnom nagradom grada Bremena i tri leta kasnije nominovan za priznanje Međunarodni Buker. Nova Majerova zbirka pripovedaka nosi naslov Tihi blokovi.
Radni sto
„Prevoditi književnost Klemensa Majera je retko književno uzbuđenje i priličan prevodilački izazov, veći nego uobičajeno“, kaže Bojana Denić, urednica izdavačke kuće Radni sto, u razgovoru za NIN. „Morala sam iscrpno i neumorno da lutam po bespućima interneta da bih stigla na književni put Klemensa Majera i to na teme prostitucije, fizike, mitologije, droge, ratova podzemlja, krematorijuma, oružja, pa sam pomislila, lutajući, čitajući, ulazeći u forume, kad policija sledeći put pozvoni, neće to biti tako bezazleno, ima da me uhapse zbog sumnjivih radnji na internetu!“ Njen Radni sto objavio je do sada knjige Hajnera Milera, Elfride Jelinek, Volfganga Hilbiga, Kristofa Hajna, a priprema dela Ane Zegers Tranzitna viza i Kriste Volf Avgust.
(NIN, 3. septembar 2020)